Ako je sada vreme za promene, treba da reagujemo odmah

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Rige)

Svaka reprezentacija ima svoje cikluse, trenutke rasta, sazrevanja i, na kraju, trenutke kada postane jasno da je došla do kraja jednog puta. Dan posle Finske, košarkaška reprezentacija Srbije je upravo na toj tački. Četiri godine pod vođstvom Svetislava Pešića donele su kontinuitet, jasno definisan sistem i dve medalje koje su nam vratile veru u srpsku košarku. Ipak, poraz od Finske možda je poruka da više od ovoga ne možemo.

Isti ne boli samo zbog samog rezultata, već i zbog onoga što on simbolizuje... Reprezentacija Srbije pod vođstvom Svetislava Pešića došla je evidentno do svog limita. I nije uspela da napravi taj korak više, u odnosu na trenerski mandat Saše Đorđevića.

Četiri godine posle imenovanja, jasno je da je Pešić uradio sve što je mogao. Postavio je temelje, oblikovao novi tim, izgradio kostur sjajne generacije koja nije iskoristila pun potencijal. Rezultatski plafon ostao nam je isti. Srbija ni sa trenerskim velikanom kakav je Pešić nije probila dvodecenijsku barijeru ka evropskom i svetskom tronu. Ponovo smo pukli pod pritiskom velikih očekivanja.

Zato se sada nameće logično pitanje - da li je sada vreme za promene? I ako jeste, treba da reagujemo odmah. Ne zato što neko želi da vidi leđa jednom od najvećih svetskih trenera svih vremena, već zato što više nije realno očekivati da nas isti čovek vodi dalje. Ne, zbog Rige, ali prvenstveno zbog 77. godine života, ka kojoj Pešić neumorno ide. Uostalom, ugovor je i potpisan do kraja Evropskog prvenstva, uz mogućnost nastavka saradnje, ako za to postoji saglasnost obe strrane.

Ako smo posle bronzanog Pariza upali u vrtlog neizvesnosti i tada nismo imali spremno rešenje, sada moramo da ga imamo. Jeste da verovatno niko u Savezu nije mogao da zamisli još jedan sunovrat nalik onom iz Berlina 2022. godine, pa suštinski ni sada nema vremena za razmišljanje i delovanje, ali to nikako ne sme u drugi plan da stavi težinu odluke koja je bila neminovna, sa medaljom (čitaj: zlatom) oko vrata ili bez nje.

Pred nama je godina pauze. Sledeće veliko takmičenje je tek 2027. godine, kada se igra Mundobasket u Kataru. To nam da je dovoljno vremena da postavimo novi temelj, da se postavi novi sistem, da se naprave i određene promene u sastavu kako bi se mladoj, nadolazećoj generaciji igrača uz nekoliko iskusnih pojedinaca pružila šansa da raste uz novog selektora. Ako ikada postoji pravi trenutak za promenu, onda je to sada. Opet, ako i dalje nemamo pravo rešenje, kao što je to bilo proletos, nekoga ko je kadar da nasledi Pešića, to mora jasno da se kaže i bez uvrtanja. Kako bismo znali šta da očekujemo u novembru, kada startuju kvalifikacije za Mundobasket.

A, ko bi mogao da preuzme reprezentaciju? Pod uslovom da se u tom pravcu razmišlja... Svima je verovatno prvo ime Saša Obradović, trener sa jasnom idejom i iskustvom rada u najjačim evropskim klubovima. Trener je starog kova, energičan i nikada nije krio ambiciju da jednog dana postane selektor. Saša Đorđević je već dokazao da zna kako se osvajaju medalje i mnogi sada verovatno gledaju u njegovom pravcu. Najveći psiholog među trenerima i selektor kakvog verovatno mnogi žele. Tu je i predstavnik nove generacije trenera, u liku Dušana Alimpijevića. Vrsni mladi stručnjak godinama uspešno gradi ime u evropskoj košarci i mogao bi doneti energiju i hrabrost potrebnu za novu eru.