Žuka iz Brazila: Spremam se da jednog dana budem trener Partizana

Skoro kao u pesmi: prvi ih očarao, drugi razočarali. Prošla je decenija otkako je Partizan imao stranca na klupi i svaki put kad se bira novi trener jedan od argumenata „protiv“ rukovodilaca i(li) dela javnosti je kako osoba rođena van Srbije nije u stanju da razume ovdašnje okolnosti i potrebe.

Zato se, možda, nisu snašli Jirgen Reber i Avram Grant, ali kao svetski čovek (i prvak), širokih shvatanja i širokih pogleda na sport, jeste Lotar Mateus. Sa njim je Parni valjak dogurao premijerno do Lige šampiona (2003) i otad se traži stručnjak koji bi u svojstvu legionara poveo crno-bele napred. Možda stigne iz – Brazila.

Ime mu je Antonelo Žuka, Grobarima dobro poznat iz vremena početka dominacije kluba iz Humske Superligom (učestvovao u osvajanju dve uzastopne duple krune, kao temeljac nizu od šest titula). Prednost kakvu nisu imali Reber i Grant nekadašnji vezista valorizuje dobrim poznavanjem balkanske naravi, jezička barijera mu nije problem, a „gori“ od želje da u budućnosti postane šef stručnog štaba beogradskog velikana.

„Brate, jednog dana će se to desiti“, po „naški“ počinje razgovor za Mozzart Sport Žuka, aktuelni trener mladog tima Atletiko Paranensea. „Moja velika ambicija, jedna od najvećih u profesionalnoj karijeri, jeste da budem trener Partizana. Gajim veliko poštovanje prema srpskim trenerima, znam i sam koliko je teško da se stranac, bilo igrač, a pogotovo trener probije bilo gde, međutim, isto tako osećam potrebu da vratim crno-belima ono što su mi dali dok sam bio aktivan. To se ne zaboravlja, ostaje za sva vremena i zato mi je ogromna želja da dobijem priliku u Humskoj“.

Slatkorečiv je s razlogom. Njegova emocija prema Partizanu je ogromna. I dok je sa „osmicom“ na leđima bio jedan od barjaktara uspeha, videla se spona sa klubom, navijačima, trenerima.

„Imao sam ih dvojicu tokom boravka u Beogradu, Miroslava Đukića i Slavišu Jokanovića, uticajnih za moju karijeru. Pomogli su mi da shvatim fudbal na drugačiji način nego dotad. Osim toga, vidim da u Srbiji dosta mladih trenera dobija šansu poslednjih godina, kao što su Đukić i Jokanović praktično na početku karijera“.

Baš kao što je i Žuka. Još se nije oprobao na seniorskom nivou, međutim, kako sam navodi, želi da mu karijera teče prirodno, zato je i oblikovana radom u mlađim kategorijama Seare (u jednom trenutku bio čak i vršilac dužnosti prvog tima), Internasionala i Atleitko Paranensea.

„Već devet godina učim. Ne mogu tek tako, nespreman, bez znanja, pa i grešaka, da zakoračim na veliku scenu. Procenio sam da je za mene najbolje da krenem od mlađih kategorija. Upijao sam od starijih kolega, spremao se na raznim kursevima, sticao iskustva i logično je da sam sam bolji nego kad sam kretao. Naredni korak bi mogao da bude preuzimanje profesionalne ekipe, da li u Brazilu ili inostranstvu to ćemo tek da vidimo, međutim, deluje da je došao trenutak za iskorak, da dokažem sebi i drugima da sam spreman za nešto veliko“.

Potencijalno u Partizanu. Otkako je otišao, kontakt je održavao sa pojedincima zaposlenim u klubu, članovima generacije s kojom je osvajao pehare, ali kako se u međuvremenu promenila rukovodeća struktura nije bio u prilici da ih upozna.

„Od ljudi s kojima sam sarađivao dok sam igrao, znam da se Ivan Tomić maltene povukao, a Gordan Petrić, koji je tad bio rukovodilac, donedavno trenirao prvi tim. Da me neko iz kluba pozove i pita da li bih pomogao, naravno da bih pristao. To bi značilo da me cene, sećaju onog lepog perioda“.

VRATIĆE SE DOBRA VREMENA, IMAMO SAMO JEDAN KLUB

U zagrljaju Miloša Bogunovića posle gola u derbiju (© MN Press)

Sad nije ni približno tako dobro. Partizan se muči čak i da bude drugi, trofej nije osvojio četiri godine, samo ove sezone imao je trojicu trenera, uprava i navijači se gledaju preko nišana.

„Ovo je samo trenutak slabosti. Život ne može sve potaman, sastavljen je od lepih i ružnih trenutka. I ovo će proći, biće Partizan opet veliki! Sad ljudi u klubu moraju da se drže zajedno, da ne dozvole da se još nešto loše desi. Svi znaju koliko je bitan za društvo, za zajednicu i zato je važno da jedni drugima ne otežavamo situaciju, nego da se zbijemo i onda će ekipa početi da dobija. Neće Partizan sve vreme biti ovde, vratiće se dobra vremena, samo neka ljudi budu strpljivi“.

Koliko je vezan za Partizan i da ne govori u prazno, potvrđuje sledećim rečima:

„Pogledajte primer košarke. Sad su rezultati sjajni, tim se plasirao u Top 8 Evrolige, svi žele da dođu u hali da ga gledaju uživo. A pre dve, tri godine, setite se kako je bilo. Pogledajte odbojkaše, rukometaše, krenulo je i njima, iako ih dugo nije bilo. Vaterpolisti su dugo bili u vrhu, sad ih malo nema... Stvarno sve pratim, znam šta se dešava i mogu samo da apelujem na Grobare da se držimo zajedno. Da se ne delimo. Nemamo mi dva, tri ili četiri Partizana. Samo je jedan klub. Naučio sam da smo svi jedna familija, jedni druge bodrimo... Još nešto, bez želje da vam povlađujem, ali pošto gledam sve sportove i na internacionalnom nivou, kad vidim nekog igrača na televiziji, a ne znam ko je, u 90 odsto slučajeva mogu da pogodim da dolazi iz Srbije i da je, najverovatnije, bio u Partizanu. To mu se vidi u očima“.

Razlog za ovakav izliv emocija Žuka pronalazi u povezanosti svih struktura crno-bele porodice dok je bio njen član.

„Nemam reči da objasnim koliko sam bio srećan u Srbiji. Jedan dan nije prošao da sam se osećao nelagodno. Sve vreme sam uživao. Klub mi je omogućio da igrački unapredim sebe, a posebno mi se dopao mentalitet Partizana, želimo pobedu bez obzira da li su naspram nas bili malih, osrednji ili veliki timova. Igrali smo protv Reala prijateljsku utakmicu, Fenerbahčea dvomeč za plasman u Ligu šampiona, derbije sa Crvenom zvezdom, utakmice sa Hajdukom iz Kule ili Napretkom i uvek je cilj bio pobeda. Taj mentalitet, duboko usađen u istoriju kluba, je ono što izdvaja Partizan. Naravno, imali smo i sjajan tim, sposoban da realizuje ciljeve, Moreira, Dijara, Toške, Joveta.... Svako od njih je doslovce živeo da pobedi“.

Posebno je Žuka ostao u sećanju Grobara zbog izdanja u večitim derbijima. Energija kojom bi pokretao ekipu, čak i kad bi grešio u pasu, donosila je prevagu u korist crno-belih.

„Bio sam u Brazilu učesnik Fla-Flu derbija (Fluminense – Flamengo, op. au), ali taj u Srbiji je za mene najbolji ha svetu. Fantastičan! Svaki put smo bili spremni, zato što smo znali šta ta utakmica znači ljudima. Imao sam utisak da tokom sezone igramo dva prvenstva: jedno protiv ostalih klubova u Srbiji, drugo sa Crvenom zvezdom. Zanimljivo, od nje nikad nisam izgubio i to me čini ponosnim“.

Dao je i dva gola: jedan u pobedi na stadionu „Rajko Mitić“, drugi u Humskoj, sa gipsom na ruci.

„Svi u klubu su bili uplašeni kad sam slomio podlakticu, lekari su mi preporučili da odmaram, da ne igram, ali samo im rekao: „Nema šanse, brate. Ja igram derbi. Stvatite nešto, ne zanima me, idem na teren.“ Dao sam gol, sprečio poraz i taj izliv navijačkog zadovoljstva ću uvek pamtiti“.

LANSIRAO KABRALA U FJORENTINU I ŽONATANA U SANTOS

Na novom radnom mestu (© Privatna arhiva)

Huk Grobara i dalje odzvanja u Žukinim ušima, iako je u međuvremenu bio u Deportivu iz La Korunje, Dubaiju, da bi igračku karijeru okončao u otaždbini, gde je počeo i trenersku. Trenutno je angažovan na funkciji šefa stručnog štaba mladog tima Atletiko Paranensea, trenutno četvrotoplasiranog tima Grupe B Brasiliera.

„I dalje učim kako bih jednog dana postao trener prve ekipe. Važno je da sam u materiji, kako bih ispunio uslove za dobijanje više licence, a Atletiko je dobro mesto za to. Što se tiče stila, obožavam da je lopta u posedu moje ekipe. Prosto je, ne može se igrati fudbal bez lopte. Moja filozofija se oslanja na kreiranje akcija iz poslednje linije, agresivan pristup, takmičarski nastrojen stil. Takav sam bio dok sam igrao, hoću da mi isto takve budu ekipe. Uživamo kad imamo loptu. Ta ideja, naravno, nije moja. Pod snažnim sam utiskom onoga kako su u prošlosti igrali timovi Marsela Bijelse ili sad Pepa Gvardiole. Njihove ideje su jasne. Ne brane se. Nekad se desi da ne pobede, ali ih je zadovoljstvo gledati. Od novijih generacija sviđa mi se kako napreduje Roberto de Zebri, a njegov Brajton ispoljava hrabrost i emociju“.

Zanimljivo, od fudbalera poznatih svetskoj javnosti Žuka je, dok je na početku trenerske karijere, u Sari, lansirao, između ostalih, napadača Artura Kabrala (sada u Fjorentini) i levog beka Felipea Žonatana (standardan u Santosu).

„Sa mnom su bili kao tinejdžer. Pogrešno bi bilo konstatovati da sam ih pronašao, samo sam im pomogao da napreduju. Nikad neću reći da sam otkrio nekog, ti momci su od malena znali da igraju fudbal, ja ih samo usmeravam, ukazujem na detalje, pokušavam da ih oslobodimo kako bi pokazali koliko su kreativni. Na sve to, da ih krasi emocija“, prepoznatljivim tonom završio je Antonelo Žuka.