INTERVJU – Jovan Milošević: Bio sam ljut, nisam hteo u Partizan, majka me ubedila

Eh, da je samo ostao Jovan Milošević za prolećni deo sezone... Pričaju dosta o tome navijači Partizana još otkako se zakotrljala lopta minule zime, a imaju i zbog čega. Mladi napadač je bio najbolji igrač, najbolji strelac tima i kada je on otišao, jesenji prvak se ugasio.

Sa Miloševićem Partizan je bio Parni valjak, završio je godinu kao prvi na tabeli. Bez Miloševića Partizan je sezonu okončao kao treći. A, izgledao je na terenu – beznadežno.

Dok se Partizan mučio, Jovan je krčio sebi put u Bundesligi, u dresu Verdera, gde je došao i do minuta i do golova u jednoj od najjačih liga sveta. Za njega, misija je ispunjena i dok čeka put sa reprezentacijom Srbije na junsku turneju, na mečeve sa Zelenortskim ostrvima i Meksikom, Milošević je izdvojio vreme za Mozzart Sport.

Jovane, hajde daj neku ocenu za sezonu koja je završena, koja ti je bila najbolja u profi karijeri.
„Bila je i, realno gledano, jedina u kojoj sam nešto odigrao ha ha. Ne, stvarno, baš dobra sezona. Pred kraj se malo pokvario utisak, ali u suštini – zadovoljan sam. Bilo je tu svega i svačega. Generalno, sezona koje ću se dugo sećati“.

Šta znači to svega i svačega?
„Pa kad vratim film, znate šta se dešavalo dok sam došao u Partizan, pa kad sam došao, nije prvih šest meseci bilo sjajno, ali onda su došle evropske utakmice koje su sve okrenule, prelepih pola godine, posle toga odlazak... Bilo je i blistavih i ne toliko blistavih momenata, sreće i tuge. Svega je bilo“.

BILI SMO KAO LANAC, KO GOD DA JE OTIŠAO – OSETILO BI SE

Pričaćemo o Verderu, ali navijače Partizana sigurno mnogo više interesuje deo oko crno-belih. Možda se o tebi čak više pričalo kada si otišao, u smislu koliko nedostaješ timu, nego dok si bio ovde. Da li i ti smatraš da pad Partizana ima veze sa tvojim odlaskom?
„A dobro, sigurno da ima. Neću sad da budem lažno skroman i da pričam da nema. Samo, mislim da bi bilo slično i da je otišao bilo ko drugi, zato što smo baš bili... Imali smo u Verderu čoveka zaduženog za mentalni aspekt igre koji je non-stop pričao: „Vi ste kao lanac. I kad je jedan slabiji i kad pukne - sve puca“. Mislim da to važi i za nas u Partizanu. Držali smo se blizu, bili smo povezani. I u takvim situacijama kada jedan ode, svi osećaju gubitak. Tako da je sigurno imalo uticaja to što nisam ostao“.

Da budemo jasni, jer je ostalo nekako nedorečeno: da li je postojala realna opcija da ostaneš još šest meseci?
„Bilo je šanse i bio sam za ostanak u Partizanu, ali imao sam, ne mogu da kažem direktivu, više sukob mišljenja sa ljudima iz Štutgarta koji su mi rekli da je po njima najbolji korak za moju karijeru da nastavim negde drugo. Njihov stav je bio da sam prerastao ligu i da žele da me vide na nekoj većoj sceni, jer to i njima kao klubu znači. Iz njihovog ugla gledano, bilo je vreme za nešto novo, za neki novi izazov. Kako je vreme odmicalo, bili su sve jači s tom pričom i videli smo da me ne bi pustili da se vratim na još jednu pozajmicu u Partizan“.

Da li je tačna priča da te je smena Srđana Blagojevića pogodila, da si to teško podneo, kako su pričali i čelnici kluba?
„Istina je. Ali, odmah da kažem, nisam imao nikakav problem sa trenerom Stojakovićem, daleko od toga. Nastavio sam da igram najbolje što mogu, meni je Stojaković sasvim odgovarao, voleo sam da radim s njim. Nije mi to predstavljalo problem. Ali, znaš kako... Nije isti osećaj. Ono što sam malopre pričao o lancu koji puca. Meni posle smene Blagojevića nije bio isti osećaj kada sam dolazio ujutru na trening“.

Da se vratimo još malo unazad. Posle prvih šest meseci borbe da „prodišeš“, a onda het-trik protiv Oleksandrije koji je, čini se, sve promenio.
„Jeste. Na početku, kada sam došao, malo sam se mučio, dok nisam uhvatio ritam, što kažemo mi špicevi - dok nije probilo. I kad je krenulo, mislim da se tu, protiv Oleksandrije, sve okrenulo. To mi je dalo dodatni motiv za dalje, video sam da mogu, da mi je nedostajalo pre toga i malo sreće“.

Da si ostao u Partizanu, šta misliš kako bi proleće izgledalo?
„Nikad nećemo znati (smeh). Šalim se, mislim da bismo bili konkurentiji, da bismo se borili do kraja. Ako ništa drugo, makar na to druženje, na atmosferu bismo se držali dosta duže“.

SLOBODA NA TERENU – TO JE ONO ŠTO TRAŽIM

Šta je to što ti je najviše prijalo u Partizanu?
„Imao sam slobodu kod oba trenera. Pustili su me da budem to što jesam. Nisu mi stavljali teret da moram, znaš ono, „hej budi tu, budi tu“, nego su me jednostavno pustili da igram. Svaki put kada se to desi, hajde ne mogu sad da kažem kako „procvetam“, ali prosto se osećam lepo na terenu, osećam se kao fudbaler, osećam da sam – taj. Meni je to najvažnija stvar i voleo bih da tako bude i u nekom sledećem klubu, da to bude sredina gde ću imati svoju slobodu, baš sam na tu temu pričao i sa mojim agentom“.

I kako sada gledaš na godinu dana provedenih u Partizanu? Povratak u Srbiju ti se i te kako isplatio.
„Jeste, kako ne. Sve što sam napisao na svom instagramu, to i mislim: u Partizanu mi je bilo najlepših godinu dana u životu. Sve što sam doživeo, osetio... Mogu samo o lepom da pričam. Žao mi je što nisam ostao duže. A, eto, u prvi mah, što niko ne zna, nisam ni želeo da dođem ha ha“.

Može li malo detaljnije na tu temu? Zašto nisi hteo?
„To je nešto što ima predistoriju. Ja sam bio u Partizanu nekoliko godina kao klinac. Dolazio sam iz Čačka na svaku utakmicu, mnogo mi je to značilo. Kada je bio oproštaj Saše Ilića, bio sam u špaliru dečaka na terenu. A, onda malo posle toga su mi rekli da nisam dovoljno dobar i da mogu da idem. Užasno teško sam to podneo, imao sam 12 godina. Probudio se strašan revolt u meni. Nisam hteo da čujem više za Partizan. Osećanje na nivou mržnje. To je nešto što, eto, malo ljudi zna“.

Sećam se kada si bio u Vojvodini, malo posle Evropskog prvenstva za kadete, kada smo radili intervju koliko si bio izrčit „ništa Partizan, ništa Zvezda“.
„Jeste, jer nisam mogao da se pomirim sa svim što mi se desilo. Čak sam hteo tada kada sam se vratio kući da prestanem da igram, osećao sam sve to kao nepravdu. Da priznam, nisam ni dan-danas ravnodušan kada se setim tog perioda. Nisam se pomirio sa tim“.

I kako onda posle svega – Partizan.
„Bilo je odbijanja u početku. Da, da... Ali, presudila je – majka. Rekla mi je: „Slušaj, ne želim da se mešam, šta god ti misliš da je najbolje, tako ćemo, ali imam neki dobar osećaj oko Partizana“. I ja sam rekao: „Majko, ako ti imaš takav osećaj, onda ćemo tako“. Eto kako je ispalo. Najlepših godinu dana života“.

Došlo je do toga da sada ideš i na mečeve košarkaša Partizana, bio si pre nekoliko dana na derbiju.
„Volim košarku, ali ranije nisam pratio Partizanove utakmice iz razloga što me interesovao samo NBA. I tek posle kada sam došao, pogledao, rekao sam sebi, vidiš, ima i ovde nešto lepo da se vidi“.

MAKAZICE PROTIV JAVORA NAJDRAŽI GOL U KARIJERI

Da rešimo još jednu dilemu: solo prodor pored šestorice igrača Napretka i gol ili makazice protiv Javora?
„Makazice! To mi je najdraži gol u karijeri. Sigurno. Dobro, ne računajući one pogotke za reprezentaciju na Evropskom prvenstvu. Ovaj protiv Javora nije bio samo lep, nego i jako vredan, za pobedu, za 3:2“.

Da se sad malo preselimo na bundesligaške terene - šest meseci na pozajmici u Verder.
„U suštini, s obzirom na odigrane minute, na poziciju ekipe u ligi i na okolnosti u kojima sam došao tamo, poprilično sam zadovoljan. Ne kažem da je bilo „vau“, ali to mi je bilo prvo iskustvo u Bundesligi i kad uzmemo sve to u obzir, mislim da je bila sasvim korektna polovina sezone“.

U prvoj polovini s Partizanom borba za jesenju titulu, u drugoj polovini s Verderom borba za opstanak. Kakva je razlika u osećaju?
„Drastična, drastična. Kad sam došao tamo, nekako... Ne znam ni kako da objasnim. Izgledalo je kao da je sve potonulo. Prvo sneg kad sam došao, svi su mi pričali da je prvi put posle ne znam koliko godina tako zavejalo. Ljudi su bili polu depresivni. Nisu pobedili deset utakmica zaredom ili 13, ne znam ni ja. Kakva promena, od lepog vremena u Beogradu, nasmejanih drugara sa kojima provodiš svaki dan, do ljudi koji jedni druge u oči ne gledaju. Bilo je baš čudno, ali mislim da sam se brzo privikao, da mi nije trebalo mnogo“.

Šta je to što si ti imao, pa si direktno iz Mozzart Bet Superlige zaigrao u Bundesligi, dok nekoliko naših momaka odavde još čekaju svoje mesto pod suncem, nikako da im krene?
„Pa, ne smem da otkrivam tajne, a-ha-ha. Moja situacija je bila mnogo drugačija. Mislim da sam imao malo sreće jer sam došao u ekipu u kojoj špic nije dao gol cele sezone, pa su u meni videli neki spas, nešto što im je nedostajalo do mog dolaska. Na kraju im se vratilo. Tako da sam imao sreće za razliku od mojih kolega koji su u realno jačim klubovima nego što je Verder i koji imaju jaču konkurenciju nego što sam je ja imao. Mislim da je to realna slika“.

Kako si se rastao s Verderom, pošto čitamo kako oni hoće opet da te uzmu?
„Rastali smo se u nekom čudnom raspoloženju. Imali smo manjih problema na kraju, ali ne bih nešto mnogo o tome pričao“.

DOSTA SA POZAJMICAMA, VREME JE ZA RESET

Šta možeš da nam otkriješ za dalje planove? Povratak u Štutgart ili neka nova pozajmica ili trajni odlazak?
„Mogu da otkrijem da ću sve polako raditi, promišljeno, da ću uzeti vreme, da neću ishitreno raditi ništa. Verujem da nećete ništa novo saznati u narednih nedelju, dve, tri do pet. Polako. Možda je vreme za neki reset, za novi početak. Možda neka druga država, druga liga, sve je moguće“.

Znači, posle tri pozajmice: Sankt Galen, Partizan, Verder, nisi za četvrtu?
„Što je mnogo, mnogo je. O tome su obavešteni i ljudi iz Štutgarta“.

Koliko je drugačije kada si u nekom klubu kao igrač koji je došao na pozajmicu u odnosu na onog koji je tu vezan ugovorom?
„Velika je razlika, baš. Moje iskustvo je takvo. Ne kažem da je svuda i uvek tako, ali je moje iskustvo bilo da sve dok si potreban i sve dok ima tim zašta da se boriš, uključen si u priču maksimalno. Čim prođe frka, čim prođe nevreme, uvek si prvi, odnosno, ja sam bio prvi na tapetu koji je morao da ispašta za greške. Osim u Partizanu, naravno. To je bilo nešto potpuno drugačije“.

(©Starsport)

Hajde kada si pomenuo, možemo li malo da se vratimo na period pre Partizana. Teška povreda kada si došao u Švajcarsku, kako si se s tim nosio?
„Bilo je psihički baš, baš teško. Jer u tim zemljama je mnogo drugačiji mentalitet. Niko ne sedi napolju, ne idu u kafiće, nema nekih aktivnosti. Ljudi su takvi da dođu na posao, odrade, vrate se kući i sede s porodicom. Za mene su pasivni, meni je to dosadno, ali to je njihov život. Tako su navikli. Meni je bilo jako teško da se priviknem na taj mentalitet, jer ja sam onaj koji stvarno voli svuda da ide, voli da se nešto dešava. Ne volim da sam pasivan, sve sam suprotno od toga. I onda kad se sve to nakupi, kada imaš i probleme u klubu, pa kad je i vreme oblačno, meni je sve to zajedno bilo kao smak sveta. I verujem da su iz svega toga krenule povrede. Iz ljutnje, iz nervoze, iz besa, a ne zato što sam bio nespreman. Ubeđen sam da je taj psihološki momenat najvažniji. Pogledaj Dembelea, čovek je bio maltene tri godine povređen non-stop, a otkako je došao u PSŽ nema nijedan problem. Pronašao se. Pa, ja i sam i u Partizanu povredu zadobio tako što sam upao na terenu u rupu od prskalice, a ne zato što nisam bio spreman“.

Kako, molim?
„Da, protiv Radničkog iz Kragujevca. Upao sam u rupu od prskalice i izvrnuo zglob. Strašno. I u Bremenu sam imao peh:  skočim, čovek se podmetne ispod mene, padnem, prelom deset centimetara između rebara i karlične kosti. To je nešto što se drugima nikada ne dešava. Prošlo je to sve, igrao sam posle toga, ali mi je došlo u nezgodnom trenutku, taman sam uhvatio ritam, dao gol...“

Prvi novi izazov koji dolazi je – reprezentacija. Na spisku si putnika za mečeve sa Zelenortskim ostrvima i Meksikom. Kad smo pomenuli ovih godinu dana, da ne zaboravimo debi za A tim. Što bi se reklo – ceo paket je tu. Gde vidiš svoje mesto u državnom timu, pored Mitrovića, Vlahovića, Jovića, koji, istina, sada nisu tu, za ove dve utakmice.
„Ne gledam to sad iz nekog ugla, „ej, ja sam taj”. Oni su, pre svega, stvarno jako dobri momci i fantastični igrači i sve ovo koristim kao sticanje iskustva. Njih trojica su stvarno „kul“ i hoće da pomognu, da ti priđu i da ti kažu, tako da... Polako“.