Najnovije vesti

INTERVJU - Aleksandar Čubrilo: Zamalo da snimim reklamu sa Rodnijem iz Mućki

Vreme čitanja: 10 minuta

Igrali smo se košarke i otišli na F4, a ja sam slučajno preko Trsta i Budimpešte došao u Partizan

Kada je prvi put “žgoljavi” klinac u crno-belom dresu sa brojem sedam, tamo negde 1994. godine, posle trka i sa dve ruke zakucao u ondašnoj Vinston YUBA ligi, dobar deo navijača Partizana pitao se o kome se radi? Saznali su da mu je ime Aleksandar Čubrilo, a on je nedugo zatim nastavio da ih uveseljava zakucavanjima, ali i čuvenim “trojkama sa zemlje” koje su postale njegov zaštitni znak. A ovaj momak klubu iz Humske posvetio je sedam najboljih godina igračke karijere i bio deo generacije koja je Partizan tokom 90-tih prošlog veka učvrstila na vrhu jugoslovenske i srpske košarke.

Čubrilo se rado odazvao pozivu našeg portala za praznični intervju, mada je priznao da mu je bilo potrebno malo vremena da “vrati film” na igračke dane jer je ipak prošlo maltene 20 godina od tada.
“Svako kaže za svoju generaciju da je bila najbolja. Igrali smo lepu košarku. Sećam se nakon pobede nad CSKA za plasman na Fajnal for, da je njihov trener rekao da je jako teško bilo protiv nast jer se mi igramo košarke. I stvarno smo se igrali košarke. Tu je i bila naša najveća prednost. Dosta igrača je imalo nepredvidive poteze. Brkić, Đokić, Lukovski, Radošević, Drobnjak, Tomašević... Bili smo uigrani i voleli smo to što smo radili. Često smo se ’zezali’ na terenu“, rekao je Čubrilo u razgovoru za MOZZART Sport.

Njegovi počeci u Partizanu datiraju od 1993. godine i, kako je rekao, sve se desilo slučajno, a ispalo je na kraju odlično.
“Odrastao sam u Puli, izbio je rat, a moj otac kao vojno lice nije imao perpesktivu tamo. Imali smo probleme, ostali smo bez stana i 1993. sam morao da napustim Pulu. Igrom slučaja sam otišao kod prijatelja u Italiju, gde sam trenirao u Trevizu. Poslednjih 20 dana boravio sam u kampu gde sam upoznao tadašnjeg kondicionog Partizana Mileta Karalejića".

I taj susret je, u stvari, suštinski uticao na Čubrilovu profesionalnu karijeru, jer je prvobitno trebalo da ide u SAD.
"Već sam imao dogovoreno da idem u haj skul, međutim, Mile me je pitao da li imam želju da dođem u Beograd. Bio mi je to šok u prvom trenutku. Naravno, tada kao 18-godišnjak, u dogovoru sa roditeljima doneo sam odluku i ta opcija je ispala bolja od Amerike. U julu 1993. sam u Trstu seo u avion i otišao u Budimpeštu, jer tada zbog sankcija nije bilo letova za Beograd, a u Mađarskoj su me sačekali ljudi iz Partizana“.

A u Partizanu ga je sačekala ekipa koja je bila pravi miks mladosti i iskustva, tada sa klupe predvođen Željkom Strujom Lukajićem.
"Tu su bili stariji asovi kao Lončar, Stragarac Stevanović, Rebrača... Godinu daba ranije je došao i Drobnjak, onda od nešto mlađih Haris Brkić, Mića Berić, Šilobad... A mi klinci - Čanak, Varda, Vlada Vidačić, Peđa Savović, Vlada Petrović, Glintić... Menjali smo se iz utakmice u utakmicu, polako nas je Struja uvodio u sistem. Te prve sezone izgubili smo finale plej-ofa od Zvezde, ali smo osvojili kup u Novom Sadu".

Na veliku scenu u punoj meri Čubrilo je zakoračio u sezoni 1994/95 kada je Partizan pod vođstvom Bore Džakovića posle dve godine vratio šampionski pehar u vitrine stadiona u Humskoj. Tad su i šire narodne mase definitivno upoznale Čubrila i njegova zakucavanja, a navijači Partizana dobili novog miljenika.
"Uglavnom se ljudi sećaju tih zakucavanja, mnogo smo trenirali. Danas kad klincima objašnjavam koliko smo radili kažu - au... Na primer, ako je trening prvog tima u 10 ujutru, mi dolazimo u 8 i radimo sa Nenadom Trajkovićem individualno. Zatim nastavljamo sa prvim timom od 10 do 12, malo odmorimo, pa ručak, popodnevni trening prvog tima, pa trčiš u školu na Dušanovcu, mislim u Ustaničkoj, gde smo trenirali od devet do 11 uveče".

Iako fizički nikada nije baš delovao kao "gromada" Čubrilo je objasnio da je rad na ovoj vrsti snage bio jedna od komparativnih prednosti tadašnje generacije Partizana.
"Jako malo sam radio sa tegovima pre dolaska u Partizan, a kod Karalejića je to bilo drugačije. Inače mi je malo bilo potrebno da bi dobio na odrazu. Kod njega smo sve radili - čučanj, polučučanj, skokove sa prslucima, skokove preko prepoena. Sećam se na pripremama na Kopaoniku Mile nas tera da trčimo od podnožja do Pančićevog vrha. Hteo da nam betonira kvadricepse (haha)".

Naš sagovornik kaže da nikada nije posebno vežbao zakucavanja, ali je rekao da je u to vreme imao uzora iz NBA lige.
"Tada mi je jedan od najomiljenih bio Čarls Barli. Naravno, kao i svi glavni igrači iz šampionske generacije Čikaga. Ali, Barkli je baš bio po mom ukusu. Inače, ja sam uglavnom zakucavao iz koraka, sa jedne noge".

Drugi Čubrilov košarkaški element koji je starijim ljubiteljima košarke ostao u sećanju je šut za tri poena prilikom kojeg maltene nije imao nikakav odraz.
"Takva je bila tehnika šuta. I danas je tako kad uzmem malo da šutiram, jer radim i individualne treninge sa momcima. Ni tu se nije puno promenilo".

Kao jednu od najuzbudljivijih sezona, uz onu kada je igrao na Fajnal foru u Barseloni, Čubrilo je izdvojio 1995/96. Crno-beli su formirali za ove prostore veoma jak tim, stigli su i to iz redova Crvene zvezde Dejan Tomašević i Dragoljub Vidačić, odnosno Dejan Koturović iz subotičkog Spartaka.  
"Bila je dobra ekipa i ona finalna serija sa BFC-om iz Beočina. Nije bilosvejedno, gubili smo 2:0, vratili se, pa dobili majstoricu u Pioniru. U trećem ili četvrtom meču u Novom Sadu Smiljanić je šutirao trojku za pobedu, da ju je dao, sve bi bilo drugačije".

Te sezone trener Partizana bio je legendarni Ranko Žeravica, koji je važio za čoveka sa ogromnim autoritetom. Ipak, trofejni stručnjak tada je već imao 66 godina i to se donekle i osetilo.
"Žeravica je došao kao opasan i strog trener koji puno traži, međutim, situacija je bila malo drugačija. Iz ove glave, dobro smo mi radili i trenirali, ali Ranko više nije imao tu oštrinu, bio je već u godinama, ali osvojili smo prvenstvo... A u kupu nas je Budućnost dobila u finalu u Nikšiću".

Pravi povratak na kontinentalnu scenu i u Evroligu usledio je u jesen 1996. godine, a tada je na klupu Partizana već seo Miroslav Muta Nikolić.
"Kod Mute se lepo treniralo, on zna mnogo košarke, dobar je trener. Ima specifičan odnos prema igračima. Bilo je tada dobrih utakmica u Evroligi, Kinder, pa Barselona sa Saletom Đorđevićem, imali smo i mlad tim koji je oscilirao. Ali, bila je dobra hemija u timu, taj period mi je ostao u lepom sećanju".

Najturbulentniji period, kako bi Amerikanci rekli "rolerkoster" bio je sledeće sezone. Veliki uspeh u Evroligi, ali i ozbiljan neuspeh u domaćem šampionatu.
"U Evroligi smo vezali, šest, sedam poraza i Kime Bogojević je kao pomoćnik preuzeo ekipu. Ništa se tu bitno nije promenilo, ni u igri ni u razmišljanju. Jednostavno, tako se namestilo. Posle te serije poraza dobili smo sve utakmice, Timsistem u grupi, pa AEK, dva puta Olimpijakos u plej-ofu, pa CSKA i otišli na Fajnal for u Barseloni. Možda je Kime uticao na to u smislu da smo imali drugačiji odnos, verovao je u nas. Ali u Barseloni nas je prvo sačekao moćni Kinder sa Danilovićem, Savićem i Rigodoom, a onda u borbi za treće mesto nas je dobio Beneton Željka Obradovića i Rebrače".

Te sezone Partizan nije ni stigao do finala plej-ofa domaćeg šampionata, a titulu je na kraju osvojila Crvena zvezda trijumfom protiv FMP Železnika.
"Bila je u polufinalu 'igranka' sa FMP-om, te hoće da dođu na meč u Pionir, te neće. Uvek je tu neka igranka. Po završetku te sezone je već krenuo pad Partizana, iako smo uzeli smo dva kupa. Jednostavno, Budućnost je tada pokupila maltene sve najbolje igrače koji su bili na raspolaganju. Jako teško je bilo igrati protiv njih".

Poslednju celu i pravu sezonu Čubrilo će pamtiti po povredi koja je praktično označila kraj njegove ozbiljne košarkaške karijere.
"Igrali smo polufinale plej-ofa sa Zvezdom u proleće 2000. godine i oni su bili favoriti. Mi smo na kraju pobedili sa 3:2, a ja sam se povredio u majstorici. Prilikom pada su mi otišli prednji ukršteni ligamenti, oštetili su se i zadnji. Pukla mi je kapsula kolena, kao i lateralni ligamenti, a kvadriceps mi se rascepio 15 centimetara. Sve mi je puklo u kolenu. Šta su mogli da srede, to su operisali. Ima tu nekih stvari koje tada nisu mogle da se poprave, kao čašica, mada ne znam koliko je danas medicina napredovala".

Imao je Čubrilo posle toga dve operacije, sledeću sezonu takođe je počeo u Partizanu, ali je posle nekoliko meseci video da "to nije to" i raskinuo je ugovor.
"U suštini ne žalim ni za čim, jedino ta povreda. Jer to mi je, individualno gledano, najuspešnija sezona u Partizanu. Obožavao sam da igram košarku, ne pratim je toliko, koliko volim da igram. Mlad sam se povredio, žao mi što me zdravlje nije poslužilo, još pet godina sam mogao da igram košarku na visokom nivou. Ali posle te povrede, ništa nije bilo isto".

Ono što je obeležilo tu epohu košarkaškog kluba Partizan iz druge polovine 90-tih i samog početka novog milenijuma je ubistvo Harisa Brkića. Svakog 15. decembra crno-beli obeležavavaju ovaj tužni trenutak.
"Haris i ja smo igrali zajedno pet godina. On je bio fantastičan momak i igrač. To je stvarno tragedija, prekinuti tako jedan život. Ne mogu ni da zamislim šta bi mogli da budu razlozi za to. U svakom slučaju, uvek ga se sećam po lepom. Bio je veliki veseljak, mnogo smo se zezali, po putovanjima i treninzima".

Što se tiče iskustva sa trenerima sa kojima je radio u Partizanu, Čubrilo je, posle kraćeg razmišljanja i prisećanja, izdvojio Nenada Trajkovića i Mutu Nikolića.
"Sa svima se dobro radilo, ali ne mogu da uproedim Lukajića kad sam imao 18 i Laleta Lučića kad sam imao 24 godine. Možda bih izdvojio Trajkovića jer sam ga najduže poznavao, a u sezoni 1999/2000 sam igrao najopuštenije. Mada, i kod Mute se lepo igralo i treniralo. Voleo je da se ne držimo striktno plana, davali smo mašti na volju i improvizovali".

Ono po čemu su mnogi navijači Partizana upamtili Čubrila je i određena fizička sličnost sa engleskim glumcem Nikolasom Lindharstom koji je glumio Rodnija Trotera u kultnoj seriji Mućke.
"U prvom trenutku nisam obraćao pažnju na ta poređenja, ali sam onda uporedio fotografije i stvarno video da ima neke sličnosti. Bilo mi je to simpatično. Inače, jedan biznismen koji je tada bio u upravi Partizana, a kojem ne bi da otkrijem ime, hteo je da napravi reklamu sa mnom i Lindharstom i čak je engleski glumac trebalo da dođe u Beograd. Nažalost, taj plan se nije realizovao", otkrio nam je Čubrilo koji je u igračku karijeru završio 2006. godine u dresu nemačkog Gisena.

Poslednju deceniju Čubrilo uči decu košarku i to mu, kako sam kaže, veoma prija.
Moja škola košarke je već dugo godina priključena Partizanu. Radi se o deci od prvog do šestog razreda. Ja vodim mlađu selekciju pionira, takmiči se u regionalnoj ligi. U suštini je lepo raditi sa klincima. To radim sa drugarom Markom Kovačevićem, koji ima iskustvo u radu sa mlađim igračima. Najčešće je to sve opuštajuće. Veliki broj klinaca voli da dolazi i trenira. I dalje postoji želja, to je vrlo bitno".

Kaže Čubrilo da i dalje prati Partizan kad god stigne i da mu se sviđa ono što radi Andrea Trinkijeri.
"Bio sam više nego zaodovljan plasmanom u Top 16 Evrokupa. Ima tu dobrih igrača, oduševio me je Rade Zagorac, ima veliki potencijal, tu su i drugi mladi igrači. Drago mi je da se Partizan polako vraće na staze na kojima je nekad bio i siguran sam da će biti opet. Došli su Trinkijeri i Vlado Šćepanović, svi ti igrači imaju dobru podlogu, a imaju od koga i da nauče".

Popularni Rodni Čubrilo. Imao je Partizan većih igrača u svojoj istoriji, ali ovaj momak iz Pule definitivno je ostavio trag u jednom od najtrofejnijih perioda kluba iz Humske i zauzeo mesto u srcima i pamćenju navijača. 

ABA LIGA - 13. kolo

Petak
Igokea - Cibona 87:69 
/Lešić 20 - Ljubičić/

FMP - Mega Bemaks 106:89
/Apić 27 - Mokoka 14/

Subota
17.00: (2,70) Olimpija (14,5) Partizan (1,55)
19.00: (1,17) Cedevita (20,0) Zadar (5,50)
21.00: (1,45) Mornar (15,0) Krka (3,05)

Nedelja
19.00: (1,35) Crvena zvezda (16,0) Budućnost (3,50)
* Kvote su podložne promenama 

Foto: Starsport/MN Press

Ostale vesti

Najviše komentara

Kladionica vesti

Uživo
Najava mečeva