PRELAZZI: Zašto je pogrešio ser Aleks Ferguson?

Ova sada već ozloglašena autobiografija ser Aleksa Fergusona literarni je ekvivalent onome što se popularno naziva Fergie time: taman kad misliš da je sve gotovo i da si uspeo da pobediš Mančester junajted, crvenokosi Škot sa 104. popodnevnom žvakom u ustima urokljivo pogleda četvrtog sudiju, a ovaj odmah, drhtavih ruku, duplira vrednost na semaforu koji pokazuje zaustavno vreme. Umesto trojke, magično se pojavi šestica, mada je umesto nje moglo da piše i "igra se dok Junajted ne postigne gol"...

I obično ga i postigne.

Zato je možda bilo previše naivno očekivati da će jedan od najvećih trenera svih vremena ćutati, krckati svoje penzionerske dane i javljati se novinama samo da svom nasledniku i sunarodniku Dejvidu Mojesu pruži podršku i zaštiti ga od svih onih neslanih viceva (poput ovog: "Mojes je najzad uspeo da njegov Everton bude iznad Mančestera na tabeli. Prešao je u Junajted"). Ne, Fergi je pisao svoju magistarsku književnu tezu – na onoj fudbalskoj je davno doktorirao – i sada je ponovo zaludeo ceo svet, kao i kada je "fenirao" fudbalere, gađao Bekama ili otvarao hladni "bordo" sa Murinjom i Ančelotijem.

Postavlja ta autobiografija, sudeći po prvim odlomcima koji su se pojavili, mnoga pitanja, poneka i bez odgovora – recimo ono s Vidićem i Kosovom: je li Nemanja samo napravio štos, a Ferguson naivno pao na njega, jer šta zna on da li ti manijakalni Srbi stvarno godinama ratuju za to Kosovo? – ali ponajviše udara na nategnute strune Junajtedovih i navijača svih ostalih klubova.

Ferguson radi ono što je, posle taktike, radio najbolje celu karijeru: nervira i staje na žulj. I za mnoge stvari, kao i dok je upravljao Teatrom snova, nije u pravu.

Evo, na primer, to sa Džerardom.

Stiven Džerard nije vrhunski fudbaler, kazao je ser Aleks i – bar zasad neka mu je nazdravlje – ostao živ.

Da nemaš toliko godina, Fergi, lako bi ti se odgovorilo. Ovako, iz poštovanja, ostaju samo argumenti...

Ne postoji kompletniji igrač koji je obeležio poslednju deceniju i kusur od Džerarda. Možda, čak, ne postoji kompletniji fudbaler u istoriji ove igre. Ne, nije imao pas kao Pirlo, ni vic kao Toti, ni čvrstinu Lamparda, ni zastrašujuće znanje Zidana, ni šmek Rikija Kake, ni snagu Ronalda, ni genijalnost Mesija, ni čudesnost Anrija, ni talenat Ronaldinja... Možda nije ni najbolji fudbaler Liverpula svih vremena: teško će sa trona iko skinuti Kenija Dalgliša, mada će stariji navijači i dalje pominjati Bilija Lidela.

Ali Džerard je imao – i ima! – od svega pomalo, kao neki GMO koji je sastavljen u kakvoj imaginarnoj laboratoriji fudbalskih nobelovaca Šenklija, Pejslija, Mihelsa i Herere: ultimativni moderni fudbaler, smernica, pokazatelj i slika i prilika igre na prelazu dva veka. Sa fizičkim predispozicijama da igra bilo šta (jednom je protiv Aston Vile još kao klinac, čini mi se 2000. godine, čitav meč odigrao na mestu levog beka i nije napravio nijednu grešku), sa "manom" da ne ume da uspori igru, nego uvek tera napred, sa klizećim startom kojeg se ne bi postideo ni Paolo Maldini, Džerard je fudbaler sa velikim F, onaj koji zaslužuje da se pored te odrednice u nekoj enciklopediji nađe samo njegova slika. I definicija je suvišna...

I ima, najvažnije, to ogromno skauzersko srce, široko kao dokovi Liverpula i glasno kao zov prvog Kopa koji je, sa Bitlsima, zapevao svojim sinovima, sposobno da zakuca jače čak i one noći u Istanbulu kod 0:3, kod rapsodije Milana... Gol glavom, čudan, nimalo nalik njemu i primalni urlik, i podignute ruke, i grč u nogama, i Ševčenko i Dudek, i opet Ševčenko i opet Dudek, i istorija koja je morala da se piše ispočetka...

Možda bi sve bilo drugačije, za budućnost i za Fergusona, da je 2004. ili 2005. tik posle finala Lige šampiona Džerard otišao iz kluba. Liverpul bi ostao bez svog talismana, ali da li bi ga to neumitno oslabilo? Možda i ne bi: kada je 1987. legendarni, voljeni, "nezamenljivi" Ijan Raš prešao u Juventus, svi su govorili da je Liverpul prodao svoje srce i dušu. A Dalgliš je od tog novca pazario Barnsa, Oldridža i Birdzlija i tim je naredne sezone igrao najbolji fudbal na planeti (mada ga Evropa, nažalost, nije mogla videti).

Ovako, Džerard je ostao u svom Liverpulu i time pokazao da je drugačiji. Završiće, verovatno, bez osvojene Premijer lige, jedine koju nema i jedine koju sanja.

Možda ga to, po Fergusonu, ne čini najvećim. Ali zar je slava sve ili ima nešto i u poštovanju? Zar su trofeji, zlato, kajle, novac, jedino po čemu merimo nečiju karijeru?

Je li onda, kako je to primetio novinar Pol Tomkins, Emil Heski, sa šest pehara, veći igrač od Alana Širera koji ima samo jedan? Hoćemo li se više i duže sećati jednog Dejvida Meja, prvaka Evrope s Fergijevim Junajtedom ili majstora po imenu Met le Tisije? Da li danas iko priča o onoj generaciji Nemačke koja se popela na krov sveta 1990. ili i dalje svi zagriženi fudbalski fanovi na ovoj kugli gledaju stare utakmice Holandije iz 1974. i 1978? Zar nam nije draži Zvezdin poraz od istog tog Fergijevog Junajteda u Superkupu Evrope gde smo ih odučili od fudbala, nego gomila olako osvojenih titula koje su došle kasnije?

Sport jeste takmičenje, ali ne vrti se u njemu sve oko pobeda i titula. Tu je i trud, i rad, i respekt, i svi ti veliki, zapanjujući, uporni, gigantski pokušaji. A niko, za sve ove godine – i Aleks Ferguson to zna, nego samo provocira da bi provocirao kao i obično – nije imao lepših i boljih pokušaja od Džerarda.

(FOTO: Action Images)