Priča o tankoj bazi je mit, Srbija ima veću i od Hrvatske: Bogati smo igračima, siromašni sistemom

Godinama unazad, kada reprezentacija Srbije zatreperi između euforije i razočaranja, prva rečenica koja se provuče kroz kafane, studije i komentare jeste ona “Nemamo igrače.” Nema ko da zameni povređene, nema kontinuiteta, nema širine. Ta rečenica postala je alibi, objašnjenje za svaki neuspeh i magloviti izgovor za sve ono što fudbalska Srbija ne uspeva da pretoči u rezultate. Ali, šta ako je sve to mit? Šta ako podaci, ne mišljenja, ne utisci, već suvi brojevi, pokazuju da Srbija zapravo ima bazu koja ne samo da postoji, nego i prevazilazi Hrvatsku, onu istu koja nam s punim pravom godinama služi kao reper i uzor?

Transfermarkt, globalna berza fudbalske vrednosti, razbija uvreženi narativ o tankom rosteru. Danas Srbija ima čak 15 fudbalera čija tržišna vrednost prelazi 10.000.000 evra, 32 iznad 5.000.000 i čak 57 iznad 3.000.0000 evra. To nije brojke jedne zemlje sa oskudnim izborom, već baza koja može da formira ne jednu, već dve konkurentne reprezentacije. I što je još važnije, taj broj nije napumpan igračima na zalasku karijere, već mahom mladim imenima koja će tu biti i u narednih šest, sedam do deset, jedanaest godina… Srbija ne sme mora da tuguje za tim što nema igrače koje imaju neke druge selekcije koje ostvaruju bolje rezultate od nje jer ima sopstvenu bazu koja može da iznese modernu reprezentaciju. Ako se fudbalski kvalitet meri tržištem, a tržište meri potencijal, onda je jasno da Srbija jednostavno nije zemlja bez baze, već zemlja koja mora da nauči da iskoristi ono što već ima.

Ako fudbalsku osnovu jedne nacije posmatramo kroz tržišnu vrednost aktivnih igrača, slika Srbije danas izgleda daleko snažnije nego što bi mnogi očekivali. I odmah da razjasnimo zašto smo "preseke" pravili baš na vrednostima od 10.000.000, 5.000.000 i 3.000.000 evra. Iskustva pokazuju da reprezentacije iz takozvanog drugog ešalona evropskih selekcija po vrednosti (u prvom su Španija, Engleska, Francuska, Nemačka, Portugal, Holandija, Italija i Belgija) uglavnom na spiskove zovu igrače koji mahom vrede bar 3.000.000 (da se razumemo, ne znači nikako da ne upadne i poneki od par stotina hiljada, ali je to izuzetak od pravila), da u startnim postavama uglavnom igraju momci vrednosti od 10.000.000 ili više, a da momci vrednosti između 5.000.000 i 10.000.000 uglavnom ulaze sa klupe ili su sporadično u startnim postavama.

Kada smo to razjasnili, da kažemo i to da je Transfermarkt jasan: Srbija ima 15 fudbalera vrednijih od 10.000.000 evra, 32.000.000 iznad 5.000.000, i 57.000.000 iznad 3.000.000. To su brojke koje ne pripadaju državi bez sistema, to je baza jedne ozbiljne evropske selekcije i u potpunosti može da se meri sa Hrvatskom, Turskom, Ukrajinom, Austrijom, Švedskom (Norveška bi u ovom trenutku bila na granici između prvog i drugog ešalona po parametrima koje sada merimo jer im je naglo porasla baza igrača u poslednjih nekoliko godina i to nije vezano samo za pojavu Erlinga Halanda i Martina Edegora). Hrvatska ima 13 fudbalera od 10.000.000, 25 iznad 5.000.000 i 50 iznad 3.000.000 evra. Dakle, brojčano, Srbija ima danas za nijasnu širu i tržišno vredniju bazu.

©Reuters (Rej Manaj daje gol Srbiji)

Naravno, osvrnućemo se prvenstveno na poređenje sa Hrvatskom, reprezentacije koja je poslednjih godina sinonim za kontinuitet i uspeh, a uzgred ima manji broj stanovnika. Pritom, Hrvatska je idealna tačka poređenja, ne zato što se meri nacionalno rivalstvo, već zato što delimo skoro identičan genetski, fizički i fudbalski profil. I jedni i drugi proizvodimo iste tipove igrača: tehnički potkovane, snažne, temperamentne, taktički inteligentne, ali često i emocionalno eksplozivne. Ukratko, receptura fudbalskog talenta je ista, samo su se kroz godine različito koristili sastojci. Hrvatska je svoj talenat pretočila u sistem i kontinuitet, Srbija ga često rasipa između euforije i konfuzije. Upravo zato ovo poređenje ima težinu: kada dve nacije sa gotovo identičnim predispozicijama proizvode toliko različite rezultate, problem nije u genima (ni smo ni mi, nisu ni Hrvati Brazilci plastično rečeno) već u organizaciji.

Hrvatska ima elitnu grupu predvođenu Joškom Gvardiolom (75.000.000), čija pojedinačna vrednost diže ukupni prosek, ali Srbija ima šire raspoređenu vrednost, više igrača između 10.000.000 i 20.000.000, što znači da poseduje bar jednako, ako ne i malo veću dubinu i potencijalnu rotaciju.

Igrači sa tržišnom vrednošću 10.000.000 + iz Srbije: Dušan Vlahović, Nikola Milenković, Đorđe Petrović, Mile Svilar, Aleksandar Mitrović, Strahinja Pavlović, Sergej Milinković Savić, Vanja Milinković Savić, Lazar Samardžić, Ivan Ilić, Kosta Nedeljković, Veljko Milosavljević, Andrija Maksimović, Saša Lukić i Aleksandar Stanković.

Igrači sa tržišnom vrednošću 10.000.000 + iz Hrvatske: Joško Gvardiol, Josip Stanišić, Josip Šutalo, Mateo Kovačić, Petar Sučić, Luka Sučić, Lovro Majer, Franjo Ivanović, Martin Baturina, Mario Pašalić, Marcelo Brozović, Luka Vušković i Marin Pongračić.

Kada govorimo o grupi igrača između 5.000.000 i 10.000.000, Srbija u ovom rangu ima širi srednji sloj, pošto ima 16 igrača naspram 12 Hrvatske. Upravo taj sloj čini kičmu svake reprezentacije iz drugog kvalitativnog ešalona (ponovo podsećamo, kvalitativni ešalon ne merimo po rezultatima iz prethodnih godina, već isljučivo prema vrednostima igrača kojima selekcije raspolažu.

Igrači sa tržišnom vrednošću između 5.000.000 i 10.000.000 iz Srbije: Predrag Rajković, Andrija Živković, Jan Karlo Simić, Strahinja Eraković, Srđan Babić, Vanja Vlahović, Andrej Ilić, Dejan Joveljić, Mihajlo Cvetković, Miloš Luković, Petar Ratkov, Nikola Štulić, Lazar Jovanović, Veljko Birmančević, Filip Stanković, Mirko Topić i Dejan Zukić.

Igrači sa tržišnom vrednošću između 5.000.000 i 10.000.000 evra iz Hrvatske: Dominik Kotarski, Toni Fruk, Nikola Vlašić, Ante Crnac, Matija Frigan, Igor Matanović, Kristijan Janković, Niko Janković, Dominik Livaković, Petar Musa, Marko Pašalić, Ante Budimir.

Brojke pokazuju da Srbija ima kvantitet, što je ključ za kontinuitet uspeha, jer ima i čak 25 igrača koji vrede između 3.000.000 i 5.000.000 evra, što je potpuno identičan broj koji ima i Hrvatska u ovom vrednosnom rangu. Štaviše, tu je i dosta imena iz Superlige Srbije, a to su uglavnom mlađi igrači koji imaju potencijal da napreduju i dobiju značajniju ulogu u reprezentaciji za nekoliko godina. Ovde naravno moramo da naznačimo i jedno potpuno iskakanje iz pravila, a tiče se Luke Modrića, koji zbog činjenice da je 40-godišnjak vredi samo 4.000.000 evra prema Transfermarktu, ali naravno da kao vanvremenski igrač donosi mnogo više od ostalih igrača te vrednosti koji su u dvadesetim ili ranim tridesetim godinama.

Igrači sa tržišnom vrednošću između 3.000.000 i 5.000.000 evra iz Srbije: Mihajlo Ilić, Luka Jović, Mihailo Ivanović, Marko Grujić, Nemanja Maksimović, Milan Gajić, Svetozar Marković, Filip Kostić, Aleksa Terzić, Ognjen Mimović, Vasilije Kostov, Kristijan Belić, Ognjen Ugrešić, Veljko Ilić, Nemanja Gudelj, Jovan Mijatović, Saša Zdjelar, Aleksa Cvetković, Miloš Pantović, Miloš Veljković, Nemanja Radonjić i Ranko Veselinović, Uroš Račić, Jovan Milošević I Stefan Bukinac.

Igrači sa tržišnom vrednošću između 3.000.000 i 5.000.000 evra iz Hrvatske: Nikola Moro, Borna Sosa, Dominik Prpić, Luka Modrić, Patris Čović, Duje Ćaleta Car, Martin Erlić, Robert Ljubičić, Marin Ljubičić, Dion Drena Beljo, Sandro Kulenović, Luka Stojković, Marko Livaja, Bruno Durdov, Andrej Kramarić, Luka Ivanušec, Adrijan Šemper, Toni Borevković, Josip Brekalo, Filip Uremović, Domagoj Bradarić, Anton Matković, Josip Juranović, Gabrijel Vidović i Mauro Perković.

©Reuters (Slavlje igrača Hrvatske posle pobede nad Brazilom 2022)

Kada se ogole emocije, a ostanu samo činjenice, postaje jasno da Srbija danas ima fudbalsku bazu koja se ne razlikuje od onih nacija koje redovno ostvaruju zapažene rezultate. Brojevi Transfermarkta nisu ukras, već lakmus papir fudbalske realnosti. Oni kažu da kvalitet postoji, širina postoji, kontinuitet u proizvodnji igrača postoji. Ono što ne postoji, to je struktura koja sve to povezuje u sistem. Srbija ima više aktivnih i vrednih igrača od Hrvatske, a značajan deo njih je mlađi od 25 godina. To znači da pred sobom imamo generaciju koja nije na zalasku, već tek ulazi u vrhunac karijere.

Hrvatska, sa druge strane, ima manje igrača u široj bazi, ali zato ima mehanizam koji od svakog talenta pravi reprezentativca, od svakog reprezentativca timskog igrača, a od tima kult. Srbija ima više komada „lego kockica“, ali ih nikada nije sklopila u čvrstu strukturu. Hrvatska ima manji broj kockica, ali zna kako da od njih napravi model koji funkcioniše. Upravo zato ovi brojevi ne služe za samozavaravanje, već kao dokaz da alibi ne bi trenalo ne postoji. Ako zemlja sa 57 fudbalera koji vrede 3.000.000 evra ne može da napravi reprezentaciju koja ima stabilne rezultate onda problem nije u bazi, nego u načinu njenog korišćenja.

Ako bismo fudbal meren samo veličinom baze, Srbija bi trbalo da bude stalni učesnik nokaut faza Evropskih prvenstva i jednom od dva puta učesnik nokaut faze Svetskog prvenstva. Međutim, istorija modernog fudbala pokazuje da kvantitet bez sistema ne donosi kontinuitet, baš kao što kvalitet bez strukture ne donosi rezultate. Dovoljno je pogledati nekoliko primera iz Evrope.

Švajcarska ima 52 igrača čija vrednost prelazi 3.000.000 evra, ali svake dve godine ide u osminu ili četvrtfinale velikih takmičenja. Kod njih se sve zna, od uniformnog načina rada u omladinskim školama, do precizne integracije mladih u nacionalni tim. Tu su i selekcije poput Turske (četvrtfinale Evropskog prvenstva 2024), Austrije (na prethodna dva Evropska prvenstva nokaut-faza i izvestan plasman na Mundijal 2026) i druge selekcije koje imaju sličnu ili čak i nešto manju bazu igrača od Srbije.

Zajednički imenitelj svih tih zemalja je organizovan fudbalski sistem. Njihove federacije rade dugoročno, sa minimalnim oscilacijama i maksimalnim poverenjem u trenere i koncepte. Srbija, nasuprot tome, ima sve predispozicije da im parira, ali ne i strukturu da to sprovede. Potencijal postoji, i to u meri koja bi u svakoj drugoj zemlji bila nacionalni kapital. Problem je u tome što iz tog potencijala ne nastaje koncept.