Dve strane medalje: Jedni su bili igrački velemajstori, drugi bolji treneri, a samo odabrani mogu da dotaknu zvezde!

(OD SPECIJALNOG IZVEŠTAČA MOZZART SPORTA IZ MADRIDA)

Generalno gledano, velika reprezentativna okupljanja i takmičenja daju ogromnu priliku ljubiteljima košarke da na jednom mestu vide sadašnje najveće zvezde igre pod obručima, ali i one koji su obeležili neka druga vremena. Majstore svog zanata od pre desetak, dvadeset i više godina, koji sada imaju neke nove uloge. 

Dok jedan deo asova posle završene igračke karijere prosto digne ruke od košarke i počne da se bavi nekim drugim poslom, samo probrana manjina ostaje uz sport koji vole. Da li kao funkcioneri u Savezu, ili na trenerskoj klupi, nebitno je. Ove godine u Španiji imali smo, ili i dalje imamo priliku da gledamo neka vrlo poznata imena, koja pokušavaju da dostignu, ili prestignu nivo koji su dostigli u nekim drugim vremenima i okolnostima.

Na prvom mestu, tu je selektor Srbije Saša Đorđević. Kapiten jedne od najvećih generacija koje je jugoslovenska košarka iznedrila, velemajstor kakav se retko rađa, veliki strelac, jedan od najboljih evropskih plejmejkera ikada i čovek koji je osvojio medalju na svim najvećim takmičenjima! Sada, u svojoj 47. godini života, odlučio je da napravi svoj prvi veliki iskorak u trenerskoj karijeri, uzme vreo krompir u ruke i potrudi se da srpskoj košarci vrati stari sjaj. Da ga ne bismo urekli, trudićemo se da ne pričamo mnogo o njegovom dosadašnjem angažmanu, već ćemo se pozabaviti isključivo onim što Sale Nacionale ima da kaže.
"Postoji velika razlika. Kada sam bio igrač živeo sam samo svoja osećanja pre svake utakmice. Sada moram da proživim emociju svakog igrača u timu. Živim kroz njihovu sreću, tugu, svaku njihovu emociju doživim lično. Sada ne razmišljam samo o sebi, već o 12 momaka", rekao je Đorđević za zvanični sajt ACB lige jednom prilikom i tako na možda najslikovitiji način objasnio razliku između igračkog i trenerskog posla.

Osim velikog asa kakav je Sale Đorđević, iz velike Jugoslavije, imamo još nekoliko imena. Pre svih, Dejana Bodirogu, koji je jedan od potpredsednika Košarkaškog saveza Srbije, a zatim i selektora Slovenije, Jura Zdovca. Kao član bivše SFRJ osvojio je tri zlata, dva evropska (1989. u Jugoslaviji i 1991. u Italiji) i jedno svetsko (1990. u Argentini), ali i olimpijsku bronzu u Seulu 1989. godine. Đorđević i Zdovc bili su saigrači te 1991. godine, a kasnije su im se putevi razdvojili. Zdovc je postao legendarni košarkaš nezavisne Slovenije, a i trenerski posao mu ide prilično dobro.

Na klupskom nivou već se dokazao i osvojio šampionate i Kup Slovenije (sa Olimpijom), prvenstvo BiH (sa Bosnom), Kup Hrvatske (sa Splitom), dok je sa Zmajčekima, u svom prvom mandatu, osvojio četvrtu poziciju na Evrobasketu 2009. godine. Što je, inače, najveći reprezentativni uspeh ove zemlje. 

Selektor Hrvatske, Jasmin Repeša, u svom stručnom štabu ima dva vrlo poznata košarkaška imena - Žana Tabaka i Slavena Rimca. Tabak je imao izvanrednu igračku karijeru, krunisanu brojnim uspesima, uprkos povredama. Pošto je okačio patike o klin radio je kao skaut Njujork Niksa, potom i kao pomoćni trener u Realu (2006-2009), da bi se kasnije otisnuo kao prvi trener, ali bez previše uspeha. Rimac je Ciboni lane, u svojoj prvoj trenerskoj sezoni, podario titulu šampiona Jadranske lige i tako najavio da bi mogao da napravi mnogo bolji posao nego u igračkim danima. 

Vrlo je interesantna priča španskog trenera Huana Orenge. Kao igrač i reprezentativac Španije prošao je kroz "sivu zonu", gde je osvajanje medalje bio samo san za Furiju. Osim bronze na Evrobasketu u Italiji 1991. njegova generacija nije imala drugih većih uspeha. Trenerski posao posvetio je isključivo radu sa reprezentativnim selekcijama i za sada je imao zapaženih rezultata. Sa momcima mlađim od 20 godina je na prvenstvima Evrope osvajao zlato (2011), srebro (2007) i bronzu (2010), dok je sa A timom uzeo bronzano odličje u Sloveniji prošle godine. 

Sada, sa možda najvećom generacijom španske košarkaške reprezentacije, ima priliku da se u svojoj zemlji dokopa svetskog zlata, što bi svakako bio njegov najveći uspeh do sada.

Jedna od najčudnijih priča svakako je ona koju je izrežirao selektor Dominikanske Republike Orlando Antiga. Naime, igračka karijera nije mu bila velika, ali je i te kako privlačio pažnju svetskih medija. On je košarku igrao na Univerzitetu Pitsburg, zatim je šarao po Portoriku i Dominikani, a sve to sa metkom u glavi! Kao golobradi 16-godišnjak, Antiga je bio upucan u glavu, blizu levog oka, od strane pomahnitalog stanovnika Bronksa koji je mislio da mu je upravo Antiga gađao kuću trulim jajima u Noći veštica. Iako je imao operaciju, metak mu je bio izvađen tek šest godina kasnije, kada nije mogao da izdrži ogroman pritisak u glavi i nepodnošljivi bol u uhu. Ispostavilo se da mu je metak došao sve do ušnog kanala i morao je da ga izvadi posle hirurške intervencije. 

Umesto dalje profesionalne igračke karijere, on je postao član čuvenih Harlem Globtrotersa i tako upisao svoje ime kao prvi Hispano i igrač koji nije Afroamerikanac još od Boba Karstensa (1942). Imao je nadimak Uragan, zbog svoje brzine i vrtoglavih poteza.

Sada, Antiga vodi preporođenu selekciju Dominikanske Republike, koja je dogurala do osmine finala, ali nije mogla dalje pored Slovenije. Ipak, selekcija ove karipske države pokazala je veliku hrabrost, karakter i da ima svoje mesto u društvu najboljih. Inače, Antiga je i sam bio član reprezentacije Dominikanske Republike, ali bez većih uspeha.

Selektoru Litvanije Jonasu Kazlauskasu prvi pomoćnici su, u evropskim okvirima, vrlo poznati igrači Gintaras Krapikas i Darjuš Maškolijunas. Obojica su u reprezentativnim karijerama osvojili po jednu olimpijsku bronzu - prvi u Barseloni 1992. godine, a drugi u Sidneju 2000. S tim što je Krapikas osvojio i evropsko srebro 1995. godine u Grčkoj. Kao pomoćnik Kazlauskasa okitio se srebrom prošle godine u Sloveniji, baš kao i Maškolijunas. Takođe, treba naglasiti da je predsednik Košarkaškog saveza Litvanije čuveni Arvidas Sabonis. O kojem, realno, ne treba trošiti previše reči. Čovek je legenda!

Igrački majstor i jedan od najinteresantnijih košarkaša svojevremeno svakako je simpatični as Novog Zelanda Pero Kameron. Predvodnik čuvene generacije koja je u Indijanapolisu 2002. osvojila četvrto mesto i apsolutni heroj svih stanovnika ovog ostrva na drugom kraju sveta, sada je prvi pomoćnik srpskog stratega Nenada Vučinića u timu Kivija. Koji je ove godine dogurao do osmine finala, čak bio vrlo blizu da eliminiše Litvaniju, ali je Jonas Valančijunas sprečio veliki šok u Barseloni. 

Slična je priča i sa Lukom Longlijem, prvi australijskim asom u NBA ligi. Svi oni koji pamte legendarnu ekipu Čikago Bulsa, predvođenu Majklom Džordanom, Skotom Pipenom i Tonijem Kukočem, sećaju se i Longlija. Koji je sa Bikovima osvojio tri uzastopna šampionska prstena (1996-1998), dok je sa Kengurima bio šampion Okeanije 1989. godine, a od 2006. član je i australijske Kuće slavnih. Sada, Longli pomaže Andreju Lemanisu na klupi nacionalnog tima. 

Činjenica da ste nekada nosili dres reprezentacije može biti umnogome korisna, jer već imate svest o tome kako igračima pomoći da savladaju pritisak velikih utakmica. Međutim, javnost neretko stvori sliku da nekadašnji igrački velikani moraju da postanu i veliki treneri. Što, generalno, nije pravilo. 

To je možda i najbolje nedavno objasnio Aleksandar Đorđević, koji je rekao da možda nikada neće biti trener kakav je bio igrač.
"Voleo bih kada bih mogao da ponovim igračke domete, ali to je jako teško. Nemam ni vremena, ne verujem da ću toliko dugo biti trener. Moja igračka karijera je odavno prošlost i stavio sam je u kutak koji joj i pripada“, rekao je selektor Orlova u velikom intervjuu za NIN. 

Međutim, ako mi verujemo u nekog, onda je to naš Sale Nacionale. Verujete li i vi?

(FOTO: Fiba.com)