PRELAZZI: Španske bombe

Sa pesmama na vrhunskim, najboljim albumima svih vremena je pomalo kao sa igračima u vrhunskim, najboljim timovima svih vremena.

Lako je od šume ne videti drvo, lako je uhvatiti se za onih nekoliko najvećih hitova koje svi znaju, baš kao što je lako pomisliti da su samo napadači ili opevani defanzivci bili dovoljni pa da jedan sastav postane dinastija, da ga i danas svi sa pijetetom uzimaju u usta

Ali nijedan album nije savršen bez onih sakrivenih dragulja, bez vezivnog tkiva, bez nečega što nije u prvom planu slušaoca, ali što obezbeđuje da sve ne bude posno.

(6,50) Granada (3,80) Mančester junajted (1,57)

Isto važi za velike timove. Nije veliki Milan bio samo Kaka i Ševa, nego vrlo i Klarens Sedorf; nisu "Galaktikosi" tek one skupo plaćene zvezde nego i legendarni Guti; ne bi Inter bio Inter bez Estebana Kambijasa, a poslednji veliki Junajted bez Majkla Kerika; Arsenalovi "Nepobedivi" imali su pivopiju Reja Parlora iako će ga retki pomenuti u brzalicama tipa anrivijerabergkamp; a Brazil, onaj Brazil devedesetih, bio je jednako Dunga kao i Romario i Bebeto, samo što nikako da naiđe taj Dan bezbednosti, pa da se i njega sete...

Ne bi, tako, ni "London Calling", jedan od najboljih (dvostrukih) albuma u istoriji muzike, mogao da ostane samo na naslovnoj numeri, kultnoj "Lost in the Supermarket" ili onim prepoznatljivim rifom "Guns of Brixton".

Tu negde, na samom početku B strane ako još imate tu ploču, ili peta pesma ako je nemate već terate ove nove spotifaje, smestilo se malo remek delo Džoa Stramera i Mika Džonsa, jedna pomalo čudna kompozicija čiji tekst povezuje poslednji veliki romantični rat u ljudskoj istoriji, najezdu britanskih turista na Iberijsko poluostrvo, terorizam, Lorkine pesme i tragediju, irske dobrovoljce, crvene pesme komunista i crne zastave anarhista...

I jedan grad, danas posebno važan, ali doći ćemo polako i do njega.

"Spanish Bombs" je, mada ga samo veći poznavaoci tako doživljavaju, ukras i gorivo bez kojeg "London Calling" ne bi bio to što jeste i što će zauvek biti, a tesno isprepletan, kako je to u životu članova benda Kleš vazda bilo – i ne govorimo samo o preganjanju partizanovaca i zvezdaša o tome čiji je Stramer "bio" – sa fudbalom.

"London Calling" sniman je u Hajberiju, što je predstavljalo i uvredu i inspiraciju za članove benda, okorele pristalice Čelsija iz onog doba kada se na tribinama Stamford bridža, umesto turista iz inostranstva i potomaka ruskih gasnih kneževa, okupljala malo drugačija bratija: pankeri, skinhedsi, rasisti, huligani...

Uvek su tu bili i Mik Džons i Džo Stramer, a kad Čelsi nije igrao utakmicu pikali su oni fudbal ispred studija sa klincima koje bi nahvatali. Fudbal je bio sveprisutan, čak i ako se o njemu nije pevalo, jer se o nekim strastima zapravo najbolje ćuti.

Na samom početku "Spanish Bombs" govori se o španskim pesmama u Andaluziji; na samom njenom kraju imamo i konkretniji lokalitet – "Španske pesme u Granadi", završava Stramer.

Stadion Los Karmenes (©Reuters)

Granada će mu postati utočište, kada se grupa raspadne otići će sa tadašnjom devojkom, čuvenom Španjolkom Palmolivom, u grad podno Alhambre, stvaraće neku novu muziku i pomagati nekim novim klincima da se probiju u postfrankovskoj zemlji.

Danas u Granadi postoji i Trg Džoa Stramera, prerano preminulog frontmena Kleša.

Večeras bi Džo Stramer, i zbog Granade i zbog svog Čelsija – mada je pitanje šta bi o njemu mislio i koliko bi bio "njegov" – i zbog Kenedija, krila koje nikada nije, i verovatno nikada neće dobiti šansu u Londonu, ali mu je radna knjižica i dalje kod Romana Abramoviča, svim srcem bio za maleni klub koji izaziva onaj veliki, onaj među najvećima.

Da sve bude još zanimljivije pred duel Granade i Mančester Junajteda u prvom meču četvrtfinala Lige Evrope, "Granada" se zvala i lokalna televizijska stanica koja je, sve dok nije prodata ITV-ju, pokrivala severozapad Engleske, Mančester i okolinu. U kolokvijalnom govoru, "Granada" je i dalje izraz kojim se označava ovaj deo zemlje. Junajted će tako, makar simbolično, biti malo i na domaćem terenu...

Granada ove (a posebno prethodne) sezone igra baš onako kako zvuče "Spanish Bombs", pankerski, raskošno, vrcavo i kao da sutra ne postoji, a i ako postoji, ko će o njemu misliti. Iako se nalaze na i dalje visokom devetom mestu La Lige, imaju gol razliku od čak minus petnaest: kada su gubili, gubili su bogato, kada su dobijali, uglavnom je bilo minimalno.

Domaćini predstavljaju još jedan dokaz koliko ozbiljno španski klubovi, posebno oni van velike trojke, doživljavaju mlađeg i siromašnijeg brata Lige šampiona. Da i ne pominjemo Sevilju, koja je takmičenje osvojila jedno 317 puta, uvek bi do završnice stigao i neki Espanjol, Alaves ili Bilbao.

A večeras će imati mnogo motiva: treba dokazati da prošlosezonski uzlet, kada su skoro do novembra zauzimali prvo mesto na tabeli, nije bio slučajan, da kineski investitori – da li su tu došli i zbog herojske uloge koju je Andaluzija imala tokom Građanskog rata, opevane i kod Lorke i kod Stramera i kod Hemingveja, ili samo zbog finansijskih interesa? – ne treba da odustaju, i da su nestabilne godine provedene u šapama notorne familije Poco samo ružna prošlost.

Granada je pre godinu i po bila glavna vest brojnih svetskih medija, kada su zaseli na čelo Primere, ali onda je opet gurnuta u zapećak. Navikli su Andalužani na to, bez brige, tako im odgovara već vekovima, otkako su ovde vladali emiri, potcenjivao ih je i Franko, pa ih potcenjuju i Real i Barsa i Atletiko, samo ih koronavirus nije potcenio.

Iz te pozicije simpatičnog autsajdera dogurali su do poslednjih osam, do dvomeča sa evropskim plemstvom, do svega pet puta po devedeset minuta do, zamislite, Lige šampiona.

Roberto Soldado (©Reuters)

Sem Kenedija, glavni adut će biti Englezima jedan dobro poznati veteran. Roberto Soldado, nekada velika nada Real Madrida, nije se, kao i dostina špiceva dovedenih na Vajt Hart Lejn za masne pare, snašao u Totenhemu, što mu je bila i ostala mrlja u karijeri.

Za razliku od nas njegovih vršnjaka i nešto starijih, koje uveliko drma kriza srednjih godina, pa se preispituju i misle da li je sve, ili makar nešto, moglo da bude drugačije, Soldado u Granadi – o čemu svedoči 11 golova do ovog trenutka u sezoni, koliko je postigao u celoj prethodnoj – živi kao čovek koji je pomiren sa svojim životom i rezimeom i radi baš ono što bismo svi mi voleli: bavi se onim što voli u prijatnoj klimi jednog od najlepših gradova Evrope.

Nije loše za nekog ko nije umeo vola da ubode u Premijer ligi?

Flešbekovi sa Ostrva, u ritmu "London Calling", ipak će, hteo-ne hteo, da se vrzmaju kroz glavu Roberta Soldada i da budu dodatni motiv protiv Junajteda.

A motiva će trebati. Ole Gunar Solskjer je verovatno osigurao drugo mesto svom klubu – da je neko ponudio to Junajtedu pre početka sezone, ma i u decembru, pristali bi sve sa suzama radosnicama – i sada bi mogao da se ustremi na prvu srebrninu u poslednjih pola decenije, otkako je "Teatrom snova" i trijumfom u istom ovom takmičenju rukovodio Žoze Murinjo.

Junajted ima bolji tim, ali to ne znači mnogo, ne samo zbog floskula o neizvesnosti evropskog fudbala ili malima koji mogu da sruše velike samo ako dovoljno snažno to žele, ne samo zato što Granada večeras (i za sedam dana) ima mnogo više da dobije nego što Mančester Junajted ima da izgubi.

Ne znači mnogo jer nisu najveći hitovi uvek najbolje pesme, jer se provuku poneke "Španske bombe" među svim onim mnogo poznatijim, pa shvatite da bi bez njih i one najveće bile neukusne, kao Milan bez Sedorfa, kao Real bez Gutija, kao Brazil bez Dunge.

I jer će, uz svoju Granadu, u ritmu koračnica o ratu i životu, danas biti i Lorka i Džo Stramer; možda mi u Beogradu ne možemo da se složimo da li je više voleo Partizan ili Zvezdu, ali tamo u Andaluziji dobro znaju kome je dao svoje "corazon".

LIGA EVROPE, ČETVRTFINALE (PRVI MEČEVI)

Četvrtak

21.00: (2,05) Ajaks (3,50) Roma (3,60)

21.00: (1,62) Arsenal (3,80) Slavija (6,00)

21.00: (3,90) Dinamo (3,35) Viljareal (2,00)

21.00: (6,50) Granada (3,80) Mančester Junajted (1,57)

***kvote su podložne promenama