PRELAZZI: Selektor koji (ni)je mogao

'De lako, matori, navijanje za tu reprezentaciju bilo je patnja svih ovih godina.

Hajde što nisu igrali ni izbliza onako dobro kako su im proricali, hajde što su sva ta velika imena izgledala kao da su ometena kada obuku taj sveti dres, nego biste morali da trpite popreke poglede kad god biste rekli da vam se ta zemlja dopada, da ste njen fan, da im želite svu sreću.

Nisu oni na nekom glasu u ovom okruženju, recimo to tako. Kažu da su nadobudni, previše zaljubljeni u sebe, da pate od kompleksa više vrednosti; kažu i da maltretiraju sve druge nacije oko sebe, i da su to činili i kroz istoriju.

Ali trpeo si i gotivio ih, odrastao si uz te igrače i pratio ih i nadao se da su baš oni ta generacija (što bi deca rekla, "spoiler alert": nikad nisu bili), a to podrazumeva da budeš uz njih čak i kad im ne ide.

Kao kada imaju sjajan tim na papiru, a onda ništa ne urade, a onda se spotaknu na prvom stepeniku; i kada imaju grozan tim, takođe; kada se na njima izređaju selektori koji u normalnoj fudbalskoj naciji ne bi mogli da priđu ni trening-centru, a neki se i ne zadrže ni toliko da popiju tri kafe u Savezu; kada se pojavi naraštaj koji je sposoban da, makar u mlađim uzrastima, izgleda kao da su svetski prvaci, a onda opet dopadnu šaka nekom ko jednostavno ne zna šta će sa svim tim talentom.

Kao ovaj poslednji selektor recimo, bivši reprezentativac kojeg bi poneko nazvao i legendom – mada će svi pričati o tom penalu, kao da ništa drugo u karijeri nije učinio – i koji je doveden više da naciji vrati samoupouzdanje i veru u ekipu nego što je iko bio ubeđen u njegovu taktičku potkovanost. Za to, uostalom, nisu postojali ama baš nikakvi dokazi.

Nema veze, govorili su, oni su toliko dobri, i toliko dugo igraju zajedno, i toliko su navikli jedni na druge da im i ne treba stručnjak, treba im motivator, neko ko će ih razumeti, neko koga je lepo gledati kada se pojavi na ekranu i naciji uzdrmanoj krizama i lošim odlukama isporuči dozu preko potrebnog optimizma.

Onda su se plasirali na veliko takmičenje i svi su se naložili; prvi put si posle toliko godina mogao da vidiš i dresove na klincima i pesme koje bi postajale viralne, maštali smo, svi koji smo toliko dugo čekali trenutak u kojem ih više niko ne bi proglašavao autsajderima, da će oboriti na pleća neku istinski uspešnu fudbalsku naciju, da će konačno pokazati da su odrasli, kao i svi mi sa njima.

(©Reuters)

Utoliko je razočaranje bilo bolnije; možda ne ni samo zato što nije došlo do katarze, više jer smo shvatili – kasnije od poklonika ostalih reprezentacija – da te tvrdoglavost, loženje i ležernost dovedena do savršenstva i oličena kako u pristupu "lako ćemo", koji bi isplivavao na zanimljivim selektorovim konferencijama za štampu, tako i u slepoj veri poklonjenoj igračima koji realno ne zaslužuju dres reprezentacije; da te sve to, dakle, neće daleko odvesti.

Tako se narod pomalo odljubio od svog tima, iako ta ekipa to ne zaslužuje, iako su takvi momci, slažu se i strani mediji, sposobni da urade nešto veliko, samo kada bi imali dobrog selektora.

Ali on je tu gde je, i tako će biti makar još neko vreme, i ova poslednja pobeda, 3:1 na domaćem terenu, posle koje se ide na Evropsko prvenstvo 2024, na neko vreme će prigušiti njegove kritičare.

A možda tako ne bi trebalo da bude.

A možda bi stvarno trebalo da se porazgovara o tome šta to (ne) može Garet Sautgejt.

Da, o engleskoj je reprezentaciji ovde reč, draga anglomanijska Srbijo, i ovo tekst za sve nas koji smo i 1990. navijali za Gazu i 1996. žarko želeli da sadašnji selektor ne omaši onaj penal, pa smo mislili da će 2002. ta čuvena generacija osvojiti svet, pa smo se mučili kada su ih bagatelisali Stiv Meklaren, Roj Hodžson, o Semu Olardajsu da i ne pričamo; a sada, čuješ sada, već sedam godina je tu Garet Sautgejt i tu će ostati dok god poželi, iako sve upućuje – čik neka nas ubedi u suprotno – da upravo tako izgleda i ponaša se čovek spreman da urniše još jednu u nizu "golden generation".

Garet Sautgejt predano je radio na tome da svaki ljubitelj ili poznavalac Premijer lige dobije nervni slom kad god vidi da utakmicu na Vembliju počinje Kalvin Filips – čovek koji je za Mančester siti odigrao, stanite da proverimo, ah, da, nikad ništa – ili da Džordan Henderson dobija poziv koji nikada ne stigne Džejms Vord-Prauzu, a da bivši kapiten Liverpula svakako igra pre nego Džejms Madison.

Ili da Hari Megvajer ponosno istrčava da otpeva "God Save the King" kao da je sve sa njegovom karijerom i sve sa njegovom glavom u savršenom redu, ili kada kaže da ne može da vidi mesto ni za Fodena ni za Griliša ni za Trenta Aleksandera-Arnolda, ili kada mu, u inat svima i uprkos svemu, brani Džordan Pikford.

(©Reuters)

Englezi poseduju vraški talentovanu generaciju, po imenima sigurno među prve tri-četiri na svetu, po imenima bi, zapravo, trebalo da dominiraju, a ne da se junače nekakvim zakasnelim revanšom nad Italijom što ima 24.000 problema i 0 načina da ih brzo reši.

Ako se posle poraza od Hrvatske na Lužnikiju 2018, kada su prvi put krenuli da guslaju ono o povratku fudbala kuću, i moglo tešiti da su previše mladi, ako su mogli da se vade da su ono protiv Italije u finalu Evropskog prvenstva bili "samo" penali (ali ne gurneš golobradog i nezagrejanog klinca da ti "samo" šutira penal, selektore), krah protiv Francuske na Mundijalu u Kataru bio je tačka posle koje je trebalo podvući crtu, umesto tešenja da su bili bolji i da opet nisu imali sreće.

"Prevari me jednom – sram te bilo", tako počinje jedna od svetski poznatih izreka ostrvskih naroda.

Katar je bio treći put, a Nemačka će – hajde baš da vidimo da nas demantuju – biti četvrti.

Ako je i od umivenog, rečitog, pristojnog Sautgejta – mnogo je.

Ovako, još jedna prilika ne samo da Engleska bude opet velika, nego da se Engleska dopadne ljudima – čak i onima koji je generalno ne mirišu – nestaje poput prsluka kojeg iznutra izjedaju moljci; ne treba ovoj generaciji motivator, treba im neko ko ima mnogo fudbalskog znanja, ko nije tvrdoglav i samozaljubljen, ko će mućnuti glavom pa se zapitati kako je moguće da taj Kalvin Filips ne ubira baš komplimente Pepa Gvardiole, i shvatiti da je Džordan Henderson u Liverpulu igrao samo zato što boljih nije bilo.

Tri ogromne šanse da donese Engleskoj trofej koji tako dugo čeka imao je Garet Sautgejt, i sve ih je uprskao čim bi Englezi naleteli na iole pristojan sastav; samo bi idiot, po onoj Ajnštajnovoj tezi, mogao da očekuje da će četvrti put biti drugačije.

Ali, neko drugi, nego sa mnogo više znanja a mnogo manje velikih rečenica, možda bi promenio točak istorije i naterao nas da se nanovo ložimo.

Da, i dalje govorimo samo o Engleskoj.