Red je bio

Napokon. Red je bio da i Robert Levandovski osvoji nešto veliko. Reprezentacija Poljske nema moć da bude kandidat za evropsku ili svetsku titulu, sa Borusijom iz Dortmunda je zastao na poslednjem koraku, sa Bajernom je trepeo eliminacije – nekad čiste, nekad nezaslužene – da bi se u Lisabonu popeo i on na tron.

Najbolji centarfor današnjice konačno sa peharom Lige šampiona.

U godini ga je FIFA zbog pandemije virusa korona otkazala dodelu Zlatne lopte, a Čiro Imobile ga pretekao u trci za Zlatnu kopačku, Leva je poobarao rekorde i zasluženo poljubio srebrnu amforu.

Kad već nije 2013. u finalu na Vembliju kao član Milionera, jeste sedam godina kasnije u savršenoj sezoni bavarskog giganta. Pod palicom Hansija Flika Bajern je osvojio triplu krunu, a Robert Levandovski postao prvi fudbaler u istoriji fudbala koji je svako takmičenje okončao kao najbolji strelac: u Bundesligi 34 gola, u Kupu Nemačke šest, u Ligi šampiona 15.

Sve skupa 48 utakmica, 55 pogodaka. Čovek je matirao golmane na devet uzastopnih mečeva elitnog kupa, protiv Pari Sen Žermena ga je stativa sprečila da poboljša lično ostvarenje, da je ta lopta u prvom poluvremenu ušla možda bi pao i rekord Kristijana Ronalda od 11 vezanih utakmica u periodu jun 2017-april 2018. Za dubok naklon.

Ako su Ligu šampiona u poslednijh deset godina osvajali, primer radi, Goran Pandev, Rajan Bertrand, Mateo Kovačić, Žeremi Majte ili Dejan Lovren, uz svo poštovanje njihovih dostignuća, valjda je prirodno da najbolji centarfor sveta zagrli pehar sa „velikih ušima“.

I zaspi snom pravednika.