PRELAZZI: Crno-belo pismo iz 1974.

U mitovima što svaki fudbalski klub, a počesto i svaka nacija, o sebi ispreda, postoje momenti – najčešće bolni porazi – kojima se redovno vraćaju.

"Eh, samo da smo tada...", refren je koji će se prenositi sa generacije na generaciju. Kako je ta jedna utakmica, eventualno turnir, sve dalje od sadašnjice, svaki novi naraštaj biće zadojen legendama i proživljavati je, pre nego što ona postane neupitna istina.

Racionalno gledano, naravno, takve vododelnice ne postoje zaista. Sve je, pa i fudbal i njegovi klubovi i njegove nacije, jedan proces, i malo se šta dešava slučajno.

Ne, ne bi se zaustavilo rastakanje Jugoslavije da smo bolje šutirali penale 1990, niti bi Zvezda kraće patila da ga, beše li Bjalkevič, nije dao tamo na prelazu dva stoleća; niti bi, da se preselimo u Englesku, Everton – što njegove pristalice ne zaborave da pomenu – danas bio ono što su Junajted ili Liverpul samo da nije bilo Hejsela da stane na evropski put njihovoj najboljoj generaciji devedesetih.

Ali ko će da sluša tu istinu i da bude racionalan, lakše je verovati da postoji jedan datum na koji možeš da se vratiš pa da ga okriviš za sve nedaće; jedna promašena šansa i jedan trofej koji će zanavek ostati predaleko od prstiju što za njim žude.

Možete od tog momenta, naravno, napraviti i motiv, no češće je on opravdanje, izvor kompleksa niže vrednosti koji se utka u boje na dresu i tamo ostane, koliko god da ga perete...

Takav je slučaj sa Njukaslom i njihovom 1974. Onim FA kupom koji im je izmakao, da ga nikada više ne dohvate. Ni njega, ni bilo kakav trofej, evo već pola veka.

Mala napomena za one sa matičnim brojevima čija peta cifra nije devetka: u doba u kojem pričamo, sredinom sedamdesetih, sve tamo do devedesetih, FA kup je bio najvažnije takmičenje u Engleskoj. Sveti gral koji stanuje na svetom mestu.

Godine 1974. na Vembliju je bilo 100.000 ljudi (plus još jedno deset odsto koji bi se umuvali bez kupljenih karata), a milioni su bili prikovani za malene, često i dalje crnobele, televizijske prijemnike.

I njihov tadašnji protivnik Liverpul može da posmatra tu utakmicu, ma i ceo taj period, kao svoju vododelnicu. Godinu dana ranije, osvojen je prvi evropski trofej, Kup UEFA, pobedom u dvomeču nad Borusijom iz Menhengladbaha (Kigen, Tošak, Hajvej, Klemens na golu), ali će ih u jesen frustrirati i poniziti Crvena zvezda u Kupu evropskih šampiona.

Da li je to bio trenutak u kojem je veliki Bil Šenkli shvatio da on ipak – premda mu je bila svega 61 godina – nije čovek koji može da odvede Liverpul u narednu fazu? Tek, mesec dana nakon tog finala FA kupa, koji će Liverpul, nije spojlovanje, čak i prelako dobiti (3:0), nakon čega će navijači probiti lagane barijere Vemblija da mu doslovno ljube stopala, Šenkli je naprasno podneo ostavku. Toliko naprasno da niko u gradu nije verovao da se to dogodilo.

Njukasl, vratimo se njima, ima više razloga da upire prstom u taj majski dan.

Prvo, jer Njukasl pre tog trenutka nikada u svojoj istoriji nije izgubio nijedno finale; drugo i bitnije, na onom važnijem semaforu, u tom trenutku stajao je rezultat 11:10 za Njukasl.

Do tog maja 1974. Liverpul, sada veliki Liverpul, osvojio je 10 trofeja.

Njukasl – jedan više.

-----------

Aleksander Isak daje gol – kvota 3,00

Mohamed Salah daje gol – kvota 3,00

-----------

Ove nedelje popodne, kada se sretnu na Sent Džejms Parku – uz sve ono da to više nisu ni isti Njukasl, ni Liverpul, ni Sent Džejms Park, ni Engleska, ni Vembli, ni liga, možda je eventualno samo lopta istog oblika – Liverpul ima 55 "bitnih" pehara.

Njukasl? I dalje onih 11.

Eto, zato je od samo jedne utakmice napravljen mit, u decenijama koje su sledile, mnogi će dečak od oca pokupiti, i to će se prenositi i na naredna pokolenja, da je Njukasl, a ne Liverpul, mogao da postane evropska marka, samo da su te 1974. stvari bile drugačije.

Svi oni docniji porazi, sve ono kad budu blizu titule pa sami sebi pucaju u obe noge, a onda i u slepoočnicu, sve to je, govorili su sebi kao da se i teše i prekorevaju, posledica FA kupa od pre pola veka i prokletog poraza od prokletih “Crvenih”.

Zvuči suludo? Ne više od bilo kog drugog verovanja u koje ljudi sebe ubede...

I dan-danas, u lokalnim medijima i na forumima koji okupljaju navijače Njukasla, mogu se naći klikbejt naslovi "Da li je upravo OVAJ MEČ odredio sudbinu Njukasla?" ili "Jedan detalj sa televizijskog prenosa iz 1974. otkriva zašto je Njukasl UKLET KLUB", sve sa fotografijama moćnih zulufa Malkolma Makdonalda, uz Bobija Monkura i Terija Hibita u pozadini, i jadikovkama o "gubitničkoj kulturi" koja se uselila na Tajnsajd u drugoj polovini sedamdesetih...

Mada će uvek biti u komentarima onih koji se pobune protiv mitologije, pa skrenu pažnju da samo jedna utakmica, ma koliko u tom trenutku delovala bitna, ne može da odredi kismet.

Ali može da bude vezivno tkivo, ukoliko je shvatite na pravi način.

To "Eh, samo da smo tada" može da bude pogonsko gorivo u ispisivanju neke nove istorije; to podsećanje da je Njukasl nekada bio trofejniji i od Liverpula i od mnogih drugih može da bude osnov za novu istoriju. Uostalom, nije li to ono što Njukasl radi?

Možda je – i to je jedan refren, vezan za njih – i to samo posledica dobrih savetnika za PR, ali Njukasl daje sve od sebe da bude, uprkos, rekli bi neki, načinu na koji su se umuvali među bitno društvo, simpatična priča, počev od trenera, do pojačanja koja biraju po fudbalskoj, ne tržišnoj ili starletanskoj vrednosti.

Biće uvek onih koji će se sećati nekih davnih mečeva i pitati se šta je moglo da bude i zašto ne žive u Jugoslaviji, pardon u svetu gde Njukasl ima pet pehara Lige šampiona – zapravo, možda se broj tih i umnoži kako Njukasl bude rastao i jačao – i svaki duel sa Liverpulom idealna je prilika da se opet potegne balada o jednom finalu.