Hodajući u cipelama Martina Šilera

Sigurno ste u nekoj životnoj prilici čuli ili izgovorili onu staru izreku Indijanaca koja glasi: “Prošetaj milju u cipelama drugog čoveka, pre nego što ga kritikuješ”.

Kada je početkom jula ove godine odlučio da za neka bolja vremena ostavi ispunjenje sna o trenerskom poslu u NBA ligi i prihvati se izazova u Kaunasu Martin Šiler nije mogao ni da sanja da u litvanskom košarkaškom društvu neće pronaći ni trunku empatije. Jer ko je, zaboga, taj Martin Šiler kome je generalni menadžer Paulijus Motijejunas dao poverenje da nasledi ikonu nacije Šarunasa Jasikevičijusa i tako postane prvi stranac na klupi najvećeg kluba Litvanije i nekadašnjeg osvajača Evrolige posle deset godina?

Priča je mnogo šira i kompleksnija. Kako iz ugla austrijskog stratega, tako i košarkaške javnosti u Litvaniji. Tek nešto više od tri meseca pošto je potpisao garantovani dvogodišnji ugovor, Evropa se divi Žalgirisu i pogotovo novoj trenerskoj senzaciji, dok tvrdoglavi kritičari njegovog lika i dela sada ćute, valjda svesni da od prvog dana nisu pokazali ni trunku spremnosti da sačekaju i vide šta nudi Martin Šiler, odnosno šta je to prošao tokom petnaest godina trenerskog rada u kojem je uglavnom imao ulogu pomoćnika.

Može biti da je Žalgirisovih 4-0 na tabeli Evrolige samo još jedna posledica kompletnog ludila koje nas je zadesilo u 2020. godini. Pogotovo kada se uzme da su na suprotnom kraju skale mašinerije poput madridskog Reala ili Efesa, koji je u čevrtak uveče osetio sav bes novog hita Evrope. Zato treba biti iskren i reći da su unapred otpisani trener i ekipa usred faze renoviranja napravili mnogo više od onoga što je onih 5.000 duša na tribinama Žalgirio Arene u četvrtak uveče očekivalo. Šokirali su Kaunas, Litvaniju i celu Evropu. Izveli su najlepšu košarkašku predstavu protiv, bar se tako činilo letos, prvog kandidata za titulu. Novu dimenziju perfektnom startu takmičarske 2020/21 donosi podatak da je Žalgiris naređao tri gostovanja na otvaranju Evrolige i svaki put izašao pobednik – protiv Olimpijakosa, Himkija i Crvene zvezde. Ubedljiv trijumf nad Efesom bila je samo trešnjica na vrhu torte.

A, šta je to Martin Šiler uradio kako bi već od prvog radnog dana stao na žulj navijačima, košarkaškim ekspertima i novinarima? Pre svega, treba razumeti da Litvanija živi i doživljava košarku na poseban način, da su zahtevi izuzetno veliki i ispod oka se gleda svako ko se ne uklapa u već zacrtani šablon.

Uhu prosečnog košarkaškog simpatizera ime i prezime Martina Šilera ni u ludilu ne zvuči poznato. Ne samo u Litvaniji, već i širom Evrope. A pogotovo je zvučalo odbojno kada se pogledaju samo osnovne informacije – rođen u Beču 1982, samo je dve godine stariji od klupskog veterana Paulijusa Jankunasa i dosad nije radio ni blizu nekog evroligaškog sistema… Nikako to ne deluje kao neko ko bi mogao da dobije tu čast da otvori novo poglavlje u klupskoj istoriji i nasledi Šarasa posle sedam godina protkanih trofejima, zvanjem trećeg kluba Evrope na Fajnal foru u Beogradu 2018. godine i lansiranjem širokog spektra igrača u sazvežđe evropske i svetske košarke. Prosek je donekle vadila stavka “trener godine u G ligi 2020”, ali kao totalni anonimus većini Martin Šiler je od starta imao taj čudni osećaj da mora da napravi čudo kako bi zaista bio prihvaćen.

Martin Šiler (©Star Sport)

Uprava Žalgirisa ga jeste dočekala raširenih ruku, dok je Paulijus Motijejunas praktično stavio ruku u vatru i založio se za njega, ali je u očima ostalih viđen kao tuđin, neko ko nije dostojan nove titule… Kako je na predstavljanju u novom klubu izneo razmišljanje kako Žalgirisu donosi nove ideje, koje zapravo predstavljaju miks američkog i evropskog stila, na njegovom čelu već je bila nacrtana meta. Jedan od najpoznatijih litvanskih košarkaških novinara Donatas Urbonas je u jednom svom autorskom tekstu napisao:

“Martin Šiler još nije zaslužio poverenje Žalgirisove navijačke armije koja, opijena Šarasovom harizmom, deluje revoltirano samo kada čuje šta novi trener govori u mikrofone novinara. Svaki neuspeh se doživljava dramatično, a u slučaju Martina Šilera posle pripremnog turnira u Kaunasu već je bio otpušten”.

Žalgiris je tokom pomenutog turnira pretrpeo ubedljiv poraz od milanske Olimpije. Publika je iste večeri u pitanje dovela njegove trenerske kvalitete, a kako se može čuti od kolega iz Litvanije, Šilerovo ime se u najpoznatijim podkast emisijama – ovaj vid obraćanja sportskoj javnosti izuzetno je popularan u zemlji – razvlačilo isključivo u negativnom kontekstu. Temperatura je počela da raste, a navodno pritisak na klupsku upravu. Žalgirisov GM Paulijus Motijejunas morao je da ublaži kritike i skine pritisak sa svih u klubu, pogotovo novog trenera jer je, uostalom Šiler upravo njegov mali projekat.

“Iskreno, trudim se da ne obraćam pažnju na priče izvan kluba. Ne mogu da kažem da ih ne slušam, jer i ja gledam i analiziram stvari, baš kao i svi ostali. Jako je lako komentarisati sa strane. Mi nismo gledali njegovu krštenicu, niti slušali priče o tome da li dolazi iz Austrije i da li je radio samo u Nemačkoj. Nas u klubu interesuje samo košarka”, jasan je bio Motijejunas, uz opasku:

“Šta, ne može da se bude trener ako si iz Austrije? Iskreno, ljudi ne bi trebalo da obraćaju pažnju na to. Treba da gledaju samo one košarkaške stvari i kako trener radi. Nećemo se braniti, niti ćemo braniti trenera ako ne bude pobeda, ali ako bude suprotno izaći ćemo na ratno polje i uradićemo sve da sčuvamo mir. Svaka utakmica je prilika za novo dokazivanje. Normalno je da ljudi reaguju negativno na nešto novo i to je česta reakcija. Ali, nije sve novo ujedno i pogrešno”.

Tako je Motijejunas govorio pre nego što je Žalgirisova pobednička serija počela, u danima kada se javnost donekle ophodila prema Šilerovom radu bez trunke poštovanja. Doduše, navijači Žalgirisa svojevremeno su znali da odbruse Šarunasu Jasikevičijusu kako igra sporu, komplikovanu i staromodnu košarku i to je znalo da bude tema brojnih razgovora kada rezultati nisu bili dobri. Poređenja radi, Martina Šilera litvanska javnost uzela je za zub jer, kako nam je objašnjeno, forsira suviše brzu i jednostavnu košarku?! I kako onda udovoljiti masi?

“Kada smo doživeli poraz od Milana, seo sam i pogledao snimak celog meča. Izvukao najbitnije stavke iz odbrane i napada. Moji pomoćnici imaju posebna zaduženja, svako za svoju grupu igrača, pa smo zajedno napravili generalnu analizu onoga što nije bilo dobro”, izjavio je Šiler posle tog poraza od Armanija na pripremama.

Kada se pogleda Šilerov portfolio ne može se reći da je on produkt austrijske škole košarke. Dete mešovitog braka, britanske i austrijske krvi, sa deset godina preselio se sa porodicom u Hamburg. Tamo je ubrzo postao kapiten školskog tima Bergedorfa s kojim je 2000. godine osvojio treće mesto u nacionalnom prvenstvu mlađih kategorija. Bio je to najveći uspeh u istoriji škole. Svedoci ovih dešavanja tvrde i danas da Šiler nije bio najbolji igrač na parketu, ali je plenio zrelim stavom na terenu, crtom lidera i posebno se isticala ljubav prema igri. Zato je odlučio da se baci u trenerske vode odmah pošto je završio srednju školu.

Dok je studirao sportsku ekonomiju na Univerzitetu u Kelnu, Šiler je paralelno vodio mlađe kategorije kluba iz poznatog košarkaškog grada i bio pomoćnik u drugoligašu Dizeldorfu. Od 2005. do 2007. godine vodio je kompletnu košarkašku sekciju Bergedorfa, od mlađih kategorija, do prvog tima. Vraća se u Austriju gde je bio šef programa mlađih kategorija i asistent u tamošnjem klubu VBC Vels gde je 2009. godine podigao šampionsku titulu, jedinu u istoriji kluba.

Put ga kasnije vodi u Artland Dragonse gde je pet godina bio asistent, pre nego što se klub 2015. dobrovoljno povukao iz elitnog ranga nemačke košarke. U tih pet godina Artland je tri puta igrao polufinale Bundeslige. Spas je stigao od Krisa Fleminga koji ga je pozvao da bude deo stručnog štaba reprezentacije Nemačke. Bio je to možda i ključni momenat njegove karijere. Pored reprezentativnih obaveza koordinatora, do 2017. godine radio je i kao pomoćnik u Ludvigzburgu, ali je upravo tokom rada u nacionalnom timu upoznao čoveka koji će mu promeniti život. U pitanju je Aleks Jensen, Amerikanac koji je radio u Juti i nemačkoj reprezentaciji. Upravo je na njegov poziv Šiler odlučio da napusti evropsku košarkašku scenu i krene u potpuno novu avanturu na drugoj strani Atlantika.

Šiler je tog leta 2017. postao trener Solt Lejks Siti Starsa, Jutine filijale. Tadašnji potpredsednik košarkaških operacija u Juti Bart Tejlor doveo je Šilera na Jensenov nagovor zbog, kako su još tada pisali američki mediji, njegovog najvećeg kvaliteta – da razvija karijere mladih igrača. Martin Šiler je tako postao tek peti strani trener u sistemu Razvojne lige. Njegova ideja bila je da Solt Lejk Sitiju predstavi evropsku viziju košarke, koju je snažno podržao šef stručnog štaba Džeza – Kvin Snajder. I sam Snajder je svojevremeno bio pomoćnik Etorea Mesine u moskovskom CSKA i kao takav bio je veliki pobornik evropskog košarkaškog stila koji je počeo dalje da eksploatiše na klupi Jute. Osim toga, Snajder je veliki poštovalac trenera s ove strane bare, a na prelazu dva milenijuma lično je insistirao da mu Igor Kokoškov bude pomoćnik u Mizuriju – zajedno su ponovo sarađivali u Juti od 2015. do 2018. godine –, odakle je karijera današnjeg selektora Srbije doživela strahovitu ekspanziju.

Tokom tri godine saradnje sa u Juti, Martin Šiler je jako često usko sarađivao Kvinom Snajderom i bio prisutan gotovo na svim sastancima upravo na insistiranje šefa stručnog štaba. Sve kako bi austrijski strateg mogao do detalja da se upozna sa novim okruženjem, NBA sistemom i upijao znanje.

Martin Šiler (©Star Sport)

Šilerov početak u Solt Lejku Sitiju bio je težak. Ali, kroz taj period prošao je put od skora 16-34 u prvoj, preko 27-23 u drugoj, do 30-12 u poslednjoj godini rada što mu je donelo zvanje trenera godine u Razvojnoj ligi i da sezona nije prekinuta zbog pandemije virusa korona Starsi bi verovatno uzeli titulu. Uprkos teškom i lošem početku trenerske pečalbe u SAD, Šiler je dobio veliku podršku od Snajdera koji je insistirao da Austrijanac nastavi započeti posao.

Mada je i u Sjedinjenim Američkim Državama dočekan kao stranac, tamošnje društvo ipak je više otvoreno za različitosti svakog tipa, pa je tako i Martin Šiler dobio životnu šansu da posle sasvim solidnog rada u lokalu doživi, vidi i razume potpuno novi košarkaški svet.

“Sa sobom nosim tri ideje. Prva je da stvorim kulturu koja je u skladu sa Jutinim vrednostima. Želimo da se branimo, delimo loptu i izgledamo kao tim. Drugo, želim da igrači napreduju. Treće, ako se prve dve ideje prime, verujem da će nam cilj biti samo pobede. Možda sve ovo zvuči kao kliše, ali moja je želja da postavim ovakav sistem. Cilj mi je, naravno, i da ja napredujem kao trener”, izjavio je Šiler pošto je preuzeo palicu na klupi Starsa.

Iako nije imao nikakvo iskustvo rada u evroligaškom društvu, u SAD je naučio kako da bira tim po sopstvenom ukusu i postane trener za sve nivoe košarke. Posle najbolje godine u novijoj istoriji Solt Lejk Sitija čak sedmorica igrača zaigralo je u NBA ligi!

Američki novinari puni su pohvala na njegov račun i nazvali su ga “savršenim trenerom za renoviranje”, što se kasnije pročulo i u litvanskoj štampi. A, baš takav stručnjak je bio potreban Žalgirisu na novoj misiji, po završetku uspešne misije Šarunasa Jasikevičijusa. Zanimljivo, u tamošnjim medijskim krugovima i dalje se priča o tome kako je čudno to što kraj aut-linije ne stoji neko ko konstantno viče na svoje igrače, što je Šaras radio u nameri da ukaže na greške ili prozove sledeću akciju, između ostalog. Martin Šiler je sebe više usmeravao ka tome da bude trener mirnog karaktera, nego stara škola… O tome je čak i sam jednom prilikom govorio, kada je u priču ubacio uticaj Svetislava Pešića na nemačku košarku i rad Saše Obradovića u Albi…

“Sebe vidim kao trenera diplomatu. Kada nešto ne ide kako treba, radimo na tome da grešku ispravimo. Ideja je ista, samo je realizacija drugačija. Neko to radi vikanjem, a neko kroz smirene savete. Najvažnije je da se greške isprave. Došao sam u Žalgiris posle rada u SAD, gde je košarkaška kultura ipak znatno drugačija nego u Evropi. Treneri koji viču na svoje igrače nisu dobrodošli u NBA ligi. Jednostavno, takvom ponašanju nema mesta tamo”, priča Šiler i nastavlja:

“Lično sam morao da radim mnogo na tome da korigujem sebe jer sam bio najglasniji trener u Razvojnoj ligi. Moraš da poštuješ pravila. Da se nisam adaptirao verovatno ne bih opstao tamo. U SAD sam došao iz Nemačke, gde je vladao izuzetan uticaj jugoslovenske trenerske škole koju je sa sobom doneo Svetislav Pešić. Agresivno i bučno na svakom treningu. Kris Fleming je to kasnije promenio kada je preuzeo klupu Nemačke, što je izuzetno zanimljivo iz psihološkog aspekta. Pogledajte i primer Albe. Saša Obradović je bio izuzetno glasan i aktivan kraj aut-linije. On je veliki profesionalac i tu nema spora. Aito Garsija Reneses ga je zamenio i uveo potpuno novi sistem rada. Oni su dva različita sveta. U oba slučaja Alba je igrala odličnu košarku”.

Šilerovog mentaliteta je, primera radi, Igor Kokoškov koga su njegovi saradnici sa klupe Slovenije, Rado Trifunović i Jaka Lakovič nazvali – trenerom igrača. I to su na vrhu Žalgirisa videli kada su se odlučili baš za njega...

“Kada smo prvi put seli i razgovarali, nismo pričali o karakterima igrača, statistici i svakom ponaosob. Samo o vrlinama i manama Žalgirisa. Njegov pristup celoj, novonastaloj situaciji u klubu bio je jednostavan – za svakog igrača imao je spremljen plan individualnog rada iz kojeg svako mora da napreduje, nebitno da li se radi o veteranu Jankunasu ili momcima poput Rokasa Jokubaitisa koji su tek na početku profesionalne karijere. Svako ima svoju funkciju, a u srži celog rada su tim i igra koja polazi iz čvrste odbrane”, rekao je Motijejunas o novom treneru.

Martin Šiler je u Žalgiris doneo kombinaciju svojih i ideja Kvina Snajdera koje želi dalje da eksploatiše na svoj način. Odbrana na ivici faula, dobre rotacije od strane pomoći, izlazak na svaki šut, dobra kontrola skoka i zabrana da protivnički napadači probijaju kroz srce reketa. To je pet postulata na kojima se bazira Šilerova odbrambena filozofija iz koje sve polazi. U napadu Žalgiris je znatno brži u realizaciji, gledajući ono vreme Šarasa Jasikevičijusa, a i više se šutira nego u mandatu litvanskog asa. Takvu igru srpska košarkaška publika mogla je da vidi u Beogradu protiv Crvene zvezde, gde se Martin Šiler adaptirao situaciji i naterao crveno-bele da biraju mnogo teže šuteve, što je i uvelo ekipu u problem, a procenti su bili izuzetno niski… Još se bolje Šilerova ideja videla protiv Efesa, koji za 40 minuta košarke nijednom nije vodio, a kada je jednom upao u Žalgirisovu mašinu, više nije bilo povratka.

S dobrim rezultatima posebne pohvale zaslužili su igrači. Rokas Jokubaitis polako izrasta u najveće otkrovenje Evrolige, Žofri Lovernj deluje bolje nego u bilo kom momentu tokom poslednje dve godine u Fenerbahčeu, dok je domaća veza Milaknis – Lekavičijus – Grigonis pokretačko gorivo Žalgirisa. Ceo tim izgleda komplementarno, hemija se pogodila i niko ne nosi etiketu superzvezde, već se sve vrti oko tima.

Na Martina Šilera je u Litvaniji bačeno “drvlje i kamenje”, ali on im je uzvratio “hlebom”. Ćuti, radi, stvara tim i pravi rezultate. Ko zna šta će biti do kraja sezone i koliko će se situacija menjati, ali Žalgiris je u ovom trenutku najspremniji tim Evrope i Šiler je na jedini, pravi, najbolji mogući način odgovorio na kritike. I usput naučio ljude empatiji.

Sada će na Žalgiris svi gledati s posebnom pažnjom.

Piše: Nikola STOJKOVIĆ (@nikolaS_msport)