Pre Terzića je bio Srbin sa cigarom i hteo je da se fudbaleri bave atletikom

Igrači ne smeju da budu stranci, treneri smeju. Striktna politika Atletik Bilbaa odnosi se isključivo na fudbalere, tako da jedino momci rođeni u Baskiji ili oni koji vuku poreklo sa te teritorije imaju pravo da predstavljaju klub. Nikome drugom to nije dozvoljeno.

Sa strukom je malo drugačije. Razlog leži u tome što su se treneri, još od vremena engleskog uticaja, smatrali učiteljima. U klubu su ih videli kao neku vrstu fudbalskih prosvetitelja koji bi mladićima pomogli da se brže razvijaju i utabaju put ka uspehu, bilo na tlu Španije ili Evrope.

Tako su na San Mamesu, posle Engleza, radili Slovak, Brazilac, Francuz, Nemac, Argentinci... Među njima su svakako najpoznatiji Jup Hajnkes (dva mandata) i Marselo Bijelsa, međutim, vredi pomenuti da su na klupi crveno-belih sedela i dva Srbina. Najpre Miša Pavić, nekadašnji trener Crvene zvezde i Vojvodine, koji je sa Bilbaom osvojio Kup kralja 1973. godine, a potom i Dragoslav Stepanović.

Stepijev period bio je kratkotrajan, počeo je leta 1995, da bi već u martu 1996. dobio otkaz. No, njegovo ime, harizma, način na koji je vodio treninge i gradio odnose sa igračima bili su toliko specifični da ga se madridski As setio odmah nakon vesti da će Edin Terzić početkom naredne sezone naslediti Ernestea Valverdea.

Situacija je zanimljiva po više osnova. Opet će na klupi Bilbaa sedeti čovek čije se prezime završava na „ić“ (mada Terzić nema veze sa Srbijom), a ponovo će, baš kao nekada Hajnkes i Stepanović, doći iz Bundeslige.

Kako navodi As, Stepijeva pojava je odmah po dolasku iz Bajer Leverkuzena delovala osvežavajuće, o čemu svedoči i premijerni trening u sportskom centru Lezama, koji je pratilo dosta zantiželjnika.
„Stigao je i pedantno podelio teren na šest pravougaonika. U svakom polju je nametnuo pravila: u jednom ste loptu smeli da dodirnete samo jednom, u drugom dva puta...“, seća se Oskar Tabuenka, nekadašnji štoper sa skoro 100 prvenstvenih susreta za popularne Lavove. „Dozivao je imena igrača najbolje što je umeo. Čak je i preimenovao kapitena Đenara Andrinuu. Vikao je: 'Jandrinuuuuua!'. Uvek je bio blizu prevodioca, a često mu je ispod prepoznatljivih brkova visila cigareta.“

Cigarete su postale jedan od zaštitnih znakova Dragoslava Stepanovića. Još dok je radio u Bundesligi i sa Ajntrahtom iz Frankfurta bio na pragu čuda, titula mu je izmakla u poslednjem kolu 1992. godine porazom od Hanze (1:2). Tada je izgovorio kultnu rečenicu: „Život ide dalje“ (u originalu na lokalnom dijalektu: Lebbe gehd weider).

Baskijci se sećaju da se dim cigarete širio po svim objektima Lezame i da se Stepi nije ustručavao da puši čak ni u teretani.

„Uprkos tome, njegov odnos sa igračima bio je dobar. Nas dvojica smo imali sjajnu relaciju“, dodao je Tabuenka.

Njegov saigrač Đon Ander Lambea sugeriše da je priča o Stepanovićevom pušenju pomalo prerasla u legendu, iako fotografije iz tog vremena potvrđuju da je cigareta bila neizostavna čak i tokom utakmica:

„Istina je da je Stepi pušio na timskim večerama. Čak i po najvećoj vrućini, kada bi bilo 30 stepeni.“

To potvrđuju i reči Oskara Valesa, koji je kod Stepanovića igrao na gotovo svim pozicijama: desni bek, vezni, štoper, levi bek, pa čak i „desno krilo u jednoj situaciji.

Pod vođstvom Srbina, Atletik Bilbao je pobedio u prve dve utakmice, i to bez primljenog gola. Prvo je pao Rasing iz Santandera na Katedrali (4:0), zatim i veliki Real u Madridu (1:0). Tim je bio na vrhu tabele u ranoj fazi šampionata, da bi se potom, prema rečima polivalentnog Valesa, sve urušilo.

Ništa od toga nije omelo nekadašnjeg prvotimca OFK Beograda i Crvene zvezde da ostane drugačiji od svega što su Baski do tada videli. As podseća da je insistirao na izgradnji atletske staze u okviru sportskog centra kako bi se fudbaleri bavili i atletikom. U početku je to bilo interesantno, ali je igračima brzo postalo „muka“ od inovacija.

(Guliver images)

Tadašnji predsednik Hose Marija Arate pružio mu je podršku u januaru, ali kako to obično biva, „svilen gajtan“ je već bio spreman. Ekipa je u narednom periodu od mogućeg 21 boda osvojila samo pet, skliznula u opasnu zonu (samo četiri boda iznad crte) i otkaz je bio neminovan – delom i zato što je publika jasno poručila da više nije uz njega.

„Igračima je potrebno mirnije okruženje od napete atmosfere koja se oseća svaki put kada igramo na San Mamesu. Ne sme biti takav ambijent kada smo domaćini“, izjavio je tada predsednik Arate.

Posle poraza od Valensije kod kuće (0:1), u meču gde je poništen gol Ernesteu Valverdeu, a dva penala nad Hosebom Ećeberijom nisu dosuđena, Bilbao je smenio Srbina. Ostale su anegdote.

„Jedne nedelje mi je rekao da će me protiv Barselone staviti na krilo“, seća se zapanjeni defanzivac Tabuenka. „Ja sam samo želeo da igram, kao i svi ostali, i što se mene tiče, mogao je da me postavi i između stativa. Ipak, kada su ga u klubu pitali zašto to planira, trener je odustao. Na kraju nisam bio ni starter.“

Bivši vezista Oskar Vales nije se mirio sa Stepijevim metodama:

„Bio je neobičan, drugačiji, poseban... Radio je haotično. Dok je u ostalim klubovima sve mahom bilo organizovano, sa njim je svaki dan bio drugačiji. Čista improvizacija. Sezona sa njim bila je izgubljena.“

Ima i drugačijih mišljenja. Takvo zastupa Đon Ander Lambea, koga je upravo Stepanović vratio iz razvojnog tima nakon druge operacije kolena i omogućio mu da odigra pet utakmica neposredno pre otkaza.

„Vršio je veliki pritisak na nas mlađe, želeo je rezultate odmah! Ulio mi je samopouzdanje i znam da sam mu bio veoma drag. Tačno je da je bio zahtevan, ali istovremeno pričljiv i zabavan. Voleo je mlade igrače, ponekad bi nas ubacio nekoliko odjednom. Međutim, čim bismo pogrešili, istog trenutka bi pocrveneo u licu“, uz osmeh se priseća Lambea.