Bila su dvojica, ostao je jedan! Ko će sada da pomogne Veljku i smesti je u mrežu?

Uliva poverenje! Nije nam namera da na kantar stavljamo svaku reč koja je na jučerašnjoj konferenciji izašla iz usta Veljka Paunovića, ali od prvog obraćanja javnosti novog selektora fudbalske reprezentacije Srbije nismo dobili ništa manje od onog što je nacija očekivala.

Iako nije ponudio konkretan odgovor na mnoga pitanja koja su javnost intrigirala u prethodnom periodu – ni u kojoj ćemo formaciji nastupiti u Londonu, ni ko će tačno biti kapiten, ko na golu, ko na pozicijama bekova – rečeno je zapravo sve što smo želeli da čujemo.

I da nije dovoljno samo da se pojavimo na Vembliju, već da tamo uradimo nešto veliko što će se zauvek pamtiti; i da je reč strah zabranjena; i da će igrači biti raspoređeni na pozicije na kojima se prirodno najbolje osećaju; i da će postojati jasan plan igre sa i bez lopte; i da nije dovoljno samo da postoji plan, već da on mora tehnički perfektno da se izvede: “Ako kažemo da lopta treba da se pošalje na prvu stativu, onda ona mora i da stigne tačno na prvu stativu...”

E sad, kada sve to uprostimo na najbanalniju priču o fudbalu, onu koju vode dva prosečna zaljubljenika u ovaj sport, uz flašu piva za kafanskim stolom, da bi Orlovi imali čemu da se nadaju u Engleskoj, moraće – da daju gol! Jednostavno samo zvuči, ali u praksi je utoliko složenije ako znamo da Gordi albion u ovim kvalifikacijama još nije primio nijedan, a da su svih sedam pogodaka za Srbiju postizala dvojica igrača, od kojih jednog, Aleksandra Mitrovića, neće biti u konkurenciji za predstojeće dve utakmice. Kapiten je autorizovao četiri gola u ovim kvalifikacijama, Dušan Vlahović dva, a jednom je sopstvenu mrežu pogodio fudbaler Andore Lopez. I to je to. Protiv Engleske u Beogradu i u dva meča sa Albanijom, ne da nismo postigli pogodak, već nam za nabrajanje ukupnog broja šansi na ta tri meča nije potrebna druga ruka...

Ne sumnjamo da Veljko Paunović ima ideju kako da reši gorući problem (da je jedini, gde bi nam bio kraj), ali ono što mu može biti od pomoći jeste zaista nesvakidašnja golgeterska forma sa kojom su fudbaleri stigli na okupljanje nacionalnog tima. Ne pamtimo kada se desio sličan primer: u poslednje dve nedelje, više od polovine igrača sa selektorovog novembarskog spiska (ako ne računamo trojicu golmana), njih trinaestorica, postizali su golove (ukupno 17) za svoje klubove!

Pomenuti Dušan Vlahović bio je strelac na dve utakmice – protiv Udinezea iz penala koji je sam iznudio, pa onda i protiv Sportinga u Ligi šampiona (fale mu još tri pa da postane najbolji srpski strelac u istoriji elitnog evropskog takmičenja). Njegov saigrač u Juventusu Filip Kostić pogodio je protiv Kremonezea i utabao put ka pobedi na debiju Lućana Spaletija na klupi torisnke Stare dame.

Kad smo već na Apeninima, proslavili su se i Strahinja Pavlović i Lazar Samardžić. Prvi je rešio derbi Serije A protiv Rome, načinom na koji su novu ulogu štopera u modernom fudbalu “patentirali” on i Miki Van de Ven – “boltovskim” sprintom od svog do protivničkog kaznenog prostora. Drugi se pojavio u 89. minutu duela sa Olimpikom u Marselju, da spektakularnim udarcem levom nogom donese vredan trijumf Atalanati u Ligi šampiona.

Na međunarodnoj sceni pogađala su još trojica Orlova. Luka Jović, doduše, sa penala, u poslednjem minutu je spasao AEK poraza od Šamroka. Andrija Živković bio je spektakularan u pobedi PAOK-a nad Lilom u gostima (4:3), postigao je dva gola, uz asistenciju, a onda dodao još jednu u ubedljivom trijumfu nad Jang Bojsom, dok je Aleksa Terzić protiv Go Ahed Iglsa odigrao možda i utakmicu karijere – gol i asistencija u pobedi Red Bul Salcburga od 2:0. Njegov klupski saigrač Petar Ratkov začinio je ubedljiv trijumf u domaćem prvenstvu protiv Rida (4:1).