PRELAZZI: Veruj u idole, Zlatana i vagabunde

“Ne veruj u idole”, išla je ona proročka pesma iz beogradskog i jugoslovenskog novog talasa. Govorila je, mnogo pre nego što će to sa društvenim mrežama i televizijom u svakom džepu postati svakodnevica, o tome da su neki heroji lažni, izvikani, da je sve marketing.

Samo što neki nisu. Pa čak i kada je marketing i samopromocija, istina je.

Naravno, onoliko koliko dozvoljavamo da bude istina.

Nije slučajno početak ove priče s nekom pesmom; zbog pesme je Zlatan Ibrahimović ponovo u centru pažn... dobro, glupost, Zlatan Ibrahimović je uvek u centru pažnje.

I kad daje golove, i kad se svađa, i kad udara packe Lebronu Džejmsu, i kad cupka uz Nadu Topčagić i otvoreno se sprda sa Amadeusom (a ovaj je mislio da ga je Fiorello dobro zezao u prethodnim izdanjima...), i kad natera Italiju da mu jede iz ruke i zaboravi, na jedno veče ili pet, kakva je bila ova godina za njom, za nama.

Idoli postoje dok se u njih veruje, i u toj bi se rečenici, pevljivijoj od refrena “Pilota”, mogla sažeti karijera, ona sportska i ona vansportska, Zlatana Ibrahimovića.

Milan ga je čekao kao spasioca, koji će razdvojiti okean i posrnulog giganta evropskog fudbala ponovo postaviti na noge, i onda je to i bio, onda je to i dalje; Barselona ga je, mada danas deluje kao da se to nikada nije ni desilo, zvala da bude šegrt njihovom idolu, i znamo kako se to moralo završiti.

Zlatan Ibrahimović (©Reuters)

Nije ovaj Ibro rođen da bude druga harmonika, nekad i u korist sopstvene štete.

Kad bismo prestali da verujemo u njegove natprirodne moći, ukazao bi nam se možda prizeman; ono što danas zovemo samopouzdanjem postalo bi bezobrazluk, a onaj njegov ironični osmejak kojim ovih večeri čašćava petnaestak miliona Italijana i još ko zna koliko drugih, bio bi tek loše prikrivena zajedljivost.

Kao u “Carevom novom odelu”, samo prilagođeno današnjem vremenu i komunikaciji...

Kad bismo prestali da verujemo u Zlatana, odjednom bi njegovih skoro četrdeset punih godina bili problem; te sekunde u kojoj bi se Milano, Los Anđeles, Italija i Balkan od njega odljubili, izgubio bi dva koraka brzine, a njegov šut morao bi da postane šut čoveka koji će uskoro uzeti petu deceniju.

Od takvih, kaže razum, kaže biologija, ne biva šampion, ni “Zlatna kopačka”.

Rekli smo Balkan; ponovo je kolektivno, zbog onog “našeg” narodnjaka, region počeo da igra po Ibrinim taktovima, odgurnuvši tako u stranu onog što je Ibru vređao na stadionu “Rajko Mitić”.

(Pre nego što neko ustane u odbranu: naravno da je dozvoljeno, ma poželjno, protivničkim igračima dovikivati svašta, ali Ibrahimović te večeri nije bio protivnički igrač. Sedeo je i gledao utakmicu. U gradu koji je njegov samo malo manje od Malmea, Milana i Mančestera; a garant u Beogradu ima više prijatelja...)

Vratimo se mi idolima i spektaklu.

Ibrahimović se po sopstvenom priznanju osetio malim u Teatru Ariston (mada naravno da je bio veći, i to nije propustio da ukaže nekoliko puta, od Amadeusa); ali u neku ruku je samo dao ausvajs tom godišnjem defileu najvećih zvezda na Apeninima.

Sanremo je ozbiljna stvar, reći će vam to svaki Italijan, iako je toliko teatralan i šljašteći da će čak i na Apeninima, kad budu iskreni prema sebi, da je preterano, ali je u isto vreme uvek inovativan, hrabar, snažan, i redovan kada treba da se pošalje neka politička poruka.

Zlatan je odavno pokorio Italiju, nije mu potreban "skudeto" pa da to svi znaju, nije potrebno ni da “ukrade šou” u Ariston, ali u neku ruku je tek ovo – koliko god tradicionalisti kukali što u jeku sezone odlazi da se kliberi na Raiuno čitave sedmice; koliko god teoretičari zavere sumnjali u pravu prirodu njegove povrede – potvrda da se ova idolatrija neće brzo završiti.

I neka neće, postoje neki idoli u koje vredi verovati.

(8,50) Parma (5,40) Inter (1,33)

A kad večeras, po najavama, sa njim zapeva i Siniša Mihajlović, da kanconom (prikladno, pevaće “Io Vagabondo”, čuvenu baladu benda I Nomadi), odagna i poslednje primisli na ono zlo s kojim se izborio, shvatićemo koliko smo stvarno slični.

Ne Bosanci i mi, pobogu, mi smo isti, šta vam je; nego Italijani i mi; kao ljubitelji dobre pesme i sevapa, kao oni koji imaju zajedničkog idola.

Zlatana Ibrahimovića, čoveka koji razdvaja okeane da bi digao giganta iz pepela, koji sa 40 godina, ako je to uopšte važno, biva treći najbolji strelac nekada najbolje lige na svetu, i bori se za "skudeto", i dovodi narodnjake na Sanremo.

Kao da hoće, kroz onaj ironični osmeh i prozivanje prisutnih i odsutnih kaže: neće ova godina, jarani moji, biti tako loša.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista Mozzart Sporta