PRELAZZI: Bio jednom jedan fudbal, bio jednom jedan PES

Na početku, kao kada tek upalite igru, pa posle ekrana na kojem piše “Loading” stoji ono “Disclaimer”, jedno objašnjenje: ovo nije tekst o video-igrama.

Okej, biće tu sigurno pominjanja grafike i piksela i noći provedenih pred televizorom, kao onda kada ste za Novu godinu odlučili da ne idete nigde nego da iznajmite na tri praznična dana Soni sa PES-om, a kada je dugo čekani PES stigao i kada se ispostavilo da je komentator japanski (i da ne može da se menja), te da je to baš ona verzija u kojoj su se najbolji fudbaleri SR Jugoslavije zvali Sevicuvic i Satikovic, bilo je previše kasno da se išta menja; ah, da iskreni budemo, možda se ne bismo ni menjali.

Bude garant i nervoze i svađe i optužbi (“nema da se pucaju penali u sredinu!”; “nema katbek golova!”, ono kad prođeš do gol-aut linije pa vratiš za laganu egzekuciju), i polomljenih džojstika, ali ovo stvarno nije tekst o video-igrama.

Ili nije prevashodno tekst o video-igrama.

(Sve i da jeste, ne bi to bilo ništa pogrešno: sem što su odavno postale veliki biznis, sem što se organizuju turniri sa pravim igračima, pa čak i oni reprezentativni, sem što se možete kladiti na e-sportove kao da su pravi – to nas je sve pomalo i mentalno spaslo tokom pandemije, nije li? – igre su doprinele popularnosti sporta, uvevši, uprkos onome što govore svi zli anjeliji današnjice, mnogo dece u ovaj čudesni svet.)

Esports, 16.00: (2,29) Team Finest – Nemiga (1,55)

O fudbalu je, modernom, i novcu, ako to nije pleonazam, jer te dve stvari idu jedna uz drugu kao zadnjica i noša.

Dobro, i malo je o video-igrama.

Možda ste već videli, a ako niste pohitajte, jer ćete se za početak radne nedelje i ove jeseni siti ismejati, koliko se ceo internet sprda sa novim PES-om, koji se više ne zove PES nego valjda eFootball.

Ukratko, Japanci su dve duge godine pravili ovu igru, reklamirajući je kao virtuelni fudbal za novu eru – zbog toga nije ni bilo lanjske iteracije – pa još besplatan, a izašao je ćušpajz u kojem igrači prolaze kroz mrežu, zaboravljaju gde su granice terena, ne umeju da primire loptu, a uz to su i beskonačno ružni, o čemu najbolje svedoče sada “viralne” fotografije Kristijana Ronalda s razjapljenim čeljustima.

Okej, potonje može da smeta samo deci rođenoj u ovom veku, i to ne u njegovim prvim godinama: mi nešto stariji smo igrali fudbale na kojima su igrači imali kocke umesto glava i rombove umesto kopački, i ne da nam ništa nije smetalo, nego smo bili ubeđeni da onaj trči baš kao Roben, a ovaj uklizava skroz kao Gatuzo, a nismo obraćali pažnju ni na imena, jer ko bi smeo da kaže da Sevicuvic nije bio isti Dejo?

Krah sa novom igrom – Konami je u međuvremenu obećao da će u roku od mesec dana napraviti “zakrpu” koja će rešiti najveće probleme, te da se trude da obezbede svojim korisnicima izuzetno iskustvo i šta već korporacije pričaju – samo je pobudio damare nostalgije, pa su se tako svi ovih dana setili, baš kao i autor ovog teksta, svojih starih džojstika i starih okršaja, onog legendarnog PES 6 ili još ranijih verzija na kojima je najbolji špic bio Roberto Karlos.

Ume čovek lako da upadne u zamku da misli da je ono pre uvek bilo bolje, no kad smo kod igara, postoji jasan razlog što su one sa odrednicom “retro” toliko popularne: ljudima ne fali dobra grafika, kao što navijačima u “pravom životu” uopšte ne treba mnogo fensi i totalno šarena treća garnitura dresova sa malenim grbom, nego traže dušu, osećaj i strast.

Što nas praktično dovodi u polje terena koje nema veze samo sa pravovremenim pritiskanjem trougla da bi se dala ona ubitačna lopta u prostor.

Naš narod ima onu izreku “prema svecu i tropar”, u smislu svakome po zasluzi.

Pa, eto, možda ovaj moderni fudbal, i ne zaslužuje nikakvu drugačiju igru od spektakularnog i pokvarenog PES-a i njegovog mamiparskog, umivenog, ali bezdušnog rivala po imenu FIFA.

Kakav nam je fudbal, takve su nam i igre, i kako bi one i mogle drugačije da izgledaju nego kao fudbal današnjice? Zašto bi se PES i FIFA razlikovali od “Superlige”, ako rečenice koje izgovaraju njihovi tvorci nalikuju izjavama demijurga modernog sporta, uključujući one po Nionu, Ženevi i na Bliskom istoku?

FIFA je, makar u našim krugovima, uvek bila nešto za decu, za one koji nisu pravi poznavaoci digitalnih akcija i centaršuteva, nego traže samo brzi fiks. Ali FIFA ima čudesni marketing, i uspela je da ubedi sve nove generacije da to isprazno iskustvo, ulickano i zategnuto, predstavlja pravu stvar, iako se najpre može uporediti sa odlascima na savremene stadione na kojima je super klopa, odličan pogled, podšišana trava, a dole gladijatori bez emocija koji će ljubiti svačiji grb ukoliko im se za to dovoljno plati.

Ali PES, eh PES – zvaćemo ga starim imenom, džabe im “rebrendiranje” – on je bio drugačija zverka, pripadao je ne samo znalcima nego je bio, u najboljem smislu te reči, “narodna igra”.

A sada je, baš kao, nije teško zaključiti, baš kao fudbal, otet od naroda i pod krinkom poboljšanja i “imerzivnog iskustva” uvaljan u šareno blato.

Umesto igre koju smo voleli, sada je tu nekakav hiperrealistični i hiperpogrešni bućkuriš, uz to krcat bagovima i glupostima, očito napravljen u laboratoriji kojom caruju ljudi što ne da nikada nisu potrčali za loptom, nego su se gnušali onih koji jesu, u koji su investirali ljudi što žele promociju, i koji u glavi imaju samo zaradu.

Sve to izgleda sjajno, svi ti igrači stvarno deluju kao da su na dugme, i svi se mnogo dobro zabavljaju, i golovi i super potezi sevaju levo i desno, samo što na kraju ume da ostane gorak ukus, a da srce i duša požele ono što je bilo nekad, ma koliko sirovo, pa i opasno ponekad delovalo. 

I ne, uopšte više ne pričamo o video-igrama.