Radnik iz Surdulice kao Van Dam u ’Lavljem srcu’: Pogrešno si se kladio

Možda niste očekivali Vojvodinu iznad Partizana, Železničar u zoni plasmana u Evropu, možda vas je neprijatno iznenadio TSC ili Radnički iz Kragujevca, niste se nadali da će Kruševac i Subotica još pre plej-auta praktično ostati bez superligaškog fudbala.

Ali, ako ste ljubitelj domaćeg fudbala i pravili ste nekakve predikcije uoči početka tekuće sezone Mozzart Bet Superlige, niste mogli više da promašite između onoga što ste prognozirali i ovoga što je u prethodnih 30 kola ostvario Radnik.

Možda tu ima određene doze poslovičnog potcenjivanja druge najmanje opštine, a posebno najjužnije tačke koja daje člana elitnog ranga srpskog fudbala, ali donekle i nije bilo realno ekipu koja je u prethodne tri sezone opstala tek u baražu, pa ispala iz Superlige i onda se u nju vratila, očekivati izvan borbe za goli život. Svakako ne u plej-ofu, u kojem je klub iz Surdulice učestvovao samo jednom u svojoj istoriji, i to u prvoj sezoni u kojoj je promovisana podela lige na dva dela – 2015/16. Ali, u ovosezonskom sistemu takmičenja gde će u plej-autu na svaka dva vuka biti po jedan kozji krak, u surduličkom klubu bili su sve, samo ne – “jaganjci za klanje“.

I možda su ovi redovi što slede o mesecima koji su iza nas ujedno i najbolja pouka za ljude u Spartaku, Napretku i onim klubovima koje nakon preostalih sedam kola čeka njihova sudbina – da ispadanje iz elite ne mora da bude kraj, već samo prilika za restart i novi početak.

Već je mnogo toga napisano o neravnopravnoj startnoj poziciji u kojoj se nalaze Novica i Stanislav Tončev, Darko Gašić, Marko Marković i ostali članovi agilne uprave Radnika. Najjednostavnije rečeno, da bi jednog igrača ubedili da umesto Beograda (najčešće je primaljivija i ponuda prvoligaškog kluba iz prestonice), Novog Sada, Niša ili Kragujevca, dođe da živi i radi u Surdulici, moraju mnogo više da ga plate, zapravo preplate, a često čak ni to nije dovoljno. A, kako nemaju baš budžet za rasipanje, ne preostaje im ništa drugo nego da – rudare.

(©Starsport)

Skautiranje po Africi, kampovi za fudbalere iz nižerazrednih klubova, angažovanje povratnika iz inostranstva što dolaze iz perioda dužeg neigranja. Sve su to raspoloživi resursi, koje su u Surdulici razvili na nivo za poštovanje za srpske fudbalske prilike, pa onda kuvaj čorbu od sastojaka koje imaš.

Konkretno, prošlog leta, na bazu ekipe koja je odigrala furiozno proleće u Mozzart Bet Prvoj ligi (Ranđelović, Gašić, Hajdarević, Ovusu, Bogdanović, Stevanović, Jovanović, D. Stojanović, Abubakar, L. Stojanović), pridodat je veteran, ali i majstor fudbala Aleksandar Pejović – zato što je želeo da se vrati u Niš, gde mu živi porodica, a Radnički je izbegao novu saradnju zbog par “stručnjaka“ sa zapadne tribine što su mu godinama dobacivali pri svakom kontaktu sa loptom; Marko Novaković i Savo Rašković – pronađeni u nižem rangu, u Mačvi, odnosno užičkoj Slobodi; Miloš Popović - neko ko, baš kao i Vukašin Bogdanović par godina ranije, nije prebrodio selekciju za prvi tim u Vojvodini; dvojica Uroša, dvojica bekova, Ilić i Filipović - što nisu prošli filter u redovima beogradskih večitih rivala; te Sandro Tremule – reprezentazivac Madagaskara, skautiran u nižerazrednim ligama Belgije i Francuske. Naknadno se sa Tajlanda, gde se baš i nije naigrao, vratio Borko Duronjić.

Ako ih već tada niste otpisali, onda ste to sigurno učinili sredinom septembra, kada su Surduličani nakon četiri vezana poraza bili poslednji na tabeli sa svega četiri boda iz osam kola. Ako ste još uvek imali neku zadršku, da su stvarno gotovi pomislili ste kada su pred kraj oktobra ostali bez (i do danas) svog prvog strelca. Vukašin Bogdanović bio je u seriji od šest golova na pet uzastopnih utakmica, a na svakoj od njih upisivao bi svoje ime na semafor. Ispostavilo se da će pauza biti duža nego što je iko mogao da pretpostavi i tek u poslednjih par kola počeo je polako da se vraća, dobijajući na kašičicu minute sa klupe.

Ni tu nije bio kraj, rastanak sa najboljim igračem Daglasom Ovusuom tokom zime bio je neminovnost – Radnik je od Crvene zvezde isposlovao rekordno obeštećenje za interne transfere u srpskom fudbalu (2.200.000 evra), a onda je, sasvim iznenada, četiri kola pre kraja osnovnog dela prvenstva, surdulički klub ostao i bez trenera Marka Jakšića.

Bez i najmanje želje da budemo sudije tog (ne)očekivanog razlaza i načina na koji se odigrao, ništa tu nije samo crno ili samo belo i nijedna strana nema prava da potcenjuje zasluge one druge za kolektivni uspeh. Jakšić je na jugu Srbije dobio prvu pravu priliku u samostalnoj trenerskoj karijeri, imao je poverenje i kada rezultatski nije sve krenulo kako treba ove sezone. Ali, i Radnik je pod njegovom komandom bio istinski hit jesenjeg dela prvenstva, sa potpuno promenjenim DNK u smislu igre jakog intenziteta, visokog presinga, direktnog fudbala, uz iks faktor u liku Ovusua. I uz doprinos ostatka stručnog štaba, na čelu sa Predragom Ranđelovićem, koji je i priveo uspešno ovaj deo sezone kraju.

Ovog proleća, već, bila je to malo drugačija priča. Dosta pragmatičniji pristup, sa akcentnom da se utakmice ne gube, ali takođe posle prelaznog roka u kojem je dovedeno par igrača ispod radara i Luka Zorić kao najzvučnije ime među njima, ali uz poslednju takmičarsku utakmicu odigranu još krajem septembra. Pritom, jedna nevolja sustizala je drugu – David Stojanović poslednji meč odigrao je 7. februara, Pejović 2. marta, Đorđe Jovanović bio je u protokolu samo dva puta u završnih sedam rundi... Primera radi, postava koja se nedavno suprotstavila niškom Radničkom, uz dužno poštovanje, na papiru ne da nije kvalitet za plej-of, nego ni za Mozzart Bet Superligu.

Ali, Radnik je poput Žan-Klod Van Dama u ulozi Liona u čuvenom filmu Lavlje srce, kada su ga svi otpisali, teško ranjen ustao sa poda i poručio svom prijatelju Džošui: Pogrešno si se kladio!

(©MN Press)

Bilo je ozbiljnih improvizacija, Popović je šaltan između pozicija zadnjeg veznog i štopera, čak je i Pejović jednu utakmicu odigrao u poslednjoj liniji, Gašić je bio levi, koliko i desni bek, Hajdarević lažna devetka... Ali, vojnici nisu birali uloge.

Bio je tu i blagi povetarac u leđa, jer Radnik je ekipa u ligi sa najviše postignutih golova iz penala (osam), a dobijao ih je u tri možda i ključne utakmice – protiv Napretka, komšijskog Radničkog i Spartaka, ali to nipošto ne umanjuje veličinu postignutog rezultata, niti ga čini manje zasluženim.

Surduličani su jesenji deo prvenstva završili sa osam uzastopnih mečeva bez poraza i bili su, gledajući samo taj interval, najuspešnija ekipa u ligi, dok su u završnih sedam rundi osnovnog dela šampionata izgubili samo od Crvene zvezde. Sve kad se sabere, Partizan i Železničar jedini su timovi od kojih su izgubili oba ovosezonska duela.

I imaće čak priliku da im se revanširaju, ali pre svega mogućnost da uživaju u narednih mesec i po dana fudbala, bez bilo kakvih takmičarskih stega. Imaće mogućnost da planiraju još jedan alhemičarski prelazni rok, u kome im se smeše još neke lepe prodaje, pre svih pomenutog Bogdanovića i Mateje Gašića, kako smo to nedavno ovde napisali, možda i najboljeg srpskog beka u Mozzart Bet Superligi, čiji je potencijal prepoznao i selektor Veljko Paunović.

Obojica su zimus produžila ugovor sa Radnikom, iako svesni da su verovatno prerasli sredinu i da se gomilaju primamljive ponude, što je možda i najveći kompliment na račun rukovodstva kluba iz Surdulice. Dobro se dobrim vraća.