Čovek zvani Sloboda: Idem kući, care! Dosta je bilo

U Užicu je nedelja bila prelep, istovremeno tužan košarkaški dan. Tribine krcate, timovi i igrači su tu, ali takmičarskog motiva nema. No, ima tu nečeg drugog. Pre svega, velikog ponosa. I ne bi vam bilo neophodno mnogo vremena da pronađete nekog ljubitelja košarke u gradu kraj Đetinje koji bi znao da vam kaže ko je Nikola Otašević. Legendarni košarkaš užičke Slobode je pred prepunim tribinama poznatog „Velikog parka“ rekao zbogom igračkoj karijeri.

Okupila su se pred užičkim košarkaškim hramom brojna imena srpske, regionalne i evropske košarke. Među njima su između ostalih bili Vladimir Micov, košarkaš Olimpije iz Milana, potom Nemanja Dangubić, koji je igrao za Bajern iz Minhena, Luka Mitrović, sezonu okončao u Mursiji, a uz njih su tu bili i Marko Simonović, Nemanja Gordić, Marko Marinović Malina i mnogi drugi. Nemoguće bi ih bilo sve navesti, što dovoljno govori kakav se košarkaš oprostio od užičke publike.

Beli tim je udario na Plavi, a na klupi „gostujuće“ ekipe sedeo je, ni manje ni više, nego Dejan Radonjić, koji je ove godine fantastično predvodio Bajern do titule u nemačkom šampionatu. Ranije tokom popodneva, svi oni su se uputili u užičko naselje Senjak, gde je nedavno u MOZZART-ovoj akciji „Sto terena za jednu igru“ u potpunosti obnovljen košarkaški teren, koji je poneo ime upravo po legendi Rosonera, Nikoli Otaševiću.

A nema gde popularni Otko nije igrao u dugoj i veoma uspešnoj karijeri. Krenuo je iz Beopetrola i preko Ergonoma i Zdravlja se dokopao mesta u OKK Beogradu. Tada je odlučio da ode van zemlje, u poljski Anvil iz Vloclaveka, ali se brzo vratio u Budućnost iz Podgorice gde je ostavio dubok trag. Igrao je između ostalog i za Hemofarm, MZT iz Skoplja, Metalac iz Valjeva, kao i za rumunski Temišvar. Slobodno se može reći da nigde nije dao više, nego igrajući za užičku Slobodu.

Dovoljno je reći da je bio tu kada je klubu bilo najteže. Sloboda je jedne sezone bila na rubu egzistencije i pretila joj je selidba u niži rang takmičenja zbog nedovoljnog broja igrača. Registracija novih nije bila dozvoljena, a njih je u tom trenutku ostalo tek toliko da se taj broj popuni. Otašević je tih dana dobio ponudu da ode u Litvaniju i zaigra za ekipu Neptunasa, ali ju je odbio, znajući da bi klub iz njegovog rodnog grada ostavio na cedilu. Nije to zaboravila dobro „potkovana“ užička košarkaška publika.

Kad je Sloboda ponovo stala na noge i krenula uzlaznom putanjom, ponovo je bio deo čitave priče. Vodio je Užičane do prvog mesta u drugom rangu pre dve sezone i time vratio Slobodu u Košarkašku ligu Srbije. Sve ostalo vam je verovatno poznato, Rosoneri su u međuvremenu zaigrali i u Superligi.

I zato je večeras bilo jako emotivno. Beli i Plavi, obučeni u dresove koje je specijalno za ovu priliku izradila Kompanija MOZZART, igrali su srcem i to verovatno jasno oslikava koliko je košarka značila Nikoli Otaševiću i koliko će on nedostajati sportu pod obručima.
„Spektakl! Veliki broj prijatelja, bivših saigrača, protivnčkih igrača i ljutih rivala, a sve to na jednom mestu. Srećan sam što se skoro 90% njih odazvalo mom pozivu, ostali naravno iz opravdanih razloga nisu mogli da budu tu. Bio je tu veliki broj vrhunskih košarkaša, a pre svega mojih prijatelja i to je pravi znak i pokazatelj da sam uradio pravu i veliku stvar u košarci. Bilo je stvarno emotivno pred kraj, pokušavao sam da obuzdam emocije...“, rekao je Otko odmah posle utakmice.

Rezultat, naravno pada u sasvim drugi plan, tek bio je 97:73 za Bele. Valja pomenuti da su sredstva od ulaznica namenjena u humanitarne svrhe. Legenda užičke Slobode kaže da je istovremeno i srećan i tužan zbog svega.
„Utakmica kao utakmica je bila prava revija, mislim da su navijači zaista mogli da uživaju. Večeras sam istovremeno tužan i srećan – tužan, jer je svemu došao kraj, ali srećan što sam ovde uspeo da okupim veliki broj prijatelja i da na lep način sve okončam“, dodao je Nikola Otašević.

Neko na koga je Nikola Otašević imao veliki uticaj bio je večeras na parketu zajedno sa njim u ovoj revijalnoj utakmici. Reč je o Nemanji Dangubiću, koji je zajedno sa Otkom igrao u Hemofarmu, kada je sadašnji košarkaš Bajerna počeo da stasava.
„Sve je ovo mnogo lepo. Mislim da je Otaš imao jednu jako dobru karijeru. Zajedno smo bili u Hemaformu jednu sezonu, to je bio moj početak, to mi je dosta značilo, što sam pozvan ovde i što sam učestvovao. Svi znamo o kakvom se igraču i čoveku radi. Ponosan sam na njega i drago mi je što sam ovde“, rekao je Nemanja Dangubić.

Igračkoj karijeri je došao kraj, ali to ne znači da Otka više nećemo gledati na parketu. Kako je rekao, nada se da će kroz nekoliko godina sedeti na klupi neke ekipe, ovoga puta u ulozi trenera. Tako bi krenuo stopama Marka Marinovića Maline, inače njegovog velikog prijatelja, koji je ove nedelje postao trener, za Užičane rivalskog, Borca iz Čačka.
„Nedostajaće mi igranje, video sam u prethodnoj sezoni da jednostavno ne mogu više da igram na tom nivou, telo je „izraubovano“ od povreda i više ne može da izdrži. Naravno da će sve biti teško, ali gledaću da se kroz par godina vratim u košarku kao trener neke ekipe“, zaključio je, sad već bivši košarkaš užičke Slobode.

I zaista se tu malo šta može dodati. Možda je najbolje sve zaključiti Nikolinom rečenicom koja je bila utisnuta na samom dresu.
„Idem kući, care. Dosta je bilo“.

Piše: Srđan TODOROVIĆ
Foto: Užice Online