PREMOTAVANJE: General Dejna (VIDEO)

U centru Varšave, ulica Važenkovska, nalazi se bronzana statua čoveka sa loptom zalepljenom za desno stopalo. "Uhvaćen" je u jednom od tako prepoznatljivih njišućih položaja. U gradu koji je sredinom četrdesetih pod okupacijom preživeo sopstvenu smrt, ta statua, visoka oko dva metra i večno obasuta cvećem, predstavlja posebnu znamenitost. Stotinak metara dalje je stadion Legije, tu je i spomen ploča: Kazimjerž Dejna (23. oktobar 1947 – 1. septembar 1989). Vojni čin – poručnik, fudbalski – general!

Tako su ga i zvali.

Dejna je najbolji fudbaler Poljske koji je hodao zemljom i jedna od najspecifičnijih ličnosti u istočnoevropskom fudbalu. Najduže i najbolje igrao je u Legiji, među prvima iz istočnog bloka otišao je u Englesku, a njegov igrački zenit poklapa se sa najvećim uspesima poljske reprezentacije. Van terena pričao je malo, bio je melanholik sklon depresiji i niskim psihičkim stanjima, što će ga veoma rano koštati života.  A kada je igrao kako ume mogao je sve - tehničar najviše klase, vrhunski strateg na terenu i nenadmašni manipulator lopte, kako su ga savremenici opisivali. Krasili su ga jednostavan, efektan, ali retko viđen elegantan dribling, perfektan pas i razoran šut. Ponosno je terenima širom Evrope šetao “desetku” kada je taj broj bio privilegija retkih. Isključivo najboljih...
"Kaz je bio jako čudan lik. Nikada nije želeo da govori o svojim fudbalskim dostignućima. Otvoreno smo razgovarali uglavnom po mančesterskim barovima”, prisećao se jedan od službenika Sitija i najbolji Dejnin prijatelj iz ostrvske avanture Džordž Berdžer.
"Ako biste danas pokušali da pričate sa njim morali biste da mu izvlačite reči iz usta. Taj čovek je rođen sa dva mozga. Jednim u glavi i drugim u nogama. On nije mogao da izađe iz sopstvene senke i to je bio njegov najveći problem".

Kada je bio na vrhuncu Kažimjerž Dejna bio je avet u mislima najboljih defanzivaca svoga doba. Kada mu nisu dali da igra nije mogao da se izbori sa samim sobom. Kaz je kao momak od 18 leta mobilisan i odveden iz rodnog sela u Legiju. U ono vreme najslavniji varšavski klub bio je pod potpunim patronatom armije. San da igra za vrhunski tip ispunio mu se, ali ubrzo je počeo da pati jer mu vlasti nisu dozvolile da da napusti Poljsku. Nije mogao ni u jednu zemlju članicu NATO pakta. A želeli su ga mnogi velikani. Kada su se državne granice za Dejnu konačno otvorile, napravio je loš izbor, otišao u Mančester Siti i to je bio početak kraja jedne velike karijere, ali i ljudskog života. Završio je tragično u dalekoj Kaliforniji, prevaren i izigran od strane prijatelja.

Kažimjerž Dejna rođen je u malom mestu Starograd na obali Baltičkog mora u desetočlanoj porodici. Imao je dvoje braće i pet sestara. Fudbalski talenat ubrzo ga je odveo u obližnji Gdanjsk. Otac František, skromni radnik iz seoske mlekare, u početku ništa nije razumeo i na jedvite jade mu dozvolio da napusti zanat, ali veoma brzo na talasima “Slobodne Evrope” čuo je za ime svog sina. Tog trenutka znao je da nije pogrešio. Dejna je igrao za lokalni Voknjaž, pohađao fudbalsku akademiju i redovno nastupao za pokrajinske selekcije. Još je bio maloletan kada su interesovanje za njega pokazali Arka i Lehija. František je pregovarao umesto svoga sina i napravio kobnu grešku jer je potpisao ugvor i sa jednim i sa drugim klubom. Za svaki slučaj. Voknjaž je to odmah prijavio fudbalskom savezu i mladi Dejna kažnjen je sa devet meseci suspenzije.

Kada je napunio 18 godina predstavnik Legije pojavio se prvi put u Starogradu i pokucao na vrata porodične kuće. U knjizi koju je o Dejni pisao Štefan Ščeplek navodi se da je sa Františekom došao da razgovara i iznese ponudu visoki funkcioner Komunističke partije. Kaz je u to vreme imao samo jedan prvoligaški meč u nogama za LKS iz Lođa, ali na toj utakmici postigao je pet golova u trijumfu od 7:2. Činovnik je u jednom momentu izneo ponudu Legije, a kada je otac tražio da ta cifra bude duplo veća, ovaj je u šoku ispustio šoljicu čaja koju je držao u ruci. Ščeplek još piše da nezvani gost dugo nije umeo da pronađe vrata...  

Na kraju, ono što je vojka htela to je i dobila. Dejna je nedugo zatim regrutovan i za Legiju je zaigrao kao regularni član poljske armije. Bio je to prvi kontroverzan transfer Kažimjerža Dejne. Ne i poslednji.

Kaz je debi za novi klub upisao 20. novembra 1966. godine na utakmici protiv Ruha. Trener Vejvoda postavio ga je da igra u špicu napada. Kada se utakmica završila prišao mu je i rekao:
"Kaz, ti si rođeni vezista, od sada ćeš igrati na sredini pored Bernarda Blauta".

Tog momenta stvoreni su svi uslovi za rađanje nove zvezde svetskog fudbala. Protiv Katovica nekoliko meseci kasnije Dejna je postigao jedan od najvažnijih golova u sezoni (borba za Kup UEFA), da bi 28. maja usledio je prvi het-trik na meču sa Slaskom u pobedi od 3:1. Sezona 68/69 ostaće u najlepšim sećanjima navijača Legije. Tada je osvojena treća titula u istoriji kluba, a prva posle 13 godina posta. Dve utakmice iz kategorije “za sva vremena” tim iz Varšave je dobio, a Dejna blistao. Prva je odigrana 4. juna '69 sa Pogonom (6:0), kada je Kazu poništen čist gol iz slobodnjaka - sudija odlučio da ga ponovi – a ovaj ponovo pucao poput Puškaša protiv Atletika, preko sedmorice ljudi u živom zidu i pogodio isto mesto. Druga je bila sa šampionom Ruhom. Svedoci kažu da je to jedan od najboljih mečeva odigranih u Varšavi. Bilo je 6:2 za Legiju uz dva gola Dejne. Taj trijumf značio je i titulu.      

Titula je u prestonici proslavljena kako dolikuje. Kaziju, kako su ga odmila nazvali navijači Legije, postao je mali bog. Veliki deo Poljske zaljubio se u novog idola, ali ne i fudbalski fanatici iz Šlezije, gde se živelo za Vislu i Gornjik. Tamo je bog bio Vlodimjerž Lubanski, najbolji strelac u istoriji Gornjika i u to vreme veliki Dejnin rival.

Legija je i naredne sezone uzela titulu i imala dva veoma zapažena učešća u Kupu šampiona. Prvo su stigli do polufinala, gde ih je zaustavio Fajenord (0:0, 0:2), a iduće godijne do četvrtfinala, gde se isprečio Atletiko Madrid. Za partije Kažimjerža Dejne protiv Sent Etjena (2:1, 0:1) u četvrtfinalu 69/70 čula je čitava Evropa. Posebno oduševljeni bili su Francuzi...
"Kakav poručnik, on je fudbalski general", glasio je jedan od naslova u pariskoj štampi nakon što je Legija golom Dejne u 85. minutu eliminisala francuskog šampiona. 

Kažimjerž Dejna postao je nacionalni heroj posle Olimpijskih igara u Minhenu 1972. Poljska je osvojila zlatnu medalju, a General  je predvodio tim sa devet golova na sedam utakmica. U finalu protiv Mađara postigao je oba pogotka za trijumf od 2:1. Dve godine kasnije na SP u Nemačkoj Poljaci su napravili najveći uspeh. Bila je to sjajna ekipa za koju su pored Dejne nastupali golman Tomaševski, pa Gorgon, Žmuda, Kasperček, Lato, Domarski... Ta ekipa stigla je do trećeg mesta na Mundijalu...    
"Pobedili su Nemci, najbolje igrali Holanđani, a najlepši utisak ostavili Poljaci. Taj njihov Dejna je čudesan igrač", izjavio je posle šampionata veliki Pele.

Svetski mediji pisali su bajke o Dejni nakon Svestkog kupa, a kao šlag na tortu došlo je priznanje od “Frans fudbala”: Najbolji na svetu je Johan Krojf, odmah iza njega je Franc Bekenbauer, a za vratom im diše Kažimjerž Dejna.   

Hari Valerin je u ono vreme jedan od vodećih novinara u Zapadnoj Nemačkoj i sa ushićenjem piše: “Svet je video novog Riveru, Žersona i Necera. On je najbolji vezni igrač na planeti. Njegovi atributi nisu ratobornost kao kod Žersona i Necera, ali ima i nešto njihovo. On je više umetnik, kao Rivera. Italijan ima genija u svojoj igri, a Poljak ne samo da usmerava igru svoga tima nego u udarcu ima snagu i preciznost koju malo ko može da dostigne”.

Časopis Merkur iz Minhena poklonio mu je naslovnicu nekoliko dana nakon finala u kome čak nije ni igrao...
"Dejna je najsavremeniji oblik fudbalske uzvišenosti. On je, navodno, samo čovek, ali onaj koji kao u filmovima može da prolazi kroz zidove. To je strateg sa kojim može da se poredi samo Bekenbauer".

To leto '74 bilo je u isto vreme i prelepo i pretužno za Kazimjerža Dejnu. Fudbalski emisari iz svih delova Evrope gledali su Svestki kup u Nemačkoj. U tefterima klupskih giganata sa Starog kontinetna dominiralo je njegovo ime, ali...
"Moj cilj je uvek bio da igram za Legiju. To je čast, koliko i igranje za reprezentaciju. Moj život je vezan za poljsku armiju i ja ću ostati lojalan. Ima mnogo važnijih stvari za sportiste od dolara”, izjavio je neposredno po završetku prvenstva Dejna. 

Jedno je pričao – verovatno po diktatu - a drugo želeo, što će priznati deceniju kasnije. A u tom momentu nakon SP na njegovu adresu došle su ni manje ni više nego ponude Bajerna, Real Madrida, Milana, Intera...
"Princ Renije od Monaka lično me je ubeđivao da dođen u Kneževinu. Tada sam mislio najviše o Realu, jer je to bio moj san iz detinjstva. Znao sam da je nemoguće. Nisu mi dali da odem. Znao sam da će pustiti jednog dana, ali ko će tada želeti da me kupi"?, vraćao je film Dejna kada je već bio u Americi.

Real Madrid bio je toliko uporan da je na adresu Legije poslao dres sa brojem 14, uz poruku da je rezervisan za Kaza. Nije vredelo. Ta majca i danas se čuva u delu klupskog muzeja posevećenom Kazimjeržu Dejni. 

Na Olimpijskim igrama u Montrealu '76 Poljska je stigla tek do trećeg mesta, što se smatralo neuspehom. Dejna je tada već imao 29 godina i prilično se zasitio igranja u domovini. Njegova zvezda polako je počela da bledi, a sve su pratili dosta lošiji rezultati Legije. Na Svestkom kupu u Argentini '78 doživeo je orkestrirane zvižduke čitavog stadiona u Rozariju na prvoj utakmici protiv Zapadne Nemačke koji su ga jako pogodili. Narod je bio besan na vlastodršce. U Argentini je vladala vojna hunta, a Kaz je sa sve statusom velike zvezde etiketiran kao jedan “od njih”, pošto je igrao za armijski klub. Poljaci su ipak dobro gurali, prošli prvu rundu, a onda u drugoj fazi zapali u grupu sa domaćinom i Brazilom. Protiv Argentinaca Dejna je igrao svoj 100. meč u nacionalnom timu. Pri rezultatu 1:0 za Gaučose dosuđen je penal za Poljsku. Na tom šampionatu put do zvezda tražio je tada 22-godišnji Zbignjev Bonjek. Momak u naponu snage drznuo se da uradi nešto što nikome nije padalo na pamet. Kao i obično Kaz je zgrabio loptu i krenuo da je namesti na belu tačku, bez razmene reči, ne gledajući nikoga oko sebe... Zvižduci su ga pratili i na toj utakmici. Bonjek je dao sebi za pravo da priđe Dejni:

"Kaziju", obratio mu se zvanično i persirajući. Deset godina je mlađi. “Ako osećate da ne možete to da uraditi, pucaću ja”. Za Dejnu bio je to poslednji čovek kome bi dao loptu. U svom ludilu u kome se našao i njega je video kao protivnika, nekoga ko želi da ga ponizi i baci u blato. Nije se obazirao. Želeo je da šutira kao nikada do tada. I onda je sve krenulo po zlu. Filjol ga je pročitao, a taman oblak nadvio se nad Rozariom uništivši sunčani dan jubileja jednog velikog asa. Dan kada je General postao tek osmi fudbaler koji odigrao 100 ili više utakmica u dresu sa nacionalnim grbom...

Poljaci su ispali u takozvanoj četvrtfinalnoj grupi, a svetski mediji tužno pisali o kraju jedne veličanstvene karijere. Likovali su samo u Šleziji.             

Istog leta Kažimjerž Dejna završio je najuspešniju epizodu u svom životu. Posle 304 utakmice i 94 gola onačno mu je u 31. godini dozvoljeno da ode. S ciljem da mu pomogne Pele ga je u jesen '78 pozvao u Njujork kao gosta na utakmicu Kosmosa i svetskih zvezda. Na jednoj strani bisli su Bekenbauer, Karlos Alberto, Kinalja i Krojf, na drugoj Leao, Kubiljas, Lato, Bonjek, Rivelinjo... Na banketu posle utakmice Pele je prišao Dejni zajedno sa turskim milijarderom Ertegunom, vlasnikom Kosmosa...
"Slušaj, Kaz, stvarno mi se dopada tvoj stil igranja. Možda želiš da ostaneš ovde. Imali bismo sasvim dobar tim. Krojf i Kinalja bi bili u napadu, a ti, Rivelinjo i Bekenbauer u sredini. Šta kažeš"?

Odgvor je bio negativan. Tri nedelje ranije Legiju su kontaktirali čelnici Mančester Sitija i Dejna je bio rešen da se konačno okuša u jednoj o najjačih liga na svetu. To mu je bila najveća želja. Pregovori vođeni te jeseni posebna su priča. Kao oficir poljske armije nije mogao tek tako da napusti zemlju, te su u razgovore bile uključene četiri strane. Legija i Siti lako su se dogovorili (110.000 funti iznosio je transfer), ali svoje su tražili i Partija i Ministarstvo odbrane.
"Dogovor je na kraju postignut posle ko zna koliko litara votke. Desetine ljudi bilo je uključeno u razgovore. Poljaci su tražili svašta, od Adidas opreme, preko faks-aparata do dodatnog novca koji su kasnije iskoristili kako bi poslali svoje sportiste na IO 1980", pričao je svojevremeno Džordž Berdžer.  

Negde pred kraj novembra, kada je posao konačno sklopljen “Manchester evening news” objavio je prvi u nizu članaka pod nazivom “Dosije Dejna”, u kojima je ispričana priča o famoznom transferu. Kaz je tako postao drugi fudbaler sa istoka u Engleskoj. Ostaće zabeleženo da je prvi bio Ivan Golac (Partizan – Sautempton, avgust 1978).

Dejna je u jednom od prvih nastupa u javnosti napravio veliku grešku, pričao je kako se kao mlad momak divio Bobiju Čarltonu (legenda Junajteda), te da mu je omiljeni klub posle Legije Real Madrid. Počelo je uobičajeno, kao velika zvezda našao se u prvoj postavi na debiju protiv Ipsviča (1:2), ali ubrzo je shvatio da je napravio fatalnu grešku.
"Oni ni ne znaju koja je moja pozicija! Zasitio sam se ovih budalaština!”, pričao je u vreme kada su ga zakovali za klupu svom biografu Ščepleku.
"Nedavno su odlučili da budem centralni napadač. Vidiš li ti mene u toj ulozi?! Oni na napadača gledaju kao na čoveka koji treba da skoči i udara protivnike lakotivma u glavu. I ja to treba da radim?! Nikada! Kada dođe do duela to je kao sudar vozova. Odlazim odavde uskoro. I dalje mogu da igram u Francuskoj ili Sjedinjenim Američkim Državama".   

Mančester Siti je ubrzo preuzeo Malkom Alison. Novi trener bio je slatkorečiv, pokušao je prvo da motiviše Dejnu, ali nedugo zatim poslao ga je u rezervni tim.
"U Engleskoj se igra ping-pong fudbal! Ne treba meni Malkom Alison da kaže da sam veliki igrač, to mi je rekao Pele”, odbrusio je generalski Dejna, spakaovao stvari i otišao iz kluba. Bila je to jedna od retkih izjava koju je dao engleskim medijima. Takva reakcija ćutljivog i povučenog čoveka predstavljala je pravi bum na Ostrvu.

U 34. godini i sa poljuljanom reputacijom Kazimjerž Dejna više nije mogao bira. Posredstvom velikog prijatelja i dugogodišnjeg menadžera Teda Miodonskog otišao je u San Dijego. U početku je igrao uspešno za Sokerse, dobijao čak telegrame zahvalnosti lično od Ronalda Regana, zbog popularizacije fudbala u SAD, ali neke navike koje poneo iz Engleske – alkohol i nesportski život uopšte – došli su mu glave. Ponovo svađa sa trenerom koji ga ostvalja na klupi, oštre reči, uglavnom u pripitom stanju i – otkaz. Kraj karijere.     
"Ljut sam i razočaran. Zašto trener ne dođe da mi objasni zbog čega ne igram? Volim otvorene ljude, a ne one koji mi zabijaju nož u leđa".

Dejna je odjednom ostao bez prihoda, a živeo je u elitnom delu grada na Helen aveniji u vili sa bazenom i “kadilakom” u garaži. Uz njega su bili supruga Marola i 14-godišnji sin Norbert. Život na visokoj nozi polako je počeo da se gasi, pa je započeo sopstveni biznis – škola fudbala. Nije išlo najbolje. Iz Vegasa se sve češće vraćao praznih džepova, da bi mu konačan udarac zadao Miodonski. Vajni prijatelj koji je imao pristup svim računima ukrao mu je blizu 1.000.000 dolara. U bunilu u kom se nalazio za sve to optužio je suprugu, što mu je uništilo porodicu.  

Poslednji put istračao je na teren u proleće '89 u Danskoj na nezvaničnom prvenstvu Evrope veterana. Igrao je za Poljsku.
"Kaziju, Varšava je na samo sat vremena leta odavde. Pođi sa nama. Nisi bio kod kuće deset godina". Po Ščeplekovim zapisima na poziv starih prijatelja iz reprezentacije odgovorio sa "ne mogu".

“Možda nije imao novca, a možda nije želeo takav da se vrati. Nikada nećemo saznati. Nije ga bilo ni na majčinoj sahrani”, navodi autor u istoj knjizi...  

Kazimjerž Dejna poginuo je u noći između 31. avgusta i 1. septembra 1989. u saobraćajnoj nesreći. Imao je 42 godine. Vozio je svoj “dodž kolt” iz '74 prema kući autoputem I-15, severno od Miramar rouda, kada je pri daleko većoj brzini od propisane naleteo na šleper Meksikanca Manuela Vaskeza parkiran uz put. U opširnom policijskom izveštaju navedeno je da nije bilo tragova kočenja, te da je čovek za volanom belog automobila bio u alkoholisanom stanju. Nesrećan slučaj ili samoubistvo - sumnjalo se zbog psihičkog stanja - večna je dilema...

Povrede su bile takve da je Dejna sahranjen sa zavojima preko glave. Identifikovan je po vozačkoj dozvoli koja je bila u zadnjem džepu farmerki i 12 lopti u gepeku. Amerikanci su ga sahranili kao heroja u El kamino memorijal parku sa sve marincima koji su nosili kovčeg, plotunima i svim ostalim vojnim počastima, uz intoniranje himni Sjedinjenih Država i Poljske. Obred je obavljen 9. septembra. Narednog jutra u Poljskoj je osvanuo "Dan fudbalera", državni praznik u znak zlatne medalje osvojene na OI u Minhenu '72...