Sudar teških pacijenata za spas sezone, ovo nije njihova decenija

U prethodnoj deceniji, Ateltiko Madrid pod komandnom palicom Čola Simeonea je bio jedan od najredovnijih učenika završnice Lige šampiona i jedan od favorita za titulu koja mu je izmicala na najbolnije načine.

Deceniju pre toga, jedna od glavnih sila u elitnom takmičenju je bio Mančester Junajted kojim je autoritativno dirigovao Aleks Ferguson. U tom periodu su Crveni đavoli osvojili jedan ušati pehar i izgubili dva finala iako ceo taj period nije smešten u istu dekadu.

Danas su ta dva kluba teški bolesnici evropskog fudbala. Makar ako se gledaju klubovi sa top budžetima i ambicijama.

Junajted se nikad nije oporavio od Fergusonovog odlaska i još se traži, a u Madridu se oseća u vazduhu kao da se Čolova era bliži kraju i da je jedna lepa knjiga došla do poslednjih stranica. Večeras u Madridu će ta dva ozbiljno uzdrmana kluba jedan protiv drugog tražiti početnu prednost pred revanš na Old Trafordu i put do četvrtfinala Lige šampiona koje im je verovatno i konačan limit.

Pitanje je ko se tu kome obradovao na žrebu za osminu finala. Ali jasno je da su oba kluba prošli mnogo bolje nego što su mogli. Naprimer, protiv Sitija, Liverpula, Pari Sen Žermena, Čelsija ili Bajerna bi im šanse bile mnogo manje. Ovako, imaju priliku da budu manje lošiji od ovog drugog i da se uvuku među osam najboljih.

S obzirom na trenutnu formu, nepredvidivost i lomljiv timski karakter, zaista je teško predvideti ko će tu biti manje loš i proći dalje. Oba tima ove sezone igraju sa ogromnim oscilacijama i ne mogu da uhvate konstantnu formu. Za gradskim rivalima i liderima u svojim prvenstvima kasne 15, odnosno 17 bodova. Liga šampiona im je jedini spas sezone. Čak i nije toliko pitanje kvaliteta igračkog kadra koliko nekih loših procena, neuklapanja u trenersku filozofiju, nedefinisanih ciljeva i pritiska nerealnih očekivanja.

Atletiko je prošle sezone u Španiji profitirao od krize u kojoj su bili najveći rivali Real i Barselona. Ne može se reći da je nezasluženo osvojio titulu ali nekako ona ima manju vrednost i mnogo bleđi pečat nego ona prva pod Čolom 2014. godine osvojena u daleko žešćoj konkurenciji Mesijeve moćne Barselone i Ronaldovog Reala. Prošle sezone je bio dovoljan i Luis Suarez u svom osvetničkom izdanju da napravi razliku. Ali u Ligi šampiona je Atletiko bio daleko bezopasniji nego prethodnih godina i glatko je ispao od Čelsija bez postignutog gola u dva meča.

Neko bi pomislio da je Čolo ironičan: Junajted među najboljima na svetu, teško mu je naći slabosti

Ove sezone se provukao kroz grupu i očigledan je trend pada u igri i rezultatima. U prvenstvu posle dugo godina, Atletiko ozbiljno rizikuje da izvisi za plasman u Ligu šampiona. Pitanje je sada gde će Čolo pomeriti akcenat. Na prvenstvo gde je svaki bod od ogromne važnosti ili će hazarderski baciti sve karte na ko zna koji po redu pokušaj osvajanja Lige šampiona. Čini se da nikada nije imao slabiji materijal za ovo drugo…

Mančester Junajted je u još goroj formi i situaciji. Čak imaju i bolje rezultate nego što su to zaslužili. U grupnoj fazi su ozbiljno visili i samo su se zahvaljujući Kristijanu Ronaldu provlačili protiv Atalante i Viljareala. Nijanse su ih delile od pomenutih rivala.

I ova sezona deluje kao sezona lutanja za posrnulog velikana sa Old Traforda. Na domaćem frontu su opet nekonkurentni u borbi za trofeje, a klupska politika je izazvala potpunu zbrku. Po ko zna koji put poslednjih godina su pod pritiskom rezultata promenili filozofiju. Prvo sa povratkom Kristijana Ronalda Povratak Ronalda koji je doneo neke benefite ali je i skrenuo sa puta neke druge projekte poput Sanča, Marsijala ili Rašforda. Usred sezone su smenili trenera Solskjera kojeg su i previše štitili, da bi na njegovo mesto doveli još veću kocku Ralfa Rangnika koji u karijeri nema ozbiljan trofej, a kamoli da bude adut u napadu na Ligu šampiona. Čelsi je u dva navrata imao sreće da sa vatrogascima bez trnerskog imena dođe do finala. Avram Grant nije uspeo, ali Roberto Di Mateo jeste da osvoji ušati pehar. Na Old Trafordu priželjkuju da se i njima posreći sa Rangnikom koji će tu biti do leta.

Rangnik očekuje neprijateljsku atmosferu u Madridu: Imaju Čolov karakter i duh

Ono što Atletiku i Junajtedu nedostaje su lideri od kojih se očekuje da naprave razliku. To bi trebalo da budu Luis Suarez na jednoj i Kristijano Ronaldo na drugoj strani. Ali urugvajski veteran je daleko od prošlogodišnje forme, dok Ronaldo nikad u poslednjih 15 godina nije bio toliko manje autoritativan na ostatak tima kao sada. Samo dva gola na prethodnih deset mečeva je učinak od kakvog bi se prethodnih godina Portugalcu dizala kosa na glavi. Sa takvim Ronaldom, misterioznim Pogbom, povučenim Brunom, neubedljivim Sančom i Rašfordom i kritikovanim kapitenom Megvajerom, Junajted nema vođu koji će da preuzme tim na sebe kada ne ide. Previše je tu imena koja nisu opravdala očekivanja i koja su uglavnom visokim transferima i platama navukla dodatni pritisak na ekipu.

Imao i Simeone slične situaciju sa Žoaom Feliksom kao najskupljim pojačanjem u istoriji Atletika koje komotno može u rang sa Pogbom i Megvajerom kao preplaćenim pojačanjima. Portugalac povremeno zablista ali nedovoljno da opravda i deseti deo uloženog. A koliko su na Old Trafordu očekivali od povrtaka Ronalda, toliko su i na Vandi videli ekspresno rešenje u povratku Antoana Grizmana. Nisu se ni oni baš usrećili. A pride je Francuz prilično uzdrmao svlačionicu i ugušio neke druge.

Možda i dva najveća oslonca u oba tima su golmani. Jan Oblak na jednoj i David de Hea na drugoj strani. Ubedljivo najkonstantniji fudbaleri u svojim timovima prethodnih godina pa bi na kraju njihov dvoboj mogao da odluči u ovom dvomeču. Ko od njih bude u svom elementu da vadi čiste golove, njegov tim će imati veće šanse za prolaz. A šansi da se istaknu će sigurno biti jer odrbane dva tima ove sezone ne garantuju nikakvu sigurnost. Atletiko prima više golova nego ikad u Čolovoj eri, a od Junajtedovoj dorbani kojom komanduje Hari Megvajer ne bi trebalo trošiti reči…

Ne treba očekivati da se večeras u Madridu bilo šta reši jer nijanse dele dva nepredvidiva tima. Mnogo uzbudljivije bi trebalo da bude za tri nedelje na Old Trafordu. Ali ko god da prođe dalje, neće izazivati strah i paniku među ostalim četvrtfinalistima. Štaviše, biće poželjan na žrebu.