INTERVJU - Igor Rakočević: Direktorska funkcija u planovima; Zvezda pala na najvažnijem testu

"Vidimo se u ponedeljak, 15 časova".

Toliko je jednostavno bilo dogovoriti intervju sa Igorom Rakočevićem. Lokacija je unapred bila poznata, jer nekadašnji kapiten Crvene zvezde i reprezentativac Jugoslavije dane provodi u jednom poznatom beogradskom balonu, tik pored Šumica na Lekinom brdu, gde svoje vreme posvećuje radu sa mladim igračima. Kaže, to mu predstavlja zadovoljstvo i u tom poslu se pronalazi, zbog čega je odlučio da posao dodatno proširi i organizuje svoj prvi košarkaški kamp.

Dolazimo nešto pre 15 časova, kako bismo se "namestili" i našli pravi kadar. Za to vreme, naš sagovornik i njegovi saradnici vode trening sa probranom grupom mladih i rade na određenim elementima. Imali smo mogućnost da pogledamo deo treninga, a po dogovoru, odlučili smo da intervju podelimo na dva segmenta snimanja, kako bi se nekadašnji vrsni strelac posvetio i onima koji su mu ukazali poverenje.

Ponedeljak, 20.00: (1,45) Partizan Mozzart Bet (15,0) Crvena zvezda (3,05)

Tema na pretek, ali pokušali smo da teme nekako uobličimo, jer je naš domaćin već imao nekoliko iscrpnih gostovanja u poslednje vreme. Naravno, neizbežna je priča o Crvenoj zvezdi. Njegov komentar na društvenim mrežama, o ispuštenoj prilici ekipe Saše Obradovića da obezbedi čak i direktan prolaz u četvrtfinale Evrolige nije ostavio navijače ravnodušnim, kao i njegova teza da tim sa velikim brojem stranaca ne ide za naše poimanje košarke, te da sa takvim budžetom jednostavno mora da se gleda dugoročno...

Kao neko ko je Zvezdino dete, ko dobro poznaje težinu tog dresa, pitali smo Igora Rakočevića šta je bio ključni problem, pa se drugu sezonu zaredom dešava pad forme u završnici?
”Mislim da je Zvezda mogla više, s obzirom na kvalitet igrača i snagu kluba. U nekoliko navrata ove sezone igrala je zaista dobro. Dolazak Saše Obradovića je, po mom mišljenju, podigao tim u jednom trenutku, praktično ga vratio iz pepela. Zatim je usledio još jedan veliki test, pobede na gostovanjima protiv jakih timova poput Milana, Monaka i Virtusa. I taj test je uspešno položen. Zvezda je dva puta tokom sezone pokazala da ima kapacitet i to je izgledalo veoma dobro. Međutim, na onom najvažnijem testu, kada se lomila sezona, nije uspela, kao i prethodnih godina. Nažalost, zbog toga sezona nije bila uspešna u meri u kojoj se očekivalo”, rekao je Rakočević u intervjuu za Mozzart Sport.

Šta mislite da je glavni razlog tome?
“Ulaziti dublje u razloge nije jednostavno i ne bih želeo da budem dežurni analitičar, ali mislim da je ključ u dugoročnoj strategiji i planiranju, kako za mlade igrače, tako i za nosioce igre. To godinama nije slučaj. Nije dovoljno okupiti veliki broj kvalitetnih igrača i očekivati da će se rezultat sam po sebi dogoditi. Bolje je imati manji roster u kojem svi igrači znaju svoju ulogu, minutažu i odgovornost. Tako se formiraju lideri i jasna hijerarhija. Velika rotacija često može da bude problem. Zvezda je, na primer, imala čak četiri vrhunska centra, uz Plavšića na početku sezone, što je izuzetno teško uklopiti u funkcionalnu celinu. Kada igrač odigra nekoliko odličnih utakmica, a zatim ne igra sedam ili osam mečeva, vrlo je teško da se vrati u formu. Upravo ta prevelika rotacija je, po mom mišljenju, jedna od ključnih grešaka. Naravno, postoji još faktora, ali ako bih izdvojio jedan, to bi bio taj”. 

Rekli ste da je široka rotacija jedan od problema sa kojima se Crvena zvezda suočavala ove sezone, odnosno jedan od razloga zbog kojih su rezultati na kraju pali. Da li je to možda cena većeg budžeta i pokušaja da se proširi roster, uz eventualni nedostatak iskustva u sklapanju idealne rotacije?
”U svakom sportskom kolektivu izuzetno je važno imati jasno definisane ciljeve, planove i načine na koje će se ti ciljevi ostvariti. Dugoročno planiranje je ključno, potrebno je unapred znati u kom pravcu se ide i kako će se tim razvijati kroz više sezona. Ne znam tačno kako funkcionišu naši klubovi iznutra, ali smatram da preveliki broj igrača nije dobra stvar, pogotovo ako tokom sezone dolazi do čestih promena, dolazaka i odlazaka igrača. Dešava se da neko dođe, odigra dobro, a onda iznenada nestane iz rotacije i ne dobija priliku. To stvara konfuziju i nije dobro za timsku hemiju ni za rezultate”.

ŽAO MI JE ŠTO NISAM SA ZVEZDOM IGRAO EVROLIGU 2013.

Igor Rakočević u duelu sa Vladom Lučićem i Bogdanom Bogdanovićem (©MN Press)

Bili ste u Zvezdi u periodu kada je počinjao njen poslednji veliki uspon, tamo 2013. godine. Kako pamtite to vreme i da li se tada razmišljalo dugoročno, u odnosu na danas?
”Ne mogu da govorim iz ugla uprave, ni tadašnje ni sadašnje, jer ne znam kako su razmišljali i kakvi su bili konkretni planovi. Međutim, iz igračkog ugla pamtim da smo te sezone vratili publiku u hale i ostvarili odličan rezultat, koji je mogao da bude i bolji. Bilo je neiskustva sa svih strana, ali 2013. godina je, čini mi se, bila prekretnica, tada je započet ciklus uspeha, uključujući i osvajanje trofeja posle šest godina. Ključnu ulogu tada su imali domaći igrači. Atmosfera u ekipi je bila dobra, publika je to prepoznala i bilo je zaista lepo igrati u takvom ambijentu”, priseća se nekadašnji kapiten Zvezde i nastavlja:
”U to vreme ni u Evropi nije bilo toliko stranih igrača kao danas. Taj trend je došao pre desetak godina i sve više se razvijao. Time se promenio i stil igre, košarka je postala znatno atletska, uz veliki uticaj američkih igrača, koji su brojčano dominantni i nametnuli su svoj stil, pik’n’rol, ‘izolacije’, igra jedan na jedan, uz manje kolektivnih kretnji. Ukratko, američki stil košarke”.

Da li vam je, iz ove perspektive, žao što niste sa Zvezdom igrali prvu sezonu Evrolige u formatu kakav danas poznajemo?
”Jeste, krivo mi je. Bio je to lep uspeh, izborili smo povratak u Evroligu, što je bila nagrada i za navijače koji su godinama čekali da se Zvezda vrati na taj nivo. U neku ruku, to je bila i moja oproštajna sezona, koja je završena na lep način, tim finalnim nastupom. Ipak, splet okolnosti je bio takav da sam tada završio karijeru. Da mogu da vratim vreme, verovatno bih igrao još dve godine, jer sam bio fizički spreman i mentalno fokusiran. Međutim, ne smatram to greškom. Ako ništa drugo, ostao sam upamćen kao dobar igrač, i drugima i sebi. Sa druge strane, karakteri poput mog teško prihvataju da poslednje sezone provode na klupi, bez značajne uloge. To jednostavno nije u skladu sa mojim mentalitetom. Verovatno bih prihvatio takvu ulogu, ali znam da bih je teško podneo, a ona se već nazirala zbog učestalih povreda. U poslednje tri sezone, u timovima poput Efesa, Montepaskija i Crvene zvezde, imao sam povredu istog mišića, soleusa na levoj nozi. To je bio jasan znak da sam kroz karijeru previše iscrpeo telo”.

Postoji zanimljiv detalj sa vaše poslednje konferencije u Zvezdi, kada se pominjala mogućnost da postanete sportski direktor. Rekli ste tada da ćete odlučiti da li će to biti odmah ili kasnije, ali se to nije dogodilo. Šta je bio razlog?
”Jednostavno, bio sam umoran i bio mi je potreban odmor. U međuvremenu se pojavila ideja iz Saveza, koja mi je bila veoma zanimljiva. da ostanem blizak terenu i radim sa mlađim kategorijama reprezentacije. To mi je u tom trenutku više prijalo. Što se tiče Crvene zvezde, to nije priča koja mora da se zatvori odmah. Ta opcija uvek postoji, ali sam tada odlučio drugačije i mislim da je to bila dobra odluka. U Savezu smo napravili dobre rezultate, osvojene su medalje na raznim takmičenjima, košarkaški pripojili Republiku Srpsku, što ranije nije bio slučaj, a ono što je najvažnije, pomogli smo razvoj određenih igrača”.

Da li vas, kada posmatrate klubove sa strane i način njihovog rada, privlači ideja da jednog dana budete sportski direktor?
”Naravno da – da. To je deo mojih planova i ambicija. Igraču koji je prošao kroz sve što sam ja prošao mnogo je lakše da prepozna stvari na terenu, odnose u ekipi, hemiju, način igre. Međutim, postoje i mnogi faktori koji nisu vidljivi spolja, pa nije moguće uvek sa sigurnošću donositi zaključke. Ipak, smatram da je košarkaško znanje unutar kluba ključna stvar. Ako klub nema dovoljno stručnosti na svim nivoima, rezultati će vrlo često izostati”.

EKIPE SA MNOGO STRANACA NISU PO MOM UKUSU, TREBA TEŽITI DOVOĐENJU DOMAĆIH IGRAČA

Kako generalno vidite situaciju u srpskoj košarci, posebno u kontekstu Evrolige i manjka rezultata kod naših klubova koji, pritom, imaju veliki broj stranaca?
”Iz ugla bivšeg igrača, lako mi je da razumem profesionalce jer sam prošao kroz sve to. Ne može niko da me ubedi da postoji domaći igrač koji ne bi želeo da igra za naše najveće klubove, pred punim halama, uz velike ugovore i priliku da napravi rezultat u Evroligi, srazmerno budžetima i kvalitet, odnosno da klubovi ne budu među poslednjih pet, već konkurenti za visok plasman. Ne znam šta je konkretno problem, da li želja igrača ili su neki drugi faktori bili kamen spoticanja, ali naša dva najveća kluba, sa takvom moći treba da teže dovođenju najboljih domaćih igrača iz Evrope. Ne po svaku cenu, naravno. To nije samo poštovanje tradicije, već i interesa kluba. Igrači koji su već prošli kroz sisteme Crvene zvezde i Partizana lakše razumeju filozofiju i pritisak igranja u tim sredinama. Nije isto igrati za Milano ili Monako i igrati za Zvezdu ili Partizan. Ove sezone smo videli da neki igrači nisu u potpunosti razumeli težinu dresa, bilo je nezalaganja i neshvatanja ozbiljnosti situacije, što se odrazilo i na rezultate”.

Jasno je da vam smeta što mladi igrači ne dobijaju šansu...
“Okosnica domaćih igrača možda nije uvek moguća, ali treba da bude cilj. Time se čuva tradicija srpske košarke i pomaže reprezentaciji. Ako klub uspe da razvije mladog igrača i da mu važnu ulogu, kao što je bio slučaj sa Topićem u Zvezdi, iako ni on nije dobio pravu šansu, to je korist za celu srpsku košarku. Nažalost, poslednjih godina to nije čest slučaj. To nije po mom ukusu, ali smatram da je važno biti iskren i reći kako stvari stoje”.

Šta mislite o aktuelnom momentu odlaska mladih igrača na američke koledže?
”Otvaranjem koledž košarke, odnosno mogućnosti da igrači iz Evrope i sveta budu plaćeni, nastao je veliki problem, ne samo za nas, već za celu Evropu i vanamerički svet. Kod nas košarka nije povezana sa obrazovanjem i vrlo je teško odoleti izazovu da dete ode u Ameriku, završi školu, dobije diplomu i uz to gradi košarkašku karijeru uz potencijalno veliku zaradu”, kaže Rakočević i nastavlja:
”Roditelji razmišljaju dugoročno, dete dobija sigurnost kroz obrazovanje i mogućnost zaposlenja, čak i ako ne napravi veliku sportsku karijeru. S druge strane, kod nas klubovi i treneri često nemaju hrabrosti da mladim igračima daju pravu priliku. Igrači koji završe juniorski staž pitaju se gde će igrati, na kom nivou i da li će dobiti šansu za razvoj. U takvoj situaciji, Amerika postaje logičan izbor, nudi i novac i obrazovanje. Postoje kod nas razvojni timovi i klubovi koji daju šansu mladima u KLS ligi, što je pohvalno, ali to bi trebalo da bude pravilo, posebno u najvećim klubovima. Naše lige nemaju direktnu prohodnost ka Evroligi i ne vidim razlog zašto dva ili tri mlada igrača ne bi imali značajnu ulogu u timu. Tako bi se razvijali i stekli sigurnost da će dobiti šansu i na višem nivou. To trenutno nije slučaj, ali nadam se da će se promeniti”.

Da li vas sve ovo brine kada govorimo o reprezentaciji Srbije? Na poslednjem Evropskom prvenstvu ponovljen je neuspeh sa prethodnog, pošto smo eliminisani u osmini finala. Generacija koja godinama nosi tim polako je na zalasku, a deluje da nemamo dovoljno 'sveže krvi'. Kako vi to vidite?
”Znate kako, mi smo košarkaška nacija i, s obzirom na tradiciju, fizičku konstituciju i duh zajedništva u kojem smo najjači u timskim sportovima, uvek je realno očekivati da će se pojaviti neki novi Nikola Jokić, Miloš Teodosić ili Dejan Bodiroga. Međutim, nisam siguran u kojoj meri je to u ovom trenutku realno, jer odlaze vrhunski igrači iz reprezentacije. Neupitno je da ćemo uvek imati talente koji će zauzimati ta mesta, ali nisam siguran da smo danas toliko dominantni u odnosu na druge košarkaške nacije u Evropi kao što smo nekada bili. Nadam se da grešim, ali i dalje verujem da ćemo imati vrhunske igrače jer imamo dobru školu košarke, taj ‘košarkaški gen’ i činjenicu da je košarka i dalje, čini mi se, sport broj jedan u našoj zemlji. Ipak, nisam siguran da smo po talentu dominantni po talentu kao ranije. Možda je deo razloga to što naši igrači ne ostaju dovoljno dugo ovde i ne dobijaju prave prilike za razvoj”.

Kao neko ko radi sa mlađim igračima, koji je ključni period njihovog razvoja? Kada je najvažnije obratiti pažnju i kada treba da dobiju šansu u seniorskoj košarci?
”Svaki period razvoja je važan, počev od najmlađih kategorija. Tada je ključno da trener ume psihološki da pristupi deci, što je, nažalost, često nedostatak kod nas. Svakom detetu treba pristupiti drugačije, svi imaju različit mentalni sklop. Pravila na terenu i van njega moraju biti ista za sve, ali način komunikacije mora biti prilagođen pojedincu. Neki igrači funkcionišu uz oštriji pristup i kritiku, dok se drugi u takvim uslovima potpuno zatvore i izgube. Taj psihološki aspekt rada nije dovoljno razvijen kod nas”, kaže Rakočević i dodaje:
”Kada govorimo o ključnom periodu, to je juniorski uzrast i neposredno posle njega, ta ‘siva zona’ između juniorskog i seniorskog nivoa, otprilike od osamnaeste do dvadesete godine. Tada igrač mora da bude u ozbiljnom sistemu, sa starijim igračima oko sebe, ali i da dobije konkretnu šansu. To je faza u kojoj se priprema za mnogo ozbiljnije ciljeve. Razvojni timovi u tom periodu su izuzetno važni. Postoje klubovi kod nas koji u KLS ligi igraju sa mladim igračima i to je veliki benefit, kako za igrače tako i za klub. Igrač tada prepoznaje sredinu u kojoj dobija šansu i razvoj, pa je veća verovatnoća da će ostati i potpisati dugoročan ugovor, umesto da ode u Ameriku”.

EVROLIGA NIKAD BOLJA, ALI SE RAZNOVRSNIJA KOŠARKA IGRALA NEKAD

Igor Rakočević (©Guliver Images/o0 Enttäuschung)

Rekli ste u jednom intervjuu da je Evroliga trenutno u „zlatnom dobu“. Da li je ipak porast tog kvaliteta “limitiran”, odnosno da se vrhunski radi nekoliko elemenata košarke poput igre iz pika, šut za tri poena, uz fizički savršeno pripremljene igrače? Preciznije, da li je sama igra možda bila raznovrsnija ranije?
”Apsolutno smatram da je Evroliga u zlatnom dobu kada govorimo o organizaciji, poseti, ekonomiji klubova, marketingu i ukupnoj izjednačenosti. Danas imate desetak timova koji ravnopravno konkurišu za najviše domete. Što se tiče same igre, ona je napredovala u smislu atleticizma, igrači su fizički spremniji, bolji u igri jedan na jedan, vidimo više atraktivnih poteza poput zakucavanja i blokada. Međutim, ona ‘izvorna’ košarka, sa mnogo dodavanja, kretanja lopte, igrom centara blizu koša i klasičnim plejmejkerima, nažalost, polako nestaje. Danas su retki igrači poput Fakundo Kampaco, koji igraju na osećaj, ritam i inteligenciju, ili centri kakav je bio Nikola Peković, koji su dominirali u igri leđima ka košu. Taj način igre, iznutra ka spolja, uz stalno kretanje lopte, danas se retko viđa”.

Da li možda i dalje vidite taj “old school” stil košarke?
“Postoje timovi koji pokušavaju da zadrže takav stil. Na primer, Valensija igra sa odličnim protokom lopte i time nadoknađuje nedostatak klasičnih centara i plejmejkera, Olimpijakos takođe, što je atraktivno za gledanje. Ipak, utisak je da se nekada igrala raznovrsnija košarka, sa više kretnji, opcija i šuterskih akcija. Ne kažem da bi timovi od ranije pobeđivali ove danas, ali se igrala izvorna košarka. Danas, zbog većeg atleticizma, posebno kod centara poput Matijasa Lesora ili Džoela Bolomboja, odbrane lakše preuzimaju blokove, pa klasične akcije za šutere gube smisao. To dovodi do toga da se igra sve više svodi na izolacije i igru jedan na jedan, uz konstantna preuzimanja u odbrani”.

Vratimo se još malo na evropsku košarku. I pored današnje ere velikih strelaca sa različitih pozicija, poput Saše Vezenkova, Majka Džejmsa, Šejna Larkina, Kendrika Nana ili Vasilije Micić, vi ste i dalje jedini igrač sa tri osvojena priznanja ‘Alfonso Ford’. Kako danas gledate na napadački potencijal igrača?
”Košarka se promenila i danas igrači moraju da budu mnogo više individualno orijentisani, posebno u igri jedan na jedan, naročito kada dođe do preuzimanja i kada visoki igrači ostanu na spoljnim. Vezenkov je, na primer, vrhunski šuter i izuzetno mu odgovara sistem u kojem Olimpijakos igra, sa dobrim protokom lopte i kvalitetnim spoljnim igračima. U takvom sistemu on maksimalno dolazi do izražaja. Međutim, u timu gde bi morao da bude glavni kreator, verovatno bi mu bilo teže. Danas je generalno teže postići poene, naročito za spoljne igrače, jer ima mnogo više preuzimanja u odbrani. Zato su igrači koji godinama održavaju visok nivo učinka pravi majstori. Dešava se da neko zablista, poput Markus Hauard iz Baskonije, ali kada protivnici počnu detaljno da ga analiziraju i prilagođavaju odbranu, dolazi do problema ako igrač nema raznovrstan napadački arsenal”.

Šta je rešenje?
”Spoljni igrači moraju da razviju različite načine postizanja poena, kretanje bez lopte, utrčavanja iza leđa odbrane, iznuđivanje faulova, tranziciju, igru u bonusu, ‘fejkove’, promene ritma. Ako se igrač oslanja samo na šut ili prodor, to dugoročno nije dovoljno”.

Da li mislite da bi se Igor Rakočević kao igrač snašao u današnjoj košarci?
”Nije na meni da govorim o sebi, koliko sam bio dobar i kako bih se snašao danas. To je slično kao kada poredimo igrače iz različitih era. Bilo je komentara da, na primer, Nikola Jokić ne bi mogao da dominira u nekim ranijim, fizički zahtevnijim vremenima. Moje mišljenje je da bi i te kako mogao, uz određeni period adaptacije. Kvalitet uvek ispliva, bez obzira na epohu. Tako verujem da bih i ja mogao da igram u današnjoj košarci, ali to je ipak na drugima da procene”.

OLIMPIJAKOS ILI REAL MADRID NA VRHU EVROPE; VALENSIJA IZGRADILA MOĆAN SISTEM

Igor Rakočević u dresu Baskonije (©AFP)

Kako gledate na situaciju u vaša dva bivša kluba, Valensiji i Baskoniji?
”Baskonija je najbolji klub u kojem sam igrao kada je u pitanju organizacija. Struktura kluba je takva da su ljudi tamo decenijama, mnogi su bivši igrači ili izuzetni poznavaoci košarke, sa velikim iskustvom i rezultatima. Sve funkcioniše besprekorno, od skautinga i dovođenja igrača do osvajanja trofeja. Posebno je impresivno što takve rezultate ostvaruju klub iz grada od svega sedamdesetak hiljada stanovnika, uz znatno manji budžet od konkurenata. To je dokaz koliko je njihov sistem kvalitetan i koliko je rezultat posledica dugoročnog rada”, analizira Rakočević, pa se okreće novom učesniku Fajnal fora:
”S druge strane, Valensija ranije nije imala toliko izraženu košarkašku ekspertizu, ali je imala veliku finansijsku moć. Vlasnik, Huan Roiđ, izuzetno je posvećen košarci i velikim ulaganjima klub je značajno napredovao. Izgrađena je moderna hala, jedna od najboljih u Evropi. Vremenom su učili i razvijali sistem, a važan korak bio je povratak bivših igrača u klub, ljudi koji poznaju sredinu, klub i njegove vrednosti. To se pokazalo kao pravi put i zato su danas na visokom nivou. Igraju odlično, košarkaški mnogo bolje od Panatinaikosa sa kojim su igrali seriju. Smatram da je Valensija sve ovo zaslužila i igrama u sezoni, i trenutno, uz Olimpijakos igra možda i najlepšu košarku u Evropi”.

Šta očekujete od Fajnal fora u Atini?
”Voleo bih da Olimpijakos osvoji, jer već godinama pokušavaju da dođu do titule. Oni su već obezbedili plasman, tu je i Fenerbahče, a očekujem i Real Madrid, uz Valensiju. Po mom osećaju, favorit bi mogao da bude neko između Reala i Olimpijakosa. U svakom slučaju, očekuje nas spektakl. Fajnal for je jedinstven događaj, izuzetno atraktivan za gledanje. Ipak, šteta je što se igra samo jedna utakmica. Možda bi i finale moglo da se igra na dve pobede, jer jedna utakmica ne mora uvek realno da odrazi kvalitet. Mnogo je merodavniji plej-of sistem na tri pobede, gde tim ima priliku da pokaže kontinuitet. Videli smo, na primer, kako se Valensija vraćala u seriji, to govori o kvalitetu ekipe. U jednoj utakmici, jedan loš dan, povreda ili bilo kakav faktor mogu da odluče sezonu. U seriji postoji prostor da se to ispravi i pokaže prava vrednost tima. Ipak, bez obzira na format, očekuje nas vrhunska završnica”.

Da li bi jedno od rešenja moglo da bude smanjenje broja utakmica u ligaškom delu, kako bi se ostavio prostor da F4 preraste u plej-of format?
”To bi bilo veoma teško organizovati. Zahtevalo bi mnogo više putovanja, logistike i angažovanja publike, kao i dodatna ulaganja gradova domaćina. Posebno je izazovno jer se sve dešava na kraju sezone, kada su igrači već umorni. Ipak, možda bi kompromisno rešenje bilo da se makar finale igra na dve pobede, to bi već dalo realniju sliku odnosa snaga”.

O AKADEMIJI, KAMPU U VRNJAČKOJ BANJI, PLANOVIMA...

Imali smo priliku da pogledamo trening vaše akademije. Koliko ste zadovoljni radom sa novim generacijama?
“Držim treninge svakodnevno. To je nešto u čemu uživam i spremam se za leto, kada će po prvi put biti organizovan kamp ‘Score 8 Igor Rakočević’. U suštini, punih ruku posla sam tokom celog dana, ali u lepoj sferi života, u košarci. To je ono što najbolje znam da radim”.

Već tri-tri i po godine ste u radu sa mlađim kategorijama. Kako generalno gledate na odnos mladih prema radu i njihovo zalaganje, posebno u poređenju sa vremenom kada ste vi bili mlađi?
“Zalaganje je na manjem nivou nego u vreme kada smo odrastali moja generacija i ja. Razloga je više, nisu to lošija deca, već su danas pod mnogo većim uticajem raznih stvari, društvenih mreža, telefona, tableta... Takođe, gužve u saobraćaju su mnogo veće. Ranije je moglo da se stigne na trening za dvadesetak minuta prevozom, a sada je to drugačije. I mentalitet se, iskreno, promenio”, priča Rakočević i nastavlja:
”Deca danas nisu toliko borbena i spremna na fizičko angažovanje kao nekada, jer im je sve dostupno na nekoliko klikova. Zabavu pronalaze preko ekrana, dok smo je mi tražili ispred zgrade, na ulici i terenima. Zbog toga smo bili fizički aktivniji i više orijentisani na takav vid zabave. Ipak, uvek postoje dečaci i devojčice koji imaju veliku volju i želju da treniraju, napreduju i postanu uspešni u svom sportu. To sam prepoznao i kod svoje dece, imam ćerku i sina koji se aktivno bave košarkom i prilično su talentovani. Tako je, u suštini, nastala ideja za svoju akademiju. Tražio sam ambijent sa dobrim uslovima za rad, a onda su počeli da se javljaju njihovi drugari i kolege. Nisam mogao da ih odbijem i tako je nastala Akademija Score”.

Verovatno vas je upravo veliko interesovanje, navelo da se odlučite za organizaciju kampa u Vrnjačkoj Banji?
”Tako je. Dugi niz godina su me ljudi molili i predlagali da napravim kamp i to je, na neki način, bio prirodan nastavak mog rada. Tokom leta deca uglavnom nemaju gde da treniraju, klubovi su na pauzi, a leto je najbolji period za individualni napredak, jer nema takmičenja. Tada igrač može da uđe u veći rizik u pripremi i treningu, pa i u fizičkom opterećenju. Čak i ako dođe do povrede, ima vremena za oporavak. Problem je što u našim klubovima, zbog jurenja za rezultatom, nemaju svi igrači priliku da dobiju pažnju trenera i napreduju, naročito oni koji su u biološkom kašnjenju. U tom uzrastu, od dvanaeste do osamnaeste godine, fizikalije često pobeđuju, dok pravi talenat dolazi do izražaja kasnije. Zbog toga je taj talenat često zanemaren. Postoji i dosta nestručnosti u radu sa mlađim kategorijama. Kada u matičnom klubu nema adekvatnog ambijenta, deca spas traže kroz individualne treninge i rad sa ljudima koji razumeju košarku i razvoj igrača”.