PRELAZZI: Rođenje Mateuša Gotovke

Već odavno, navikli smo se, to nije vest. Da igrač rođen u jednoj zemlji poželi da obuče dres neke druge reprezentacije, retko je posledica patriotizma, mnogo češće oportunizma.

Prvo Irci, Škoti, Velšani, potom afričke i karipske nacije, u poslednje vreme i Azijci, angažuju momke koji imaju udaljene ili nikakve veze sa državom čiju će himnu morati navrat-nanos da uče. Argentinac igra za zalivske petromonarhije, Brazilac za Kinu, Francuzi što ne znaju arapski za zemlje Magreba, jedan Englez iz Stouka za Čile, mogućnosti su neograničene...

U najboljem slučaju novopečeni reprezentativci su tu po babi i dedi po majci, u najgorem – iz lukrativnih razloga. Znaju dobro, i fudbaleri i menadžeri i klubovi, da taj status može da namakne makar koju peticu, ako ne i nulu, na vrednost nekog budućeg ugovora, pa ovakvi transferi nisu nimalo retki. I jednostavno – nisu vest.

Ali ono što je uradio desni bek Aston Vile Mati Keš nije tako obično.

Ne samo zato što će novi reprezentativac Poljske – dobio je i ličnu kartu i pasoš sa novim, poljskim imenom, direktnim prevodom sa engleskog: Mateuš Gotovka, na srpskom bi bio Matija Gotovina – kada se prvi put, koliko već za nedelju dana, bude odazvao selektoru Paulu Souzi, moći da se pozove direktno na majku, a time i na maternji jezik.

Možda je njegovo preumljivanje donekle inspirisano sportskim razlozima, jer je teško očekivati, ma koliko da je imao sjajnu prvu sezonu u Premijer ligi, ma koliko su ga poredili sa Endijem Robertsonom i njegovim laganim skokom iz Čempionšipa (Škot je stigao iz Hala, donedavni Englez iz Notingem Foresta), teško je očekivati da bi mogao da se progura među onih sedamnaest desnih bekova koji je Sautgejt u poslednje vreme pozivao da otpevaju zakletvu kraljici.

No onaj politički, društveni, ljudski faktor mnogo je važniji.

Reprezentacija Poljske (©Reuters)

Neko bi primetio da Kešovu rodnu Englesku i domovinu njegove mame veže i trenutni odnos prema Evropskoj uniji. Ujedinjeno Kraljevstvo je napustilo birokratsku porodicu, ovih se dana govori o stanovitom “Polexitu”, mada preterano, jer iako Brisel i Varšava imaju brojne nesuglasice, Poljaci, vazda okrenuti Zapadu i pre svega oprezni na svaki mig iz Vašingtona, ne žele da izađu iz EU.

Nešto drugo, mnogo prizemnije, ali time i mnogo teže i ličnije, čini Kešov izbor hrabrim.

Kao jedna od poslednjih velikih emigrantskih nacija, Poljaci su, gde god da su završili i gde god da ih je bilo mnogo, bili na udaru domorodaca i njihovog humora. Ili, u gorem slučaju, njihovog prezira. (Poljak je i Kovalski iz “Tramvaja zvanog želja”, nevaspitan i brutalan; Poljaci su u čitavoj jednoj sezoni kultne serije “The Wire” prikazani kao korumpirani.).

“Vicevi o Poljacima” jedni su od najraširenijih u zemljama zapadne demokratije, pre svega u Nemačkoj i Sjedinjenim Državama, gde su se tako rado sprdali s ljudima koji su prosti ili autsajderi, ili oboje.

Nekad su te pošalice makar donekle dobronamerne i završavaju se na ismevanju poljskog jezika; recimo ona: “Ode Poljak kod očnog lekara, i treba da pročita ona slova. U najdonjem redu piše C S Z Y N Q S T A S Z. 'Možeš li ovo da pročitaš?', pita ga oftalmolog. 'Šta bre da pročitam?', odgovara Poljak. 'Znam čoveka!'”

Vrlo često su, pak, derogirajuće, okrutne, i predstavljaju Poljake kao glupandere.

Ako ne Mati Keš, to je sigurno osetila njegova majka. Otkako je Poljska ušla u Evropsku uniju, u Veliku Britaniju doselio se ogroman broj Poljaka. Danas oni predstavljaju drugu najveću migrantsku grupu u zemlji (procenjuje se da ih je možda i više od milion), a poljski je drugi najrasprostranjeniji strani jezik.

Većinom su se zaposlili kao manuelni radnici, a premda su isprva, dok još nije udarila kriza, dočekani mahom raširenih ruku – možda i zato što su beli – šovinizam je vremenom pomolio svoju ružnu glavu.

Prema jednom istraživanju od pre nekoliko godina, 71 odsto Poljaka nastanjenih u Ujedinjenom Kraljevstvu bilo je makar jednom u životu bilo na udaru verbalnog ili fizičkog nasilja belih Engleza. U avgustu 2015. održan je i jedan protestni marš Poljaka ispred Vestminstera. Svaki dvadeseti post na društvenim mrežama u kojem se pominju Poljaci obojen je negativnim ili uvredljivim konotacijama.

Poljaci su došli, misli tako engleski job, pa i onaj koji odlazi na stadion svake druge subote i tamo izliva svoje frustracije i uzgred navija za svoj tim, da otmu radna mesta poštenim podanicima britanske krune; i nije to, da ne budemo grubi, samo ostrvski recept, mada se neki ne bi složili sa tim. Svako društvo koje ima probleme lako upre prstom u “uljeze” što ugrožavaju tu svetlu i slavnu naciju...

Baš zato je ono što je uradio Mati Keš, pardon Mateuš Gotovka, veliko i hrabro.

Ekvivalent se donekle može naći u svim onim herojima koji su devedesetih godina, dok je srpski narod u stranim medijima bio gotovo isključivo iz loših razloga, hrabro govorili da su Srbi, nastupali u plavom dresu i odbijali sve unosne ponude da se odreknu onoga što jesu. No iako su ulozi nešto manji – nemaju Poljaci baš toliko loš PR, koliko god da ih neznaveni tlače – Keš je ipak u sve uleteo svesno.

Nije morao ni da uzme državljanstvo, nije morao ni da se hvali kako mu je majka Poljakinja – ko zna, možda su i njemu deca, dok je odrastao, dobacivala masne viceve, poput “Šta je to dugačko, a svaka ga Poljakinja dobija kada se uda? Prezime” – pa za to mnogi ne bi ni čuli; nije, na kraju krajeva, morao da napiše tvit zahvalnosti predsedniku na vrlo dobrom poljskom, i da tako možda iznervira nekog navijača njegove Vile koji će u pabu, uz peto pivo, tvrditi da su ti Poljaci krivi što njemu ne ide u životu.

Ove nedelje, poslednjeg dana oktobra, Aston Vila dočekuje Vest Hem Junajted, u utakmici koja (ne)očekivano – zahvaljujući Dejvidu Mojesu, pre svega, i svemu neobjašnjivom što on tamo u istočnom Londonu radi – može da bude ukras na tortu ovog kola Premijer lige.

Znamo da je Mati Keš jako dobar desni bek Vile – jedno vreme su prošle sezone, da se vratimo na ono poređenje s početka teksta, on i njegov imenjak Target izgledali kao Robertson i Aleksander-Arnold – ali biće ovo prilika da vidimo šta zna novi desni bek Vile, Mateuš Gotovka.

I da, kad je već tu, i kad se već sprema da zapeva onu himnu koja toliko liči na “Hej, Sloveni”, uleti klizeći start i predrasudama i vicevima i svima kojima će njegova odluka zasmetati.