Srpski sinovi: Stefan Kapor, Mitrovićev kum i generacijska podrška Zvezdi iz Stouni Krika
Vreme čitanja: 6min | uto. 02.12.25. | 08:30
Kanadska priča, srpski koreni, a san o – Ligi šampiona
Fudbal u Kanadi više nije egzotika. Nakon generacija koje su samo posmatrale Evropu sa distance, zemlja je konačno dobila svoje heroje. Alfonso Dejvis je već globalna zvezda, Džonatan Dejvid ga prati krupnim koracima, a sve veći broj mladih kanadskih igrača stiže do ozbiljnog nivoa. Mundijal u Kataru bio je tek početak – signal da liga, akademije i fudbalska kultura u Kanadi postaju stvaran prostor razvoja, a ne samo odskočna daska.
Ali rast kanadskog fudbala nije samo rezultat sistema. Na terenu se oseća i snažan uticaj dijaspore, posebno srpske zajednice čija uloga postaje sve veća. Srbi su velika i aktivna zajednica u Kanadi i kroz fudbal su ostavili dubok trag i jasan identitet. Imamo Milana Borjana – rođenog u Hrvatskoj, odraslog u Kanadi, koji je postao lider njihove reprezentacije. A tu je i Stefan Mitrović – odrastao u Torontu, ali izabrao Srbiju i već neko vreme deo nacionalnog tima. I iza njih dolazi nova generacija “srpskih sinova”, rođenih u Kanadi, ali formiranih u mentalitetu, jeziku i fudbalskoj strasti Balkana.
Izabrane vesti
HAMILTON SERBIANS: KLUB KOJI JE ČUVAO IDENTITET
U toj priči posebno mesto zauzima klub Hamilton Serbians, jedan od najstarijih amaterskih klubova u Ontariju, osnovan 1957. godine. Nastao je iz prijateljske utakmice i inata – kada su srpski doseljenici bili izbačeni sa terena jer “nedeljom ujutru nije smeo da se igra fudbal”. Sledeće nedelje su se vratili, pobedili lokalnu ekipu sa 3:0 i odlučili da osnuju klub. Godinu dana kasnije postali su zvanični Hamilton Serbians Soccer Club i od 1958. ne prestaju da igraju.
Od tada do danas, klub je osvojio 13 Hamilton Spectator Cup titula, dve Ontario Cup titule, trofeje Srbijade, ligaške trofeje i priznanja uključujući ulazak u Kuću slavnih Hamiltonskog fudbala. Posebno se ističe i njihov omladinski program: od ranih 2000. raste do preko 250 dece godišnje (od U3 pa naviše), sa zajednicom koja je sama gradila terene, tribine i identitet.
Tu ne učiš samo fudbal. Tu učiš gde su ti koreni.
A iz te zajednice izašao je dečak koji danas igra seniorski fudbal u 16. godini, levom nogom diktira izgradnju igre, čuva prostor i potpisuje dugoročni ugovor sa Toronto FC-om. Bio je projektovan kao jedan od mladih nosilaca Kanade na U17 Svetskom prvenstvu, ali ga je povreda u poslednjem trenutku izbacila iz takmičenja.
Dečak iz Stouni Krika. Stefan Kapor.
Gde si odrastao, i kako je tvoja fudbalska priča dovela do Toronto FC?
“Odrastao sam u Stouni Kriku, Ontario. Počeo sam da igram fudbal sa tri godine za mali lokalni klub, Hamilton Serbians. Sa 10 godina naš klub je bio pozvan da odigra prijateljski meč protiv Toronta, izgleda da im se dopalo kako sam igrao jer su me skautirali za njihov predakademijski program i od tada sam se samo penjao kroz TFC redove”.
Tvoji roditelji imaju sportsko nasleđe. Koliko je to oblikovalo tebe kao sportistu?
“Odrastanje sa roditeljima koji imaju sportsku pozadinu značajno me je oblikovalo kao sportistu. Moj otac je igrao profesionalnu košarku, a moja majka je igrala odbojku na univerzitetskom nivou. Oboje su veoma kompetitivni i imaju duboku zahvalnost za sport i duh takmičenja. Ovaj takmičarski mentalitet prenet je na mene i moje braću i sestre. Moj mlađi brat, Marko, takođe je visok, levonogi štoper sa profesionalnim aspiracijama. Moj brat Luka je takmičarski košarkaš, a moja starija sestra, Maja, bila je odlična odbojkašica. Možda najvažnije lekcije koje su mi dali, međutim, bile su vrednosti da budem posvećen timski igrač i da imam poštovanje prema igri”.
Propustio si U17 Svetsko prvenstvo zbog povrede. Koliko je to bilo teško? Kako napreduje oporavak?
“Naravno, bilo je razočaravajuće kada sam saznao da neću moći da nastavim ili da se takmičim na Svetskom prvenstvu. Ali nema vremena za žaljenje. Bio sam zahvalan što je povreda bila manja i fokusirao sam se na svoj oporavak, koji ide odlično! Takođe sam imao sreću da je moj otac leteo u Katar, pa sam mogao da ostanem i navijam za moje saigrače koji su napisali istoriju prolaskom grupe”.
Kako bi opisao svoj stil igre nekome ko te nikad nije gledao?
“Opisao bih sebe kao mirnog, pametnog i tehničkog igrača – nekog ko dobro razume igru i brzo čita situacije”.
Koje su tvoje najveće snage i na čemu trenutno radiš?
“Moje najveće snage trenutno su razbijanje protivničkog presinga, izgradnja igre od pozadi i igra u vazduhu. Zaista radim na brzini i fizičnosti, jer znam da je sledeći nivo takmičenja na potpuno drugom nivou fizičke igre u poređenju sa akademskim fudbalom”.
Šta ti je igranje i u veznom i u odbrani donelo u razumevanju igre?
“Igranje u veznom redu pre nego što sam postao defanzivac dalo mi je bolju perspektivu igre. Pomoglo mi je da razvijem tehnikalije i pas igru, što mislim da su moje najveće snage”.
Deluješ veoma samouvereno. Koliko su mentalitet i liderstvo važni u tvojim godinama?
“Mentalitet i liderstvo su izuzetno važni za mladog igrača. Tvoj način razmišljanja je sve kada je u pitanju dobar nastup i izgradnja samopouzdanja na terenu”.
Kako ti izgleda MLS Next u ovim godinama? Koji su ciljevi i najveći san?
“Igranje MLS Next u mladim godinama mi je pomoglo da mnogo napredujem kao igrač i dalo mi je prilike da se dokažem na velikim binama. Imao sam sreću da me razvijaju mnogi sjajni treneri. Klub mi je verovao uvek i podsticao me da ostvarim svoje snove. Igranje za prvi tim je bio moj cilj od kada sam bio mlad. Zato sam veoma uzbuđen da sezona počne. Ali moj najveći san je oduvek bio da igram u Evropi i takmičim se u Ligi šampiona”.
Od koga učiš?
“Pokušavam da gledam Virdžila van Dajka što je više moguće jer je on defanzivac kome se zaista divim i sviđa mi se njegov stil igre”.
Odakle je tvoja porodica i koliko si vezan za srpsku kulturu?
“Porodica moje majke je iz regiona Banije i Korduna u Hrvatskoj, ali su se preselili u Novi Sad, a moj otac je iz Trebinja. Imao sam sreću da posetim porodicu i ostanem povezan sa kulturom. Govorim jezik kod kuće sa porodicom i imamo veliku srpsku zajednicu. Razumem ga dobro i govorim prilično dobro”.
Pratiš li srpski fudbal? Omiljeni klub ili igrač?
“Pratim srpski nacionalni tim jer mi je kum Stefan Mitrović. On je moj omiljeni igrač i rođen sam u porodici koja generacijama navija za Crvenu zvezdu”.
Da li si imao kontakt sa FSS? Da li bi nosio dres Srbije?
“Imao sam kontakt sa srpskim nacionalnim timom i uvek ću ostaviti opcije otvorene. Ali trenutno sam veoma zadovoljan gde sam sa kanadskim nacionalnim timom”.
Kanadski fudbal raste, ali ne zbog pojedinačnih priča, već zato što sve češće proizvodi igrače koji liče na one iz uređenih evropskih sistema. Stefan Kapor pripada toj grupi: levonogi štoper koji hoće loptu, preuzima rizik i misli kao vezni pre nego što brani kao štoper. Takve profile nije lako pronaći, ni u Kanadi, ni u Srbiji.
Trenutno je važniji njegov razvoj nego pitanje reprezentacije. Kanada ga planira dugoročno, Srbija ga gleda kao potencijal, a on tek treba da pokaže da može da ispuni očekivanja jednih i drugih. Ako fizički i taktički napreduje onoliko koliko njegov stil sugeriše, izbor dresa biće stvar logike, ne dileme.
Za sada je dovoljno pratiti ga. Ne zato što treba da pripadne bilo kojoj strani, nego zato što izgleda kao igrač koji može da stigne do ozbiljnog nivoa – kuda god ga put odvede.
Piše: Kristijan PLAZONJA
.jpg.webp)