K. MlađenovićPrvi obrisi Zbiljićeve Vojvodine
.jpg.webp.webp)
Vreme čitanja: 4min | pon. 18.05.26. | 15:49
Voša se posle 17 godina ponovo pozicionirala kao drugi klub u državi
Nije titula, ali je drugi najbolji mogući rezultat – zvanje vicešampiona i zagarantovano mesto u kvalifikacijama za Ligu Evrope. Ostaće praznina zbog, pre svega, načina na koji je Vojvodina izgubila finale Mozzart Bet Kupa, ali Voša je pobedom na Omladinskom stadionu protiv OFK Beograd Mozzart Beta (2:1) kaparisala drugo mesto na tabeli kolo pre kraja i razdvojila Crvenu zvezdu i Partizan posle tri sezone. Ovakvo dostignuće u domaćim okvirima, maltene od raspada Jugoslavije, nosi težinu nekog trofeja, iako se za njega ne dodeljuje srebrnina.
Još se prepričava najskoriji Lazetićev podvig sa TSC-om iz 2023, kao i onaj Lalatovićev u niškom Radničkom pre sedam sezona. Na Karađorđu pamte kolektiv iz sezone 2008/2009, koji je završio kao drugi iza tadašnjeg šampionskog Partizana, a sada će uz njega u istorijskim knjigama Stare dame stati i ovaj tim Novosađana.
Izabrane vesti
Jeste prvi čovek Lala, Dragoljub Zbiljić, kada je dolazio na čelo novosadskog superligaša, navijačima obećao šampionsku titulu u svom prvom mandatu, ali oni koji iole poznaju biznismena iz Bora i njegov rad u srpskom sportu nisu naseli na ove, pre svega marketinške trikove predsednika Vojvodine i protumačili ih kao konkretne pretnje, već su bili svesni da je to deo Zbiljićeve strategije da oživi jednu uspavanu fudbalsku sredinu sa izuzetnom tradicijom. Da ponovo počne da se priča i piše o novosadskoj Staroj dami.
Možda se nekome ne sviđaju ovakve metode prvog čoveka Stare dame, njegovi javni nastupi izazivali su mnoštvo kontroverzi u domaćem fudbalu, ali vremenom je Zbiljić i od sebe i od Vojvodine napravio krupne igrače na srpskom fudbalskom nebu i nakon ove sezone su se i najsmeliji kritičari ujeli za usnu. Više niko ne sme naglas da kaže da Vojvodina puca u prazno. Odjednom, od posrnulog kluba, evo Stare dame na drugom mestu šampionata, dok u Kupu boksuje 12 rundi sa teškašem poput Crvene zvezde. U kakvim god problemima Partizan bio, ipak je veliki izazov preskočiti ga (inače se to ne bi dešavalo samo jednom ili dvaput u deset godina), a Voša je u tome uspela.
Istina, Novosađani su mahom lutali otkako je nova garnitura sela na čelo kluba, tavorili u rezultatskoj prosečnosti i bili označeni kao sredina koja poseduje logistiku i finansije, ali ne i znanje da se ponovo pozicionira u vrhu srpskog fudbala. Onda je ove sezone, na iznenađenje većeg dela javnosti, sve kliknulo. Voša je prekomandovala Miroslava Tanjgu sa mesta za „okruglim stolom“ na trenersku klupu, a iskusni sportski radnik uspeo je da pronađe „žicu“ kolektivu koji je „progutao“ tri stratega za osam meseci i sa njima ostvario najveći ligaški uspeh u poslednjih 17 godina.
Malo je nedostajalo da ovaj podvig bude bez prefiksa „ligaški“, kao i da Tanjgin dosadašnji mandat bude krunisan peharom – svega dva minuta delila su Vojvodinu od trećeg trofeja Kupa Srbije u njenoj 112 godina dugoj istoriji. Međutim, vredi napomenuti da klub iz Novog Sada za tih 112 godina nikada nije zabeležio učinak u gostima kao ove sezone, sa istorijskih 11 pobeda van Novog Sada, da je poslednji put pre ove jeseni Crvena zvezda na Karađorđu pala još u proleće 2013, a u Beogradu pre deset godina.
Iako ova dostignuća suštinski ne vrede ništa više od bodova osvojenih na svim ostalim terenima širom Srbije i pre svega su podaci za hroničare srpskog fudbala i neke buduće tekstove kolega, upravo su na njima Lale gradile karakter koji ih je u finišu sezone pogurao preko crte.
Ne zaboravimo, Voša je za svega godinu dana prešla put od ekipe sa gubitničkim mentalitetom, etikete koju je zaslužila nakon poraza od Partizana u poslednjem kolu prošlosezonskog plej-ofa, koji je značio izostanak sa međunarodne scene, do toga da sinoć pobedom osigura drugo mesto na tabeli kolo pre kraja prvenstva. Kao što smo tada bili glasni sa tvrdnjama da je nešto „trulo“ u novosadskom klubu, sada moramo odati priznanje Lalama koji su konačno napravili iskorak i na rezultatskom planu.
Trebalo je Zbiljiću i novoj upravi za to četiri godine, ali sada na Karađorđu imaju nešto opipljivo, uspeh za koji mogu da se uhvate i nastave da se penju na fudbalskoj lestvici.
Taj put će umnogome zavisiti od toga šta Stara dama uradi narednog leta u Evropi. Posle iskoraka u ligi, Vojvodinaši očekuju isto i na međunarodnoj sceni. Možda su ligaška faza, kao i titula, još uvek prevelik zalogaj za Lale, budući da kvalifikacije počinju od prvog kola i to kao nepovlašćen tim. Ali vreme je da Voša na svom evropskom putu nekoga i izbaci. Poslednji put su u tome uspeli leta 2021, kada su u dvomeču drugog kola kvalifikacija za Ligu konferencije bili bolji od litvanskog Panevežisa.
Na ljudima u klubu je da dovedu nekoliko kapitalnih pojačanja, formiraju tim za Evropu i, što je možda od presudnog značaja, izvrše pritisak na gradske vlasti i „našminkaju“ Karađorđe do jula, te ispune jedno realistično obećanje – kvalifikacije u Novom Sadu.