D. JocićTeret Feđine zaostavštine i primer TSC-a posle Lazetića kao upozorenje
.jpg.webp)
.jpg.webp)
.jpg.webp){kind=spacer}
Vreme čitanja: 5min | sre. 06.08.25. | 08:44
“Ako te nešto čini toliko tužnim kada dođe do kraja, onda mora da je bilo baš lepo dok je trajalo“
Ima ta rečenica kojom se završava genijalna američka TV serija “This is us“ i koja zaista nekako lepše zvuči u originalu, nego u prevodu: “If something makes you sad when it ends, it must’ve been pretty wonderful when it was happening.“
A atmosfera je bila, da izvinite na morbidnosti, skoro pa komemorativna juče u renoviranoj pres-sali stadiona Čika Dača. Bilo je mnogo suza kada se, samo pet dana nakon što je ekipu španovao za revanš sa KI Klaksvikom u kvalifikacijama za Ligu konferencije, Feđa Dudić i zvanično oprostio od kluba čije je možda i najsvetlije rezultatske stranice istorije ispisivao nešto malo manje od dve godine unazad.
Izabrane vesti
I pošto je, makar zbog te ostavke – mada to niko zaista ne misli, ni rukovodstvo, ni navijači kragujevačkog kluba, niti fudbalska javnost u Srbiji, pa ni sam Feđa – ispalo da je trener najodgovorniji za evropski neuspeh, red je podvući crtu i u par redova objasniti zašto je baš on najzaslužniji za to što su se Kragujevčani u toj Evropi uopšte i našli. Jer bilo je baš lepo dok je trajalo.
Kao što je Žika Milenković muzičar zarazne harizme, a Saša Lokner pravi virtuoz na klavijaturi, ali obožavaoci grupu identifikuju sa onim po kome ona i nosi ime, Momčilom Bajagićem; kao što Rolingstonsa ne bi bilo bez ekstravagantnosti Kita Ričardsa, ali jedan je Mik Džeger, tako svaka čast direktorskom tandemu Igor Konatar – Slavko Perović na poslu koji su obavili u usponu kluba iz Kragujevca, ali frontmen tog šumadijskog rokenrola bio je – Feđa Dudić.
Tačno je, dali su mu priliku da to i postane, jer je u prvenstvu u kojem, na kraju, u proseku padne više od jedne trenerske glave po odigranom kolu, opstao na istom mestu 681 dan, ali takvo poverenje on je i zaslužio i opravdao.
Najpre rezultatima, a na njih je nekako izlišno iznova se sada detaljno vraćati – zatekao je ekipu na poslednjem mestu na tabeli i izveo je te sezone u Evropu, prvi put u istoriji kluba, a onda to isto ponovio u narednoj takmičarskoj godini.
Zatim igrom, koja je bila autentična, atraktivna, sa rukopisom njegovog temperamenta i koju su njegove kolege, nekad sa respektom, a nekad maliciozno, umele da krste “organizovanim haosom“, “ruskim ruletom“, “fudbalom na o-ruk“.
Onda i karakterom, jer Radnički je gomilu bodova osvojio preokretima i golovima u finišu utakmica, neretko u režiji igrača koji bi ulazili sa klupe. I sve to sa vrlo skučenim resursima – anonimusima sa prostora bivše Jugoslavije, odbačenim Partizanovim talentima, reprezentativcima egzotičnih država poput Gvadalupea – jer, Radnički je, makar u onoj pretprošloj sezoni, po budžetu kluba bio u donjem domu superligaške lestvice.
Feđa Dudić nikoga, ali baš nikoga, nije ostavljao ravnodušnim. Voleli su ga novinari, jer je uvek nudio “meso“ u svim svojim javnim nastupima. U gomili, čast izuzecima, trenera koji, što zbog nedostatka elokvencije, a više zbog nedostatka hrabrosti da se bilo kome zamere, vrte nekoliko stereotipnih fraza, bosanskohercegovački stručnjak servirao je kao na tacni bar nekoliko podjednako atraktivnih naslova kada god bi progovorio, često i u korist sopstvene štete, jer za njega nije bilo tabu tema.
Navijači u Kragujevcu su ga obožavali, skandirali mu, snimali mu video poruke, preklinjali ga proteklih dana da ne ide. Bilo je kolega sa kojima je ulazio u probleme, ali i dosta “komentatora“ za tastaturama, sakrivenih iza raznih pseudonima, kojima, blago rečeno, nije bio omiljen lik... Sve kad se sabere, u kontekstu mnogo širem od fudbalskog, on i klub bili su ono što je sam juče idealno formulisao: “Simbol poštovanja različitosti u ovom, današnjem, prokletom vremenu“.
I kao takav, nedostajaće srpskom fudbalu.
Pa ipak, momenat u kojem iz Srbije odlazi, uprkos svemu navedenom, iz njegove tačke gledišta, u najmanju ruku je pravovremeni, ako ne čak i zakasneli. Posle druge uzastopne eliminacije iz Evrope već na prvom koraku, bilo je previše očekivati da čak i on ima energije da se još godinu dana bori za treću šansu. Bilo bi zaista suvišno po ko zna koji put ponavljati na ovim stranicama već detaljno pretresenu analizu poraza na Farskim Ostrvima. Svaki za sebe, kiksevi protiv Mornara i Klaksvika još bi se i mogli progutati, ali zajedno – teško.
Kada se podvuče crta, Feđa Dudić je na klupi Radničkog, na 76 utakmica ostvario 37 pobeda, 13 remija i 26 poraza, ali je od kraja februara do pre neki dan, na 16 uzastopnih mečeva imao samo dve pobede – protiv Crvene zvezde od 4:1 (jedini savladao šampiona protekle sezone na domaćoj sceni) i TSC-a 5:2 u poslednjem kolu, kada je, uz poklapanje drugih rezultata, i obezbeđena Evropa. Samo još jedan dokaz da limiti ne da su dostignuti mnogo ranije i da se napred više nije moglo, već da su ti rezultati išli iznad realnih mogućnosti sastava kojim je raspolagao.
Na jučerašnjoj oproštajnoj pres konferenciji, nijednom rečju nije pomenut potencijalni Dudićev naslednik na mestu šefa stručnog štaba Radničkog. Možda najviše iz poštovanja prema odlazećem treneru, a možda, samo možda, i zato što u upravi Radničkog nisu sigurni šta im je činiti i kakav izbor treba napraviti u ovako delikatnom trenutku.
I zgodno bi ovde došla rečenica da je krajnje nezahvalan zadatak naslediti tako uspešnog i među navijačima omiljenog stratega, da je potrebna velika hrabrost preuzeti ekipu u ovako specifičnom momentu, sa mahom prezasićenim igračima, od kojih mnogi očekuju (ili su već očekivali) da ovog leta promene sredinu, ali to nećemo napisati zato što, prosto, nije potpuna istina. Srpski se fudbalski treneri – opet izvinjenje zbog generalizacije, nisu svi takvi – laktaju i za mnogo vrelije krompire, vraćaju se, po više puta, u sredine iz kojih su na ružan način već bili oterani, a informacije kojima raspolažemo kažu da mnogi u prethodnih par dana kopaju i rukama i nogama ne bi li nekako došli u vidokrug Slavka Perovića. U čijoj koži valjda baš niko trenutno ne bi želeo da se nađe.
Jer, ima taj primer TSC-a, koji nije umeo najbolje da se snađe posle odlaska Žarka Lazetića, sa jednakim teretom zaostavštine u Bačkoj Topoli kao što je Feđa Dudić ima u Kragujevcu, pa je, za godinu dana, bez obzira na prezimljavanje u Evropi, što je bio značajan rezultatski poduhvat, promenio čak četiri stručnjaka potpuno različitog profila.
A kakav profil sada treba Kragujevčanima, mlad ili iskusan, zvučno ime ili neko gladan afirmacije, šolja čaja pred spavanje ili još jedna energetska bomba – pitanje je za milion dolara...
.jpg.webp)
.jpg.webp)
.jpg.webp)
.jpg.webp)