Vošin rekordni transfer koji je začet selfijem: Kufrea Etu ne opterećuje milionsko obeštećenje

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Novog Sada)

Pomalo nepravedno (iako ne i nezasluženo), Kufre Eta našao se pod lupom srpske fudbalske javnosti. Jer kada se u ovdašnjim fudbalskim kuloarima pomenu milioni, oni privuku i željenu i neželjenu pažnju. Zbog toga se od Subotice do Surdulice prethodnih dana pitaju – ko je zvezda prelaznog roka u Novom Sadu? Zbog koga je novosadski superligaš odrešio kesu i dao prvih istorijskih milion evra na ime obeštećenja?

Oni koji su odgovor potražili na Transfermarktu, ostali su zbunjeni. Jer Kamerunac, procenjene vrednosti 150.000 evra, osim u rodnoj zemlji, igrao je samo u Bugarskoj – i to dve i po godine u drugom rangu, sa svega osam mečeva u eliti. Ni oni koji su gledali prijateljsku utakmicu između CSKA 1948 i Vojvodine, odigranu pre mesec dana, nisu do kraja dobili odgovor – jer, osim brzine, Kufre Eta nije pokazao bogznašta na tom meču.

Ipak, nije slučajno što je 21-godišnji Kamerunac već duže vreme na skeneru Zorana Kuntića i kompletnog rukovodstva Stare dame. U njemu Novosađani vide ogroman potencijal – na kojem bi u budućnosti mogli da profitiraju i fudbalski i finansijski. I zaista, Kufre Eta je momak impresivne građe. Uživo više liči na ragbistu nego na fudbalera – i prosto je zapanjujuće koliko se sa takvom korpulentnom estetikom lako kreće po terenu.

Međutim, u telu novog Vošinog Afrikanca, sva raobusnost raspoređena je u predelu trupa i nogu, jer ni trunke grubog nema u licu simpatičnog Kamerunca, koje krasi osmeh od obraza do obraza, u kome nema naznaka prepotentnosti, niti obrisa od pominjanih miliona.

Probali smo da zagrebemo malo dublje od površine i bolje upoznamo Kamerunca i kroz razgovor odgonetnemo kakav je to igrač i kakva je ličnost. Ali uzalud – nema mnogo priče i filozofiranja kod ovog tamnoputog momka. On svoje kaže na terenu. Ono što možemo da zaključimo posle dvadesetak minuta priče s Kufre Etom jeste da je on stidljivi dečak, željan igre na terenu i dobrog fudbala – i da ga apsolutno ne opterećuje to što je najskuplja akvizicija u istoriji Stare dame.

Tek par dana si ovde, ali dovoljno da oformiš prve utiske o gradu, klubu i generalno novoj sredini?
„Sviđa mi se grad, lep je, ovo što sam uspeo da vidim do sada. A u klubu je sve za sada normalno, kako sam i očekivao. Dobro su me prihvatili, lepo se osećam što sam ovde“, poprilično rezervisano je razgovor počeo Eta.

Hajde malo da te opustimo. Da li si nešto znao o Vojvodini i srpskom fudbalu pre transfera?
„Ništa, apsolutno ništa. Kada sam malo istražio video sam da mi je od ranije poznata velika trojka – Crvena zvezda, Partizan i Vojvodina, ali ništa osim imena klubova.“

Ok, valjalo bi da znaš da si došao u redove najstarijeg tima koji se takmiči u Mozzart Bet Superligi. Dvostrukog šampiona države i dvostrukog osvajača Kupa Srbije..„Stvarno?“

Da, i da u 111 godina dugoj tradiciji nikada nisu platili milion evra za nekog igrača. Sve do sada.
„Ha-ha, to sam čuo. Ogromna je čast biti taj igrač za koga su izdvojili toliku sumu. Stvarno cenim napore koje su ljudi uložili da me odvedu ovde. Uživao sam u ovih par dana i jedva čekam da pokažem na terenu svoju vrednost.“

Obično, rekordne sume, sa sobom nose i veliki pritisak, da li ga osetio i ti kada si čuo za detalje transfera?
„Naravno, ali u normalnoj dozi. Generalno sam smiren, ali sigurno da želim da se pokažem u što boljem svetlu već od starta. Idemo korak po korak“, po prvi put je Eta od starta razgovora zvučao nešto zrelije od običnog 21-godišnjaka.

Možeš li da nam dočaraš rasplet ovog transfera. Nije tajna da te Vojvodina već duži period skautira, kada je ostvaren prvi kontakt između tebe i kluba?
„Ha-ha-ha (pogled prema sekretaru kluba koji je prisustvovao intervjuu).“

Šta je bilo, što gledaš u njega?
„Pa on mi je prišao i pitao za selfi nakon prijateljskog meča između CSKA 1948 i Vojvodine. Onda sam pomislio, ovde se nešto dešava. Ubrzo su me kontaktirali iz kluba i dali do znanja da su ozbiljni u svojim namerama da me dovedu.“

Da li je bilo još zainteresovanih klubova osim Vojvodine?
„Hmm (ovog puta pogled u pod).“

Znači bilo je.
„Da, bila je ponuda iz Nemačke. Za nju sam čuo i dugo se pominjala.“

Zašto onda Vojvodina?
„Svideo mi se stil igre, kako su odigrali protiv nas. Kada su mi u CSKA 1948 rekli da su zainteresovani za mene, rekao sam – može!“

Ajde da se vratimo malo unazad. Rođen si u Kamerunu, gradu Limbe, kako su tamo izgledali tvoji fudbalski počeci, kada si znao da će fudbal biti tvoj životni poziv?
„Ma nismo tad mogli da znamo da ćemo napraviti karijeru. Igrao sam fudbal na ulici sa drugarima i u školi svaki dan i jednog dana sam otišao na trening fudbala, to je to.“

Pa kako je to – to? Kako si onda sa 18 godina završio u Bugarskoj?
„Aha-ha-ha, čudno zar ne? E pa za mene nije bilo iznenađenje. Sa mojim matičnim klubom smo se svake sezone penjali u viši rang, konstantno smo igrali baraže za promociju i na tim mečevima je bilo dosta publike i skauta. Jedan od skauta je tada nazvao mog sadašnjeg agenta u Bugarskoj i rekao da bi trebalo da me odvede tamo. I dok sam trepnuo bio sam u Belasicama. Oni su tada izborili plasman u drugu ligu Bugarske i formirali su tim za novu sezonu.“

Kakva je bila tranzicija iz Kameruna u Bugarsku?
„Prilično lako sam se navikao na novu sredinu. Klub me je jako želeo i učinili su sve u svojoj moći da mi boravak bude što prijatniji.“

To se ogleda i u tvojoj statistici kada si igrao za Belasice. Na 63 utakmice si uspeo da upišeš četiri gola i četiri asistencije, ne toliko karakteristično za defanzivca. Da li si već tada osetio da je vreme za   sledeći korak u karijeri?
„Vidi, bio sam ja svestan svog potencijala, ali sam uvek maksimalno podređen ekipi. Uradiću šta god mogu da pomognem i to će mi se kad-tad vratiti“, objašnjava 187 centimetara visoki fudbaler.

Pretpostavljam da aludiraš na to da su ti vratili tako što su te prodali u CSKA 1948, klub koji se takmiči u najvišem rangu? Ali ni tamo se nisi dugo zadržao, šest meseci kasnije evo te u Novom Sadu?
„Ha-ha-ha jeste, prilično je ludo kako se sve izdešavalo. Bilo je teško u početku kada sam stigao u Sofiju, išli smo na pripreme a ja sam bio povređen. Nisam bio sa timom dva meseca, pa su me onda poslali u B ekipu. Tamo sam odigrao par utakmica, pa se potom ponovo preselio u prvi tim za mečeve plej-auta. Morao sam u kratkom vremenskom intervalu da im pokažem šta umem.“

Uspeo si.
„Bili su oni svesni mojih kvaliteta od starta, ali zbog povrede sam morao neko vreme da igram i za B tim, kako bi se adaptirao na sistem.“ 

Ta povreda je sada iza tebe?
„Naravno.“

Šta bi rekao koje su tvoje prednosti u igri, šta navijači mogu da očekuju od tebe na terenu?
„Moje najveće prednosti su moj atleticizam i snaga, kao i mentalitet. Uvek pristupam utakmicama tako da se što bolje zabavim. Ne namećem nepotreban pritisak na sebe, jer kada sam pod pritiskom ne igram toliko dobro ha-ha-ha. Uvek ću dati sve od sebe da pomognem timu, u to mogu da budu sigurni.“

Pokrivaš pozicije štopera i defanzivnog veznog, na kojoj se bolje snalaziš, koju preferiraš?
„Iskreno, uživam na obe pozicije, ali otkako sam došao u Evropu, više me koriste kao zadnjeg veznog.“

Je l si razgovarao sa šefom struke gde te on na terenu vidi?
„Vidi me svuda ha-ha. Mislim da će me prvo staviti na štopera, nemam nikakav problem sa tim.“ 

Koliko je olakšavajuća okolnost to što u timu pored tebe, nastupaju još četiri afrička igrača? 
„Značajno je zbog komunikacije i kako bi se što bolje uklopio. Ali čitava ekipa me je lepo prihvatila, momci su sjajni.“