Šampionski dani u Novom Sadu: Kosanovićeva udica, trka za Šeleta i prva Mihina titula za zastavu 128

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Novog Sada)

Tako nešto nije moglo da se zamisli. Dominaciju velike četvorke jugoslovenskog fudbala umeli su u pređašnje dve decenije da prekinu samo Sarajevo i Željezničar. Voša prvi i do tada jedini put samo u sezoni 1965/1966. I niko se ni u Novom Sadu nije nadao da bi to moglo da se desi opet već u sezoni 1988/1989. A opet, ta će godina ostati upamćena kao poslednja u kojoj se jedan klub čisto kao suza izdigao iznad Crvene zvezde i Partizana. Ona Obilićeva nije ista priča.

Vošina generacija koju je okupio sportski direktor Milorad Kosanović, a maestralno vodio Ljupko Petrović, zauvek će biti upisana u klupske almanahe. Pa i u jedan porodičan, jer upravo je te 1989. godine Siniša Mihajlović podigrao prvi seniorski pehar.

Nakon što nije uspeo da se dogovori sa Dinamom iz Zagreba, Siniša Mihajlović je leta 1988. stigao u Vojvodinu na Kosanovićev nagovor. Stari lisac je znao kako da igračima uđe pod kožu. I sam Mihajlović se kasnije prisećao kako ga je privuklo to što mu se Kosanović nije dodvoravao, već ga je i kritikovao i govorio mu kako da bude bolji. I sve to i pre no što ga je ubedio da dođe na Karađorđe.

A tamo je došao u tim koji ni u snovima nije bio projektovan za osvajanje šampionskog trofeja. Naime, i sam tadašnji predsednik Vojvodine Jovan Smederevac pričao je da je cilj te sezone bio da se izbori gornji deo tabele, da se bude - među prvih osam ili devet ekipa. Kakva crna titula pored Zvezde, Partizana, Dinama i Hajduka…

Ali u fudbalu je sve moguće, a sudbina je htela da 19-godišnji Mihajlović postane standardni prvotimac ekipe koja je stigla do trona. Samo vesnik njegove impresivne karijere. Zabeležio je fantastične nastupe u dresu Novosađana, u toj sezoni odigrao je 31 utakmicu (bio treći po broju odigranih mečeva) i postigao četiri pogotka. Već tada se isticao i karakterom, od starta je ispoljavao žustrinu, odvažnost, imao je velike ambicije i neverovatnu želju za uspehom. Bio je upečatljiv zbog specifične frizure, ali oduvek poznat po strašnom šutu, silovitoj levici, kojom je iz slobodnjaka još kao omladinac plašio golmane jugoslovenske lige.

Već tada, sa nepunih 20 godina, znao je da preuzme odgovornost u bitnim momentima i donese važne pobede. Stariji navijači novosadske Stare dame sigurno će se setiti Mihinog fantastičnog pogotka, naravno iz slobodnjaka, protiv Veleža na “Karađorđu”. Prisetio se te utakmice i Vošin klupski istoričar Cvijan Savković.

“Sećam se jedne prolećne utakmice... Bilo je veliko nevreme, padala je jaka kiša, prolom oblaka... Čak je zbog toga i prekinut susret. Kiša je naterala i navijače da se sa istočne tribine presele na zapadnu i napune je do kraja. Meč je bio od velike važnosti za tu titulu, koju smo kasnije osvojili. Bilo je 0:0, a onda je iz slobodnog udarca golčinu postigao Siniša Mihajlović. Bio je to strašan udarac, strela uz samu stativu, koju ne bi odbranila ni tri golmana”, priča nam Cvija, hroničar i verovatno jedan od najboljih poznavalaca istorije novosadske Stare dame.

Takav udarac jeste bio plod talenta, ali se razvio i iz višečasovnog šutiranja u garažu porodične kuće u Borovu, zbog čega je na sebe navlačio gnev komšija. Ta strast nastavila se i kad je postao profesionalac. Uvek je u Vojvodini ostajao posle treninga da vežba, pogađate, izvođenje slobodnih udaraca, koji su postali njegova uža specijalnost i nešto u čemu je bio neprikosnoven.

Iako je taj šampionski tim u stvari pravljen za daleko manji domet, nekako se sam od sebe lepo skockao. Dobro, ne sam od sebe, bila je tu dobra podloga odnosno temelji koje su postavili Tonko Vukušić i Ljubo Španjol nakon što se Vojvodina 1986. preselila u niži rang!

IN MEMORIAM: Siniša Mihajlović

Samo dve godine po povratku u elitu, Stara dama je sa trona gledala na Zvezdu, Partizan, Dinamo, Hajduk i ostalo društvo. Zvuči neverovatno, jer se klub za rekordno kratko vreme stabilizovao i ojačao toliko da osvoji titulu. Temelje ekipe nadograđivali su zajedničkim snagama tadašnji tehnički direktor Vojvodine Milorad Kosanović i tadašnji šef stručnog štaba Lala Ljupko Petrović, kao i njegovi pomoćnici Josip Primajer i Jovan Kovrlija.

Praktično su pogodili sa svim pojačanjima. Apsolutno sve zasluge što je Siniša Mihajlović i pored ponuda drugih klubova na kraju obukao Vošin dres idu na račun Miše Kosanovića.

“Nekoliko puta sam išao u Borovo lično da vidim kako igra, ali sam nekoliko puta slao i naše trenere da čujem i njihovo mišljenje. Bio sam u stalnoj telefonskoj vezi s njim i s njegovim roditeljima, pa smo stvorili odnos međusobnog uvažavanja. To je presudilo da on, i pored želje drugih klubova da ga angažuju, odluči da tog leta dođe u Novi Sad”, pričao je o Sinišinom dolasku u Vojvodinu Miša Kosanović u knjizi “80 godina FK Vojvodina”, autora Miroslava Gavrilovića i Vladimira Todorovića.

Mihajlović je sam kasnije potvrdio ove Kosanovićeve reči.

“Presudno je bilo to što me je Kosanović znatno pre nego što sam došao u Vojvodinu zvao telefonom, hrabrio me, tražio da igram još bolje, da dobre ocene u novinama dobijam i kada Borovo igra u gostima”.

A Sinišu je odlikovala i skromnost. Toliko je zapravo želeo da dođe u Vojvodinu da nije hteo ni da pita za stan, iz straha da transfer ne propadne.

“Na kraju, kada smo se dogovarali o uslovima da pređem u Vojvodinu, ja sam toliko želeo da se to ostvari da se nisam usudio da spomenem stan. Plašio sam se da će Kosanović odustati od mene ako budem imao previsoke zahteve”, pričao je svojevremeno Siniša Mihajlović o načinu na koji je došao u Novi Sad.

Dobro se uklopio u, ispostavilo se, šampionski sastav Vojvodine.

Boškov našeg doba iliti zašto su Italijani obožavali Sinišu Mihajlovića

Igrala je Stara dama pod vođstvom Ljupka Petrovića specifičan fudbal – s jedne strane stvarala je relativno malo šansi za pogodak, ali opet znala da ih materijalizuje, a s druge strane protivnicima je minimalno dozvoljavala da zaprete. Tu je igrala veliku ulogu dobra defanziva, za koju je u dobroj meri bio zadužen upravo Mihajlović. On je tada igrao na poziciji veznog fudbalera, krasili su ga izuzetno dobri prodori po levoj strani, ali je radio veoma veliki posao u odbrani. Bio je izuzetno disciplinovan i požrtvovan u defanzivnim zadacima: vraćao se brzo nazad i tako praktično pokrivao celu levu stranu terena, a bio je i veoma čvrst u duelima.

“Siniša u sebi ima natprosečne fizičke sposobnosti. Neumoran je trkač, agresivac, ne boji se duela, šuter je kakav se retko rađa... Uz sve to, on zna da igra fudbal. Odmah je bilo jasno da je pred njim velika karijera”, govorio je sa velikim oduševljenjem o Mihajloviću Ljupko Petrović.

Ključ uspeha te Vošine generacije ležao je i u odličnom balansu između iskusnih fudbalera, zatim onih koji su stasali, kao i mladih talenata. Vođa tima je bez dileme bio kapiten Šestić, a od iskusnijih je u timu bio i golman Maras. Ipak, najveći deo ekipe činila je plejada igrača koja je još uvek stasavala: Kartalija (odbrana), Vujačić i Mijić (bekovi), Tanjga (odbrana), Milovac (odbrana), Šapurić (sredina), Joksimović (napad, označen kao prekobrojan u Zvezdi), Punišić (sredina, takođe označeni kao višak u Zvezdi). Bilo je tu i nekoliko mladih nada poput Vorkapića (napad), Jokanovića (sredina) i naravno Mihajlovića (sredina). Šampionska generacija umnogome je bila sastavljena praktično od početnika na prvoligaškoj sceni, ali ih je i te kako znalački predvodio tada 32-godišnji Miloš Šestić.

Divio se popularnom Šeletu i Siniša Mihajlović.

“Meni je bila u to vreme velika čast da igram pored Šestića. Kao klinac sam skupljao njegove sličice, gledao ga na televiziji u timu Crvene zvezde i reprezentacije, a prvoj prvoligaškoj sezoni posrećilo mi se da igram s njim u istoj ekipi i da mi bude kapiten. Uvek sam govorio: Neka Šele stoji, a mi mlađi ćemo da trčimo za njega”, govorio je Siniša Mihajlović o Milošu Šestiću, kapitenu Vošine šampionske generacije.

Iz ovih Mihinih reči videlo se koliko je bila značajna Šestićeva uloga, a presudan za osvajanje krune bio je svakako i izuzetan timski timski duh, kao i dobra finansijska situacija u klubu.

MIHA U ZVEZDI: Čitav Bajernov tim je na travi...

Prvi vesnik da je taj tim spreman za velike domete i napad na vrh tabele bila je pobeda na penale u Sarajevu u prvom kolu (tada su se u slučaju nerešenog ishoda izvodili penali, uspešniji tim osvajao je bod, poraženi nula, a pobeda u 90 minuta vredela je dva boda). Usledili su i trijumfi nad Hajdukom, Dinamom iz Zagreba u gostima (na penale), potom su pali Vardar i Partizan. Voša je na kraju završila kao prvak jesenjeg dela, ali čak ni tada se nije verovalo da može ostati na tom mestu i na kraju sezone.

Prolećnu polusezonu Vojvodina je otvorila porazom od Sarajeva u Novom Sadu, ali se ispostavilo da je to bio jedini poraz Stare dame kod kuće u toj sezoni. Od velikog značaja za osvajanje titule bilo je i jako kvalitetno izvođenje jedanaesteraca – od sedam mečeva koji su otišli na penale, Voša je pobedila u njih šest. Bilo je naravno i poraza od ekipa iz donjeg dela tabele, ali je prevladalo to što u susretima s direktnim konkurentima, odnosno ekipama iz vrha tabele, Vojvodina nije beležila poraze. Dva kola pre kraja sezone, 1989. godine, Stara dama proslavila je šampionsku titulu.

Govoreći jednom prilikom o vremenu kad je nosio dres novosadskog velikana, Mihajlović se prisetio da je tada prvi put zaradio nešto značajniju svotu novca, od koje je kupio auto.

“Vojvodina je postala šampion, iako to niko nije prognozirao. Ljupko je sačinio pravi tim koji je igrao odlično, a stasala je i sjajna plejada igrača: Tanjga, Mijić, Jokanović, Vujačić, Šapurić, Vorkapić... Odigrao sam sjajnu sezonu, a čak zaradio i da kupim svoj prvi auto, zastavu 128”, pričao je pre deset godina Mihajlović u intervjuu za Vreme.

Kako je Ćiro stopirao Sinišin dolazak u Zagreb: Sine moj, dva Mihajlovića su previše za Dinamo

Mihajlović jeste najveće uspehe u karijeri napravio nakon što je otišao iz Novog Sada, ali ovaj grad uvek je doživljavao kao svoj. Razlog nisu samo odlične partije u Voši i šampionska titula sa Starom damom, već i činjenica da je njegova porodica iz Hrvatske izbegla upravo u Novi Sad, gde mu žive majka i mlađi brat, a u kojem se Siniša i venčao.

Uostalom, posle svega, mogao je da bira na kom stadionu će da odigra oproštajnu utakmicu, ali se ipak odlučio za “Karađorđe”, pa je u Srpskoj Atini gostovao Inter, bivši Mihajlovićev klub.

I kasnije se uvek rado vraćao u svoj Novi Sad, gde postoji i škola fudbala koja nosi naziv po njemu.

Jednom je posle odlaska iz Rome došao u Novi Sad i počastio navijače koji su se okupljali u jednom kafiću kod stadiona. Takođe, jedan od osnivača prve navijačke grupe Vojvodine “Red Firma” dao je sinu ime upravo po Mihajloviću, što govori o tome koliko je voljen u ovom gradu.

Mihajlovićeva epizoda u Vojvodini okončana je nakon eliminacije Stare dame iz Kupa evropskih šampiona. Šampionska generacija Lala ispala je već u prvoj rundi Kupa šampiona od mađarskog Honveda.

Posle toga trener Lala Ljupko Petrović otišao je u Crvenu zvezdu. Sa sobom je povukao i Sinišu Mihajlovića, koji je prešao u Beograd za, u to vreme, rekordnih milion maraka.