Vermezove anegdote: U Ajriš pabu do 3, a trening u 9 ujutru! Igrači nisu imali para za šoping u Milanu

Kako god ga javnost doživljavala, obeležio je Vladimir Vermezović deo istorije Partizana. I kao igrač i kao trener. Dok se nalazio na terenu predvodio je crno-bele kao kapiten i kao član generacije koja je 1989. osvojila Kup Jugoslavije posle 32 godine čekanja, dok je na klupi, posebno u prvom mandatu, bio impresivan, jer je bio prvak države bez poraza, ujedno i predvodnik prvog našeg tima koji je prezimio na međunarodnoj sceni, u Ligi UEFA 2004/05.

Dovoljno argumenata za sećanja, ali i dovoljno snage da povezujući niti prošlosti bude zagledan u budućnost i da ponudi savet klub koji doživljava kao drugu kuću.
„Danas Zvezda kupi sve, takav je sad raspored snaga, naši klinci sad svi idu u Zvezdu, ne znam koji je razlog. Partizan u takvoj situaciji mora ponovo da napravi kult, kao što je učinio Atletik Bilbao napravivši da u njemu igraju samo Baski, oni su baš ekstremi. Ako se oslanjamo na našu decu, ali ko sa decom spava, kakav se budi? Kad sam 2004. došao u prvi tim iz Teleoptika zajedno sa mnom je krenulo deseta-petnaest igrača, s tim da sam imao pored sebe Nenada Bjekovića koji je svaku moju ideju prihvatao. Od starijih smo imali Batu Mirkovića, Ivicu Kralja, Ivana Tomića, Adija Nađa, kasnije Dragan Ćirića. Dakle, petoricu matorih igrača koji su, kad bi deca počela da divljaju na terenu, znali kako da reaguju.  Da nije bilo Bate, Rnić, Đorđević i Emeghara ne bi postali igrači“, rekao je, između ostalog, Vladimir Vermezović u emisiji „Nismo od juče“ emitovanoj na Jutjub kanalu Partizana.

U nizu sjajnih zapažanja, popularni Čika Crni, kako je sam rekao da bi pojedinci mogli da ga oslovljavaju, pa se taj nadimak odomaćio, podelio je sa javnosti i nekoliko anegdota.
„Posle Biće Mladinića ili Tome Kaloperovića sam prvi trener koji je odveo ekipu na pripreme u snegu. Tara, trim staza, idealna za zimske pripreme. Pred doček srpske Nove godine rekao sa Marku Vjetroviću da rezerviše Ajriš pab na Zlatiboru, kako bi se ekipa provela to veče. Momcima ništa nisam pričao, sve dok posle večere nisam saopštio Saši Iliću, kao kapitenu, da odu u zakupljen lokal i da imaju vremena do jedan sat iza ponoći. Uz napomenu da je ujutru u devet časova trčanje na trim stazi, a da će biti merenje pre početka treninga. U jedan iza ponoći mi zvoni telefon, na displeju piše Adi Nađ. Kaže: „Šefko, ovde se malo zaletelo, možemo li da ostanemo do dva?“ Kažem da nije problem, ali da je trening u devet. U dva me zove ponovo Nađ: „Može li do tri?“ Ni to nije bio problem. Eto ih u četiri u hotelu. Ujutru, pre doručka, svi mamurni dok im se vadila krv, ali na trim stazi, za dva sata koliko je trajalo trčanje, reč nisu progovorili, iako su bili izloženi naporu po ledu i snegu. Kad je kondicioni trener Dejan Ilić očitao rezultate bio je zapanjen: „Vlado, ne možeš da veruješ, ovo je bio najbolji trening za dve godine koliko merimo rezultate, svi su bili u zoni u kojoj je trebalo da se nađu“. Onda sam se ja našao u problemu, ako im to saopštim biće: „Šefe, pogledaj kakvi su rezultati, kad se vratimo za Beograd, idemo malo na splavove“. Onda sam im dozvolio da na letnje pripreme povedu supruge i devojke, ali da oni sami plaćaju sobe za njih“.

Prisetio se i čuvenog revanša sa Artmedijom, kad je Parni valjak zastao pred vratima Lige šampiona.

„Nisam mogao da skupim pet izvođača penala. Niko nije hteo da puca, javili su se samo Simon Vukčević i Pjer Boja. Kasnije je Bjer izjavio da sam ga naterao da šutira, što je laž. Znam da sam pitao Nešu Brnovića da li bi on šutirao, a da je uzvratio: 'Ja ne bih, ne šutiram penale'. Na kraju je baš Brnović bio šesti izvođač i promašio je. Nikad posle toga nisam dozvoljavao igračima da sami odlučuju, jer sam želeo da skinem odgovornost sa njih. Protiv Artmedije sam im navali breme odgovornosti, ali nisam imao nekog da mi to kaže. Teško mi je pala eliminacija, predstavljalo je snažan udarac“.

Kasnije je usledilo i ispadanje od Makabija iz Petah Tikve.
„To mi je najteže palo, jer nisam imao nikakvo rešenje, nisam znao šta se dešava, neki igrači me nisu poslušali šta da rade. Kod nas su uvek teorije zavere, te kladionice, te ovo, te ono, svi su bili generali posle bitke, a jedini sam ja preuzeo odgovornost“.   

U drugom Vermezovićevom mandatu se takođe igrala Evropa, u njoj se pamti i gostovanje Interu, velika šansa Lazara Markovića... Pre toga, interesantan detalj na dan meča.

„Pred svaku utakmicu imali smo lagano razgibavanje, ali računao sam da smo došli u centar svetske mode, u Milanu, zato sam pozvao Saleta Ilića i rekao mu da nema trening, nego da se jutro iskoristi da igrači odu u šoping, da prošetaju gradom, popiju kapućino. Posle deset minuta se vratio i kaže mi: 'Mi ne bismo u grad, nemamo para, nismo primili plate, nije bilo ni premija, igrači nemaju pare da otvore mini bar u sobama'. To je bila 2012. godina, a mi pričamo o krizi Partizana 2026. To je krenulo mnogo ranije, samo se dobro krilo“.

U skladu s tim...
„Dođe mi čovek koji radi na održavanju terena, nisu bile nacrtane linije za trening, pitam ga gde, a kaže mi da putuje iz Obrenovca i da mora na svakoj stanici autobusa da izađe kako bi proveravao da li će da uđe kontrola, jer mu klub nije platio markicu za prevoz. Osim toga, dve goidne nije mogao da odvede dete kod lekara, jer nije bilo pokriveno zdravstveno i socijalno osiguranje. Govorimo o tome da ne plaćaju igrače, a šta je sa onih 80 ljudi zaposlenih na stadionu i u Zemunelu. Na te 'male' ljude smo zaboravili, oni su iza scene. Nije veliki problem što igrač ne dobije 10.000 ili 15.000 evra, nego što taj radnik ne dobije 80.000 dinara! A isto voli Partizan“, poentirao je Vladimir Vermezović u epizodi serijala Nismo od juče.