Američki sport poznaje žargonski izraz “Cinderella story“ kojim se objašnjava uspeh pojedinca ili kluba nižeg ranga ili klase, kada ostvari zapažen rezultat i zato bude prepoznat u javnosti. Godinama unazad završni turnir Kupa Radivoj Korać bio je mesto na kome su se rađale priče o klubovima niželigaškog statusa kojima je sam plasman među osam najboljih u zemlji bio vrhunac dotadašnjeg rada.

Pamtimo 2016. slučaj Smedereva, zatim godinu dana kasnije simpatični Dunav iz Starih Banovaca, dok je 2019. Sveti Đorđe iz Žitišta kao trećeligaš napravio senzacionalni rezultat i došao do četvrtfinala kupa. Radnički sa Crvenog krsta, iako klub ogromne tradicije koji je iznedrio velike trenerske i igračke asove, je pre dve godine iz Druge lige stigao do visokog društva sa najmlađim trenerom u istoriji takmičenja. Ove godine svoju “Cinderella story“ piše Borac iz Zemuna.

Osvajač drugostepenog Kupa KSS svoj košarkaški život živi od 2009. godine, a u poslednjih godinu i po dana takmiči se u Drugoj ligi Srbije, rangu ispod KLS. Priča o Borcu zapravo je priča o lokalpatriotizmu. Trener Zemunac, dobro poznat ne samo lokalnom, već i širem košarkaškom auditorijumu, koji se vratio poslu nakon četiri godine pauze upravo zbog Borca. Sportski direktor prve korake napravio u KK Zemun, klub vode ljudi koji su godinama usko povezani sa ovim krajem Beograda, neki igrači takođe...

Sve u Borcu odiše zemunskim šmekom, što uobličava lepu storiju o klubu koji sanja najlepše snove. Zato smo razgovor sa trenerom Sinišom Matićem započeli gledajući u spisak igrača, koji ne ostavlja utisak da Borac nastupa u Drugoj ligi Srbije. Stefan Sinovec, Stefan Balmazović, Filip Vukosavljević, Nino Čelebić... Igrači sa domaćim i internacionalnim iskustvom. U čemu je tajna?

“To je spoj srećnih okolnosti. Pre svega, samom činjenicom da smo u Beogradu. Mogućnosti beogradskih klubova u nižem rangu takmičenja su više u odnosu na konkurenciju iz ’unutrašnjosti’. Kao što je Beograd najveći grad, tako i najveći broj dobrih igrača želi da igra ili živi tu. Sada je tu i faktor korone, neki momci zbog toga nisu otišli preko granice. Da li zbog smanjenih ugovora, da li zato što je mogućnost otpuštanja veća, plus kovid mere, testovi, vakcinacije... Zato su i odlučili da ostanu kod kuće“, otvoreno će 55-godišnji strateg za Mozzart Sport i produžava misao:

“Neke igrače vrlo dobro poznajem, neke sam trenirao i ranije ili smo vodili borbe na parketu. Na primer, Sinovec je bio u MZT-u kada sam vodio Karpoš. Sa Balmazovićem sam ’ratovao’ na relaciji Vojvodina - Metalac ili Radnički Kragujevac...“

Mozzartove kvote za Kup Radivoja Koraća: Nikad veća napetost

Sportski direktor Borca je nekadašnji talenat Crvene zvezde Filip Šepa, inače takođe momak koga dosta toga veže za Zemun. Kolika je njegova uloga bila u sklapanju ovog tima?

“Velika. Da kažemo da je iskoristio svoje prijateljske veze da dovedemo neke igrače koji za naš budžet i rang takmičenja možda nisu realni. Uz taj splet nekih okolnosti tu je i naš veliki rad, trud, koji su pogurali neke igrače da potpišu za nas, a zaslužuju da igraju viši rang“.

Kakav je život trenera u Drugoj ligi Srbije?

“Realno, kod nas nije samo košarka u problemu, već generalno sport. Ranije sam bio na klupama timova mnogo višeg nivoa i poznajući današnje uslove shvatio sam onu šalu da postoje samo dve vrste trenera - oni koji su dobili otkaz i oni koji će dobiti otkaz. Zbog toga nije lako živeti samo od košarke. Posle Karpoš Sokola i ABA lige četiri godine me nije bilo u trenerskom poslu. Posle tog angažmana rešio sam da napravim egzistenciju van košarke, kako bih trenerskim poslom mogao da se bavim iz ljubavi. Meni je košarka oduvek prvo i bila ljubav, a novac je došao kao rezultat nekog rada“.

Čini se da je finansijski sve teže biti deo sporta kada nije vrhunski nivo?

“Tokom poslednjih godina uspeo sam da postanem finansijski nezavistan od košarke, zbog čega je postalo mnogo lakše da se podnosi momenat kada jedne godine imate posao, druge nemate... Kada ste porodičan čovek, teško je balansirati takve stvari. Pogotovo kada radite na nekom srednjem nivou, na kojem sam bio i sam. Treneri iz najvišeg ranga mogu da dozvole da nemaju posao neke vreme jer postoji određena zaleđina. Ovde ipak nema te količine novca koja može da vam omogući da neko vreme ne radite“.

Siniša Matić (©MN Press)

Možete li da nam kažete čime se bavite van košarke?

“Ceo život se bavim decom. Radio sam sa mališanima od perioda kada prvi put dođu na košarkaški trening. Tako sam i započeo trenersku karijeru u Zemunu. To mi je dalo zamajac za sve ostalo. Video sam kasnije i sa svojim detetom da postoji prostor za rad i kroz privatne vrtiće, tako da sam zajedno sa suprugom otvorio lep, veliki, privatni vrtić u Zemunu. Sada je to krenulo nekim svojim tokom i supruga je više zadužena za taj deo posla“.

U kom trenutku se izrodila ideja da otvorite privatan vrtić?

“Kada me to pitaju, iskoristim jednu anegdotu. Kažem da je to zbog momaka koji su postali reprezentativci, a nisu dogurali do seniora. Dakle, bili su ozbiljni talenti, ali nisu došli do samog vrha. Kada me pitaju zašto zbog njih, odgovorim: ’Njih sam uzeo sa osam-devet godina i postali su kadetski ili juniorski reprezentativci, ne i seniorski. Sada moram decu da uzimam sa tri godine, pa da radimo kako bismo dogurali do vrha, a-ha-ha’. Videćemo da li ću uspeti. Svakako, šalim se malo. Odluka nema toliko veze sa košarkom, jednostavno volim da radim sa decom i tako se javila dobra prilika. Sada mogu čak i da se šalim da mi je košarka kao hobi“.

A, da li je, zaista?

“Nije, naravno. Košarka za mene je nešto najbitnije, ali mi je isto tako važno da mogu da imam i ekonomsku nezavisnost. Sada mogu da radim u košarci sa mirom, mogu da uživam u radu jer smatram da sam tu najbolji“.

Iznenađenje: Borac iz Zemuna osvajač Kupa KSS

Trenerska karijera vam je vezana uglavnom za Srbiju, uz kratak izlet u Makedoniju. Koliko ste zadovoljni onim što ste postigli?

“Kroz decenijski ciklus rada u mlađim kategorijama sa decom od sedam, osam ili devet godina, uspevali smo da ih doguramo do reprezentativnog statusa ili ugovora sa Crvenom zvezdom ili Partizanom, kao što je to bio slučaj sa Filipom Šepom i Aljošom Mitrovićem. Takođe sam radio i sa momcima koji su kasnije igrali u NBA ili su A reprezentativci poput Nikole Kalinića u Novom Sadu i Vojvodini. Radio sam sve, vodio sve, od početnika, do igrača najvišeg nivoa“.

Imate iskustvo rada na različitim nivoima, bili ste i trener u ABA ligi, pa možete da uporedite neke stvari...

“Ovde sam plaćen dobro za ovaj nivo košarke, ali je dosta problema. Pogotovo kada pričamo o nivou profesionalizma, pošto sam s godinama rada na višem nivou navikao na nešto drugo, ali šta da se radi. Dosta je igrača koji sada studiraju, neki rade, pa ne mogu da treniraju više od jednom dnevno. A, znate i sami da je jako teško postići rezultate bez velikog i ozbiljnog, profesionalnog rada. Da ne zvučim grubo, ali ovo je trenutno poluprofesionalni odnos“, zastaje na trenutak Matić, pa nastavlja:

“To su neke mane na koje čovek treba da se navikne. Nemate savršenog ni igrača, ni trenera, ni klub. Zbog toga se svi adaptiramo i radimo u skladu sa onim što imamo. Naravno, sve ovo ima svoje prednosti. Pre svega to što sam rođen i ceo život sam proveo u Zemunu, blizu mi je kuća, poznajem ljude, imamo dobru komunikaciju sa predsednikom, finansijerima, sportskim direktorom, svima i dobro funkcionišemo. Kao rezultat toga su prolaz na završni turnir kupa osvajanjem drugostepenog Kupa KSS i igranje u plej-ofu Druge lige“.

A, kakav je život igrača u Drugoj ligi? Rekli ste nam da neki momci studiraju, neki rade...

“Ima svega. Zaista smo se trudili da veći deo tima čine mladi momci, koji studiraju, ali imate i primer gde je uz košarku posao menadžera kafića. Ali, dosta ovih mladih igrača redovno studira. Znate li koliko je to teško. Na profesionalnom nivou igrači obično studiraju na privatnim fakultetima gde nemate obavezu da dolazite na predavanja, nego se sve radi onlajn. Neki naši igrači se školuju na državnim fakultetima“.

Košarkaši Borca iz Zemuna (©KSS)

Vode večitu borbu sportista koji žele da se paralelno i akademski obrazuju...

“Tako je. Njima jeste cilj i ambicija da igraju košarku, ali su negde svesni da je moguće da neće moći da doguraju do profesionalnog nivoa, pa rade na svom obrazovanju. Lično smatram da je to jako pametno, podržavam momke i savetujem im uvek da studiraju, jer treba imati visoko obrazovanje. Kasnije možeš, ako ne uspeš u sportu, da tražiš svoj život negde dalje. Košarka ostaje kao hobi. E sad, pošto su to sve momci od 20 ili 21 godine, ostaje nada da će možda dogurati do profesionalaca“.

Hajdemo malo o klubu...

“Predsednik Borca Sloba Srezovski je inače kolega, trener. Sa uspehom je vodio nekoliko klubova poput Proletera i Mladosti... Borac je otvoren 2009. kao filijala zemunske Mladosti, posle čega se Sloba odvojio i rešio da samostalno radi posao. Za kratko vreme napravio je dobar rezultat. Posle nekoliko godina igranja Srpske lige otišao je u Drugu ligu, gde je klub već prve godine ostvario dobar rezultat plasmanom u plej-of. To je bio cilj i ove godine. Iskreno, odlazak na Kup Radivoja Koraća i osvajanje drugog stepena Kupa KSS nisu bili planirani jer nije bilo realno od samog početka“, otkriva nam Matić i nastavlja:

“Vlada Ekmedžić je inače dugo bio predsednik Mladosti, veliki košarkaški zaljubljenik. Njegovo dete igra kod nas u prvom timu. On je zaista pravi zaljubljenik u košarku i ima velike planove sa Borcem. To je, pre svega, izgradnja dvorane. To bi, na primer, bila najveća stvar za klub. Trenažni centar je budućnost svakog kluba u Srbiji koji želi da opstane i radi na duže staze. Kada imate svoju halu, uz sve prateće objekte kao što su kancelarije, teretana, pa čak i kafić kao mesto za okupljanje roditelja, možete da napravite široku bazu dece“.

Siniša Matić ponosan na Borac Zemun: Partizan prava nagrada za igrače, plasman u KLS bio bi ostvarenje snova

Koliko vaš klub ima dece u mlađim pogonima?

“Oko 200. I na to smo jako ponosni. Zbog toga bi veliki benefit za sve bila izgradnja dvorane, jer bi mogao da se dodatno uveća broj mališana na treninzima, što automatski imate mnogo više igrača koji će konkurisati za prvi tim. Po mom mišljenju, uspeh kluba se pravi najviše kada lansirate igrača iz svog pogona. To je nešto što ne može da se meri sa igračima koji dolaze sa strane. Osim toga, neki igrači će možda preći u neke veće klubove, za to će se dobiti obeštećenje... Sve to daje finansijsku sigurnost, otvara vrata sponzora koje je jako teško naći u ovo vreme“.

Koje su ambicije za naredni period?

“Mi smo sada u plej-ofu i to je veliki uspeh. Ne znam koliko vaši čitaoci znaju, ali u Drugoj ligi postoji težak sistem. Ako uđete u plej-of onda ste mirni i znate da ste sigurno bar još jednu godinu u tom rangu. Ako ste u grupi timova iz plej-auta, onda od osam klubova četiri ispadaju, što je veliki stres i svaku utakmicu igrate pod velikim opterećenjem. Nadamo se iz prikrajka da možemo do KLS, ali to u ovom trenutku ipak nije realno. Spartak i Čačak su ozbiljne organizacije iza kojih stoje njihovi gradovi, prejaki sponzori... Tu smo, ako ove godine uspemo da oformimo dobar tim, probaćemo sledeće godine. Mi smo, da naglasim, ovog leta maltene ostali bez svih igrača iz prethodne godine i morali smo da krenemo od nule. U košarci, kao i u životu, instant rezultati se postavljaju samo uz veliki novac. Sve ostalo dolazi iz vizionarskog rada, a toga verujem da ima u Borcu za koji smatram da će dalje napredovati“.

Sami ste rekli da vas u košarci nije bilo preko četiri godine, a onda ste se vratili kroz angažman u Borcu. Da li je odluka da preuzmete Borac zasnovana i na ljubavi prema Zemunu?

“Jeste. Inače, u Zemunu sam krenuo kao trener, klubu koji je iznedrio brojne reprezentativce. Kada me pitaju što sam baš došao u Borac, kažem da sam ipak lokal patriota. Znaju dosta ljudi koji poznaju nas Zemunce da smo mi dosta privrženi ovom gradu. Kada nam neko kaže da je Zemun deo Beograda, mi kažemo da jeste tako, ali da je Zemun ipak Zemun“.

Osim toga?

“Tu je i činjenica Slobu, Vladu i Filipa poznajem dosta dugo. Nije nam trebalo mnogo vremena da se nađemo na istim talasnim dužinama. Takođe, posle mnogo vremena van košarke, nisam ni mogao da očekujem da ću dobiti neki vrhunski posao odmah. Želeo sam da počnem da radim i malo se vratim u tokove. Kada sam počeo sa radom osećao sam se pomalo kao trener početnik, iako sam pre toga radio skoro 20 godina u struci. Znam gde sam, koje su naše mogućnosti, pokušavam da izvučem maksimum iz kluba i ekipe. Biću srećan ako neki momci budu uspeli da naprave lepe karijere“.

Hajdemo i malo o predstojećoj utakmici sa Partizanom. Kada smo razgovarali posle žreba rekli ste da “nije realno pretiti Partizanu“...

“Najmanje na utakmicu gledamo kroz rezultat, jer je razlika u kvalitetu zapravo razlika u klasama. Ono što ću reći igračima je da utakmicu shvate kao takmičenje sa nivoom višim od sebe, ali i da ne smeju da ne veruju u sebe, da budu svesni da su i s druge strane samo ljudi, igrači. Da, visokog nivoa, ali da može sa njima da se igra. Ne smeju da se plaše, već da budu hrabri kako bi pružili svoj maksimum. Želimo da se pokažemo u što lepšem svetlu, da vidimo na čemu sve još treba da radimo. Utakmice najbolje pokazuju gde smo na dobrom putu, gde treba da radimo, pogotovo kada je protivnik jači od nas. Ono što, realno, većina trenera misli, a Duško Vujošević rekao: ’U trci sa šampionima možete da napredujete’. Nama je to cilj“.

Pomenuli ste razliku u kvalitetu dva kluba... Tokom prethodnih godina na završnim turnirima Kupa Radivoja Koraća videli smo da je rezultatski jaz između naših klubova iz ABA lige i onih iz KLS ili nižih rangova nekada i u nekoliko desetina poena. Da li je to surova realnost srpske klupske košarke?

“Nažalost, u današnjem sportu, mnogo odlučuju novac i budžeti. Jednostavno, toliki jaz možda nije baš realan, ali imamo problem velikog, velikog odliva domaćih igrača koji kvalitetom možda nisu za Crvenu zvezdu ili Partizan, pa čak Megu Mozzart, Borac ili FMP... Takvih igrača nam odlazi mnogo, da igraju po prosečnim evropskim ligama, Poljskoj, Mađarskoj ili Rumuniji, što nam realno dosta oslabljuje domaće prvenstvo. Zbog toga često nemamo u Srbiji igrače koji su nivo odmah ispod klubova iz ABA lige“.

Prisetio se naš sagovornik vremena iz Vojvodine, sa kojom je dvaput bio učesnik završnice nacionalnog kupa, odnosno vremena kada je u timu iz Novog Sada imao sklop dobrih igrača za naše uslove...

“Imao sam mogućnost da okupim dobre momke, igrače koji su bili ispod radara za Crvenu zvezdu, Partizan i ostale, gde sam uspeo da im se suprotstavim. Jedne godine smo pobedili Partizan koji je igrao Evroligu i Crvenu zvezdu kod Svetislava Pešića. Ali, to su retki primeri, a i finansijska moć Vojvodine tada bila je veća od sadašnjih KLS timova. Tako smo mogli da napravimo respektabilan tim za naše uslove. Tolika distanca u kvalitetu dolazi iz toga što je razika u budžetima prevelika“, ističe Matić i dodaje:

“Tih godina, kada sam bio u Vojvodini nije postojala ABA 2 liga, a razlika između KLS i ABA bila je ogromna. Sada postoji ABA 2 koja služi kao još jedna stepenica na putu do ABA. Tako su klubovi koji se ove godine takmiče u drugom rangu regionalnog takmičenja, Vojvodina, Zlatibor i Mladost ipak za nijansu bolji od klubova koji igraju KLS. Ne treba zaboraviti da je Vojvodina prošle godine dobila FMP na kupu, ali to se retko dešava. Ranijih godina bilo je klubova iz Srbije koji su znali da pobede najjače naše timove, sada se to promenilo, samim tim i odnos kvaliteta je veći. Zato i verujem da je ABA liga, koliko god dobra bila za Crvenu zvezdu i Partizan, loše uticala i oslabila nam srpsku košarku“.

Da zaključimo, šta je to što biste voleli da vidite od svojih igrača u petak?

“Želim da vidim ono što nas je i dovelo do Kupa Radivoja Koraća, a to je vera u nas. Verovali smo da možemo da pobedimo jače od sebe, kao što smo i učinili protiv OKK Beograda i kragujevačkog Radničkog“, kaže nam Matić i zaključuje:

“Voleo bih da pokažemo i borbeni duh, da budemo pametni i pokažemo svoj maksimum. Svestan sam da postoji razlika u kvalitetu kroz sve segmente. Mi tu utakmicu gledamo na dva-tri načina, jedan je da smo mi sa svojim angažmanom zaslužili plasman na Kup, da se tu nađemo u vrhunskom društvu, jednog evroligaša, jednog člana Evrokupa, pet ekipa iz ABA lige... Samo mi dolazimo iz Druge lige Srbije i želim da pokažemo da smo zasluženo u tom društvu“.

Borac iz Zemuna će svoju premijeru na Kupu Radivoj Korać imati u petak od 21 čas, a protivnik je Partizan.

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

Zemunska priča: Tim od studenata do menadžera kafića i srpski talenat Filip Šepa kao 31-godišnji direktor

Uživo

Fudbal

Košarka

Tenis

Odbojka

eFudbal

Bejzbol

Ragbi

Counter-Strike

Stoni tenis

Najava mečeva