Autobiografija savršene asistencije

Da se rodim i umrem u istom trenu, dok drugi slave i širom otvorenih očiju i čeljusti slave moje kratkotrajno postojanje.

Proglašavali su me pobunom protiv predvidivosti. Izmišljali sociološka i kulturološka objašnjenja, tražili o meni uporište u prošlosti i ubeđivali druge da me razumeju. Otkud. Kako baš. Zar.

I zasluge su polagali. Da su prepoznali moje daleke rođake i zaslužne pretke, gledajući u moje oči i praveći se da razumeju moje snove.

Drugi su me samo obožavali i to je bilo sve o čemu smo oboje maštali, svaki put kada bih se šćućurila negde duboka iza njegovih očiju i pogleda. Prvo su mislili da je bila stvar slučaja. Onda da je u pitanju sreća. Uzvišen dar. Nečije tuđe ruke, koje upravljaju njegovim. Pajaci. Posle svakog mog rođenja i brze smrti zapetljane u mreži, uzdisali su i hvatali se za slepoočnice, čekajući da jednom prestane kako bi dokazali sebi da se nikada nije ni desilo. Ali nikada nije prestalo. Nikada nije prestao.

Da me domaštava i miluje, pod svakim svodom, pred svakom šušom, među svim neprijateljima, uvek isto, po koordinatnom sistemu koju nisu mogli razumeti ni oni koji nas vole ni oni koji nas mrze. Mene i njega, onda kada je postalo jasno da smo zauvek srasli.

U tom su koordinantnom sistemu - sada mogu da vam priznam, kada je već i On sam priznao sve o neprospavanim noćima i scenarijima u kojima me je oživljavao pre nego što me i svi ostali vide, u mračnim karantinskim sobama - uvek bili isti elementi.

Prostor. Grad i hala. Protivnička polovina terena, istina ne uvek i ne nužno. Nebranjeni tuneli između dugih nogu. Nenapravljeni koraci na ničijoj zemlji. Vazdušni, nezaštićeni, dok PVO spava. Prostori straha.

Vreme. U noći. Posle paljenja reflektora i žučne kese onog koji ga najviše vređa. Između toga da me porodi u sopstvenom umu i toga da sačeka strpljivo da nas niko ne predvidi. Između nade rivala da je ovoga puta shvatio i očaja u očima kada me isprati u još jednu savršenu smrt.

Energija. Nedokučiva. Šeretska. Drska. Na ivici provalije. Između euforije i kraha.

Pričaće vam o njemu ovih dana mnogi, ali ovo je moja priča. Mene koju su u njemu dobri treneri pokušavali da probude, da me ožive i iskoriste kada je to svima potrebno, iako su znali da to sve on radi sam. Mene koju su u njemu loši treneri pokušavali da ubiju, da zatoče i iskoriste kada je to njima potrebno, da od njega naprave krivca.

Nećemo se više sretati, posle hiljadu i jednog rođenja i još toliko savršenih smrti u gustoj mreži pod protivničkim obručima. Možda su prilježni statističari i uspeli u nameri da me saberu, ali ja nikada nisam bila samo broj. Brojevi su samo dodavanja. Pasovi.

Ja sam njemu i vama, uvek bila nešto više. Ono što niste umeli da objasnite ni sebi ni drugima, širom otvorenih očiju i čeljusti. I znam da ću vam nedostajati, skoro kao on meni.

Benim Adım Kırmızı, što bi rekao Pamuk.

"Zovem se Crveno i naravno da sam raskošna".

Ja sam savršena asistencija Miloša Teodosića.