Najnovije vesti

INTERVJU - Nenad Čanak i put kojim se ređe ide

Vreme čitanja: 10 minuta

"Nenad Čanak"

"Ušao sam tad u igru, bilo je dva za nas. Trebalo je da sačuvam protivničkog igrača da ne primimo trojku. Okliznem se, naravno, moj čovek je bio sam, ali srećom nije šutnuo nego je dodao nekom. Da je šutnuo i ubacio, verovatno ne bismo sada sedeli ovde"

Nenad Čanak

Postoje ljudi koji u životu ostvaruju ciljeve tako što do njih dolaze zaobilaznim putem. Nenad Čanak svakako je jedan od onih koji su sve uspehe i ciljeve tokom igračke, potom i trenerske karijere napravili težim, a čuveni američki pisac Skot Pek bi rekao putem kojim se ređe ide. Od dolaska iz Zagreba kada su ratni bubnjevi balkanskih plemena uveliko udarali, preko Partizanovog prvog tima, potom i kapitenske trake crno-belih, pa do mesta šefa stručnog štaba kluba iz Humske.

A u ovom trenutku, čini se, nema teže pozicije u srpskoj klupskoj košarci od trenerske u Partizanu, jer klub beleži rezultate daleko ispod očekivanja zbog čega je, uostalom, Čanak i dobio šansu umesto Mute Nikolića.

"Nisam se dvoumio nijednog trenutka. Takva šansa ne dolazi dva puta u životu. Daću sve od sebe da je iskorstim. Ovde sam odrastao, od dečaka postao momak, a posle od momka postao čovek. To je nešto više od kluba i košarke", iskreno započinje novogodišnji intervju za MOZZART Sport Nenad Čanak.

Prema njegovim rečima strah od neuspeha ne postoji, iako je četvrti trener Partizana za manje od tri godine.
"Dajem sve od sebe... Ako ne bude kako treba, niko mi nije kriv. Pitanje je i šta je neuspeh. Ono što radimo na treningu i primenimo na utakmici je uspeh. To sada ne radimo. Ako budemo radili, biće uspeh. Nismo u situaciji da planiramo rezultate. Kao sad ćemo biti među četiri...".

Čanak ističe da je Partizanova osnovna filozofija uvek bio rezultat, a onaj mladi igrač koji može da odgovori zahtevima, ulazio je u prvi tim.
"Dobijao si neki zadatak u odbrani da ispuniš da bi igrao dalje. Sad se to malo sve promenilo. Pokušaćemo da vratimo sistem vrednosti. Da talentovani igrač ponašanjem i igrom na terenu mora da zasluži minute, a ne zato što njegov menadžer tvrdi da je talentovan. Situacija je takva da imamo nekoliko mladih igrača koji igraju jer moraju - Pecarski i Tanasković. Da li bi igrali da imam bolje igrače? Iskreno, nisam siguran da bih bio ludo hrabar. Ne tretiram ih kao mlade, nego tražim da rade ono što rade i Andrić i Gos. Nemaju nikakav popust ili privilegiju".

Nastavio je u istom dahu...
"Ljudi koji vole i prate Partizan ne vide pomak u smislu rezultata. Postoje problemi koji su evidentni, pokušavamo da ih rešimo i minimalizujemo. Ne znam koliko će nam vremena biti potrebno i koliko će navijači imati strpljenja. Ali neću odustati od ideje, čvrsto verujem da će biti pomaka".

I vrapcima na grani je jasno da ove seone crno-beli igraju odbranu koja je često ispod nivoa ozbiljnih košarkaških sekcija.
"Postoji milion principa u odbrani... U svakom sistemu dođe do greške ili nerazumevanja, jer je utakmica živa stvar. Ali ako je ekipa prava, nadoknadiće to nekom ekstra rotacijom i borbenošću. Nama to fali, pogotovo kad uđemo u zamor. Ne možemo da ispoštujemo ni ono osnovno, a kamoli da ispravimo tuđu grešku. Ima tu i povreda, skraćene rotacije, vraćanje igrača u ritam. Ono što bode oči je da nema pomaka u odbrani".

Kada su u pitanju najaktuelnije teme u Partizanu, nema dileme da je pozicija centra najslabija zbog čega su crno-beli i dogovorili dolazaka Đorđa Gagića, mada ostaje da se to ozvaniči.
"Nismo hteli da žurimo da dovodimo nekog samo da bismo ga doveli. Treba nam igrač koji će nam pomoći kvalitetom. Da bude u rangu naših najboljih igrača, a ne da popunjava broj. Ušli smo u ritam jedne utakmice nedeljno gde možemo da izguramo sezonu sa ovim kadrom i centrom, uz dobar rad. Ako se pojavi još neki kvalitetan igrač, naravno da ćemo reagovati".

Čanak deluje kao čovek koji je sa obe noge na zemlji. Bez nerealnih očekivanja i svestan situacije u kojoj se nalaze i klub i on.
"Ne razmišljam o finansijama, samo o terenu. A tamo teško funkcinišemo. Moramo da popunimo roster, da rešimo probleme sa defanzivnim skokom. Vrlo dobro znam šta sa sobom nosi Partizan, i pritisci i očekivanja navijača i finansije. Znam da ne živimo u Kanadi i Švajcaskoj, već u Srbiji".

Čanak je već "omirisao" barut na klupi Partizana kada je morao da vodi ekipu posle trovanja Aleksandra Džikića prošle godine u Nišu na završnom turniru Kupa Radivoja Koraća. Crno-beli su stigli do finala, a naš sagovornik kaže da mu je to iskustvo pomoglo.
"Dalo mi je određenu dozu samopouzdanja, iako mi je cele te godine uz Džileta bilo dobro. Znam ga 20 godina i prijatelji smo, on mi bio prvi trener kad sam došao iz Zagreba. Bio sam involviran u rad kao pomoćni trener".

Čanak (6) i trener Džikić (gore desno)

Početak puta koji svakako nije bio posut ružama, budući da je bio u Hrvatskoj pre nego što je izbio rat.
"Završio sam prvi razred srednje škole u Zagrebu. Igrao sam u košarkaškom klubu Mladost gde su počele takve veličine kao što su Nikola Plećaš i Damir Šolman. To je bio jedan pravi gradski klub gde su igrala gradska deca. Bio sam odličan učenik, "vukovac", ali ta titula nije postojala u Hrvatskoj (ha-ha). Pošto su mi roditelji fakultetski obrazovani, svi su me videli u tome. Košarka je bila kao usputna stanica".

A onda je počelo da krčka u balkanskom loncu, pa se Čanak 1991. godine presedlio u Beograd.
"Došao sam u Beograd u goste kod roditelja Nikole Lončara, pošto smo porodični prijatelji godinama. Njima dugujem zahvalnost, oni su mi kao drugi roditelji. Sa svojim roditeljima bukvalno nisam imao kontakt godinu dana. Oni su ostali tamo da rešavaju neke stvari. Niti sam znao šta oni rade, nit su oni znali kako sam ja, a veze su bile u prekidu. Nije se moglo ništa sve dok oni nisu došli u Beograd u aprilu ili maju 1992. godine".

Takva situacija mogla bi svakog čoveka ozbiljno da "pomeri" iz koloseka, a kamoli da ga natera da odustane od nečega što je košarka. Ali upravo je košarka bila to zbog koje je sve i krenulo na bolje.
"Zamisli da te neko 'iščupa' iz grada gde si živeo, gde si u osnovnoj i srednjoj školi imao društvo. Stvarno nisam tako vaspitan, niti sam bio nešto nacionalno opterećen. Onda odjednom druga škola, da nije bilo porodice Lončar, bilo bi izuzetno teško. Ali posle je krenula košarka, napredovao sam i to me je izvuklo iz situacije u kojoj je delovalo da ima malo nade".

Uspeo je Čanak relativno brzo da se probije do prvog tima Partizana, čak mu se piše i osvojeni trofej kupa kada su crno-beli u krcatom novosadskom Spensu dobili Crvenu zvezdu sa 104:102.
"Ušao sam tad u igru, bilo je dva za nas. Trebalo je da sačuvam protivničkog igrača da ne primimo trojku. Okliznem se, naravno, moj čovek je bio sam, ali srećom nije šutnuo nego je dodao nekom. Da je šutnuo i ubacio, verovatno ne bismo sada sedeli ovde".

Ipak, kako ništa u životu ne može da bude jednostavno, Čanak je najpre otišao na pozajmicu u Kikindu, a onda su usledile godine u subotičkom Spartaku.
"Đokić, Marković, Aleksić, Mišković. Četiri odlične godine u Spartaku. Ne znam da li smo kod kuće izgubili dve ili tri utakmice i to od Partizana i Zvezde u to vreme. Puna hala uvek, bilo je i baklji, evo pogledajte (pokazuje sliku, prim. aut.). Bile su to neke sitne pare, ne znam da li su bile 'crne', takvo je vreme bilo. Još je Spartak imao najmanje kako je bilo kod ostalih - Lovćen, Zdravlje, Beobanka. Te njihove sume su bile ozbiljne sume".

Čanak se posle toga, uslovno rečeno, na velika vrata obreo u svom klubu i kako sam kaže, u Partizanu doživeo najbolje godine u karijeri.
"Sećam se da smo prve godine grali polufinale plej-ofa sa Zvezdom, oni su bili mnogo jači. Povedemo sa 2:0, oni izjednače i onda u petoj utakmici krcat Pionir. A u prvom meču bilo 2.000 ljudi. Osvojili smo te godine i kup u Leskovcu. A onda je usledio početak dominacije Partizana".

Kako je izgledalo to finale protiv Budućnosti? Praktično ste postavili temelje nečega što je trajalo čak 13 godina?
"Mi smo stvarno bili kvalietna ekipa. Vujanić, Šćepanović i Stanojević nosili, a mi bili pomoćna radna snaga. Vesa, Ostojić, Vule, Krle kao klinac. Sećam se prvi meč finala, a mi prvu četvrtinu gubimo 34:16, uspeli da se vratimo, drugu malo lakše, u Beogradu samo pitanje formalnosti".

A kako bi opisao saradnju sa Duškom Vujoševićem?
"Kao spartanski rad".

Posle Partizana, Čanak je 2003. godine otišao u Vojvodinu, a onda sezonu kasnije počeo i internacionalnu karijeru gde su se izdvojila dva kluba, svaki na svoj način - nemačka Alba i grčki Makedonikos.
"U Albi stvarno da poželiš da budeš i ekonom. Dođeš na trening, razmišljaš samo o košarci. Grad je fanstatičan, klub takođe fanstatičan. Nemam dilemu.  I Lukoil je bio ozbiljna ekipa, nismo imali poraz u Bugarskoj. Trener je bio Lukajić, igrali su i Pero Antić, Haris Mujazinović, Hari Din, bugarska legenda Todor Stojkov. U četvrtfinalu ULEB kupa ispali smo od Dinama iz Moskve koji je vodio Kari Pešić".

S obzirom da Alba ne spada u kategoriju najjačih evropskih klubova, a vrhunski je organizovan, šta je potrebno da ovdašnji timovi naprave sličan iskorak?
"Nedostaju pare. Budžet na papiru je jedno, a drugo je ovaj u praksi. U Albu sam došao iz Makedonikosa gde je do Nove godine sve bilo ok, a posle toga nismo primili dinara. Išla je priča 'avrio, avrio, avrio' (avrio znači sutra na grčkom, prim. aut) i ništa, ostali smo kratki i Kecman, Rimac, Lukovski i ja".

U Nemačkoj, očekivano, potpuno drugačije iskustvo.
"Onda prelazim u Berlin, ljudi odmah uzimaju podatke za otvaranje računa, ali i dalje para nema posle toga. I tako prođu dani, već sam skoro potrošio i zalihu koju sam poneo. Jedan dan dolazim u klub da vidim kad će plata. Pitam čoveka kad će biti pare? On mi kaže - pa je l’ si bio u banci? Pa nisam. Kaže - pare su u banci od drugog dana kako si došao. U Grčkoj kad legne plate zovu te svi živi, od predsednika preko direktora do sekretara i svi ponavljaju legla plata, legla plata. Tamo je to tako".

Čanak kaže da ga nikada nisu zanimale menadžerske vode, a priznaje i da nije prepoznao trenutak kada da završi igračku karijeru.
"Mnogi igrači imaju problem i neće da priznaju. Ne znaš kad je dosta. To se i meni desilo. Sve misliš - ma ja mogu, nego ovi drugi ne prepoznaju da ja mogu. U stvari ne možeš, smešan si. Ni ja nisam uspeo da prepoznam taj trenutak. Jedino što sam dobro radio, što sam ostao u košarci, nisam ulazio u poslovne poduhvate. Nisam se pravio pametniji nego što jesam i na to sam ponosan".

Trenerski zanat Čanak je počeo da "peče" kod Dejana Milojevića u Megi. Kaže da je on uvek saradnicima davao na važnosti i da ima nekonvencionalni stil rada koji daje rezultate.

A da li bi Čanak košarkaš igrao kod Čanka trenera?
"Možda tri-četiri minuta. Da šutne neku loptu, kad nismo u bonusu, da napravi faul, da nisu bacanja".

Postoji li nešto zbog čega žali kada je u pitanju igračka karijera?
"S obzirom na kvalitet i talenat, postigao sam maksimum. Bio sam kapiten Partizana, osvojio dva prvenstva. Svestan da sam bio limitiran u fizičkom smislu. Mogu da kažem da sam razumeo košarku, neki treneri su to prepoznali u meni. Maksimalno sam trenirao, to se valjda i podrazumeva. Čudim se kad mi neko to kaže. Pa, prijatelju, šta ćeš drugo da radiš, to ti je posao".

S obzirom da ti je profesionalna karijera trajala 19 godina i dosta toga preturio preko leđa, koga bi označio kao najtežeg rivala i ko su dve najbolje petorke tvojih saigrača - jedna sastavljena od igrača Partizana, a druga od košarkaša ostalih klubova?
"Bio je neki centar Demarko Džonson iz Skavolinija. Bio sam nemoćan ovde u Pioniru. Baš ništa mu nisam mogao. A najjača Partizanova petorka - Đokić, Šćepanović, Berić. Igrao sam kao klinac i sa Rebračom. I Peđa Drobnjak na četvorci. A od igrača van Partizana - Holis Prajs, Rimac, Pit Majkl, Andre Hadson i Pero Antić. Ako se igra u Pioniru, Partizanova ekipa bi dobila ovu drugu (ha-ha)".

Navijači Partizana bili su oduševljeni kada su te prošle godine videli sa Novicom Veličkovićem i još nekoliko igrača da u masi ispred tribina stadiona u Humskoj pratiš meč protiv Voždovca kada se lomila trka za titulu. Koje stvari te zanimaju van košarke, onda kada imaš slobodnog vremena?
"Fudbal obožavam da gledam, istoriju, filmove sa tom tematikom. Oduševila me serija Senke nad Balkanom... Stvarno volim fudbal, zato sam i bio i tad protiv Voždovca. Navijam samo za Partizan. A simpatišem Atletiko Madrid u Španiji i Borusiju Dortmund u Nemačkoj. Volim da vidim šta su uradili. Dok sam bio u Berlinu išao sam na utakmice Herte".

Kaže da mu je žao što Dragan Ćirić nije napravio veću karijeru u inostranstvu i otkrio da je trebalo da dobije ime po jednom legendarnom fudbaleru Partizana.
"Žao mi što Dragan Ćirić nije napravio karijeru koju po talentu zaslužuje. Ja kad sam se rodio trebalo je da dobijem ime Momčilo po Moci Vukotiću koji je tad dao čuveni gol Velsu".

A od fudbalera nešto novije generacije Čanak je izdvojio jednog od junaka Partizanovog trijumfa u Njukaslu u leto 2003. godine.
"Sa Milivojem Ćirkovićem sam izuzetno dobar zato što smo komšije, živimo vrata do vrata. Svaki dan smo u kontaktu".

I na kraju - kakav je to novogodišnji intervju bez da pričamo o željama i poklonima od Deda Mraza?
"Samo zdravlje, a ostalo će biti po zasluzi. I da nam donese jednog centra".

PIŠU: Marko Protić i Nikola Drenovac

FOTO: Star Sport, MN Press

Ostale vesti

Najviše komentara

Kladionica vesti

Uživo
Najava mečeva