Profil idealnog karaktera: Tihi vojnik Stefan Mitrović

Dušan Tadić je delio lopte kao rukom, Aleksandar Mitrović srušio rekord Stjepana Bobeka, Nemanja Radonjić nas supersoničnom brzinom vratio iz mrtvih, a kako se fudbal igra na golove nekako je i logično da se o njima najviše i pisalo posle prve dve utakmice u kvalifikacijama za Mundijal u Kataru. Međutim, to nikako ne znači da su ostali manje vredni. Strahinja Pavlović je posle onog traumatičnog iskustva protiv Rusije pokazao da ima u njemu snage da se izbori sa pritiskom, Sergej Milinković Savić se odlično snašao u nešto povučenijoj ulozi, Filip Kostić se vratio u najboljem svetlu. Ovo je ipak tekst o jednoj ne tako primetnoj pojavi. O Stefanu Mitroviću, tihom vojniku reprezentacije, koji svakako nije najbolji štoper kojeg je Srbija imala, ali je uvek tu, nekad da pokupi kritike na sebe, nekad da skine zastavu velike Albanije nad Beogradom, nekad i da bude junak koji je utamničio Kristijana Ronalda.

Samo tri dana nakon što je Mitrovićeva greška uvela meč sa Irskom u neizvesnu završnicu 30-godišnji kapiten Strazbura se izborio sa jednim od najvećih u istoriji fudbala. Ronaldo – uprkos godinama ove sezone je već postigao 30 golova na 34 utakmice za Juventus, tek toliko o tome da je istrošen igrač – pored Mitrovića se nije naigrao. Na kraju se hvatao za glavu kad je srpski štoper sa gol linije (neka bude da je tako, iako znamo da nije) izbio loptu u polje, a potom još jednom sprečio siguran gol Portugalaca za pobedu.

Malo li je od igrača koji evo već sedam godina u dresu sa državnim grbom ne uspeva da ubedi javnost da mu je tu i mesto. Svestan je i on sam toga, pa je u novembru 2018. godine – to je period kada ga Mladen Krstajić nije pozivao u tim – u intervjuu za Mozzart Sport otvoreno i iskreno govorio o svom učinku u reprezentaciji.

“Volim da budem realan i sasvim sam svestan da su moje igre u inostranstvu bile na značajno višem nivou nego one u reprezentaciji. Nažalost, u nacionalnom timu je mnogo teže igrati i veći je pritisak. Nije to sad alibi, veliki igrači znaju da se nose s pritiskom. Jeste mi žao zbog svega toga, nadam se da ću ponovo dobiti priliku, i da ću odigrati kao na klupskom nivou, ali sam se pomirio s tim utiskom o mojim kvalitetima. Mnogo sam cenjeniji u inostranstvu nego u svojoj zemlji, i sumnjam da će tu nešto da se promeni“, govorio je tada Mitrović.

INTERVJU – Stefan Mitrović: U Španiji majstori, u Francuskoj fizika, u Srbiji državno pitanje

Nikoga nije krivio, osim sebe.

“Ne znam to da objasnim i ne mogu da pričam za druge, ali u mom slučaju znam kako je taj pritisak uticao. Ono protiv Austrije i Gruzije? Taj pritisak nikad nisam doživeo. Stvorila se takva atmosfera kao da je to državno pitanje. Marakana se smanjila kao da protiv Gruzije igramo u školskom. Ne samo meni, nego i većim igračima od mene. I zato smo se u prvom poluvremenu vezali“.

U tom istom intervjuu priznao je i da ne očekuje da će ga ubuduće zvati u reprezentaciju Srbije, ali Ljubiša Tumbaković ga je vratio i Mitrović se ubrzo izborio za mesto u prvoj postavi, da bi kod Dragana Stojkovića i definitivno zacementirao status startera. Protiv Iraca to nije bilo dobro, protiv Portugalije… Pitajte samo Ronalda. A i ne morate, sve se videlo kad je onako teatralno izašao sa terena.

Ne zato što je Mitrović bolji igrač – niko nije lud da to makar pomisli – već zato što za reprezentaciju on uvek izvuče apsolutno sve iz sebe. Nekad pregori i napravi problem kao protiv Irske. Nekad se desi i taj Ronaldo. Kako nam je to svojevremeno objašnjavao Luka Milivojević u intervjuu u kojem je govorio o svim problemima u reprezentaciji…

“Jedino što poštujem je ekipa i moram da pomenem te momke koji su zasluživali da se nađu tamo. Ne postoji nijedan pošten razlog zašto nisu bili tamo. Taj Stefan Mitrović je odigrao nekoliko utakmica u kvalifikacijama. Neke dobro, a u nekima je možda bio krivac za golove. Ali taj momak je bio pravi za grupu. Njemu nikad nije bio problem da bude na klupi. Uvek je bio tu da radi za ekipu, da bodri saigrače”.

INTERVJU - Luka Milivojević: Šta se desilo na Mundijalu, o Muslinu, Krstajiću, FSS, Rajkoviću...

O tome je govorio i sam Mitrović.

“Rekao je i Luka, a i ja ću: uvek sam dolazio u reprezentaciju s velikom željom, jer nema ničeg lepšeg od igranja za svoj narod. Neko dođe baš da igra, a ja sam bio srećan koju god ulogu da imam. Kad si klinac, prvo ti valjda kroz glavu prođe reprezentacija, pa tek onda večiti ili ko već. Imao sam sreću da sam ispunio taj san i mogu da pogledam sebe u ogledalu i kažem: Dao si sve od sebe, nisi prošao, ali si dao sve od sebe… Uostalom, meni je najvažnije da oni koji su igrali sa mnom pričaju u superlativu prvo o meni kao čoveku, pa tek onda i kao igraču“.

Posle partije protiv Portugalije sad je drugačija priča i o njegovim igračkim kvalitetima. O ljudskim se već sve zna. Ne zaboravimo uostalom da Francuzi nisu baš rado pristali na Mitrovićev dolazak na ovo reprezentativno okupljanje, već su želeli da iskoriste pandemiju korona virusa da ga zadrže u Strazburu. Uzalud. Kad Srbija zove – Mitrović je tu.

“Nije bilo baš najprijatnije. Imao sam ozbiljnih problema u klubu. Vodili smo dosta razgovora tokom nedelje. Na sreću svih, došli smo do dogovora i promenili odluku koja je bila jedino dobra za francuske fudbalere, a diskriminacija za sve ostale. Bili bismo ovde i da su nam zabranili. Velika glupost je uskratiti igraču da igra za svoju zemlju. To je najveća čast. Reprezentacija je iznad svega, više puta sam to govorio“, rekao je Mitrović na konferenciji za novinare pred meč sa Republikom Irskom.

Nije najbolji kojeg smo imali. Nije ni u vrhu. Ali za karakter koji daje ekipi… Nije slučajno ni posle izlaska Dušana Tadića iz igre kapitenska traka završila na ruci Stefana Mitrovića. Nekad je bitno da budeš čovek.