Jednorozi su stigli i odlučili da promene NBA košarku

Ne morate verovati u bajke da bi znali da jednorozi postoje. Za to je dovoljno samo pratiti NBA utakmice i biti upoznat s terminologijom koja se u najjačoj košarkaškoj ligi na svetu koristi već nekoliko godina, pre svega od pojave Kristapsa Porzingisa. Njega je Kevin Durant prozvao 'jednorogom' jer je na svojih 221 centimetara bio izuzetno sposoban u vođenju lopte, gotovo kao bek, a tu je i odličan šut s poludistance i za trojke.

Naravno da Porzingis nije bio prvi "jednorog", odnosno igrač s takvim kvalitetima. Oni stariji ljubitelji košarke reći će da je prvi takav igrač bio Ralf Sempson, a mi ćemo se zadržati na nama bliže i poznatije Dirka Novickog, Tonija Kukoča ili Paua Gasola, redom košarkaše koji su igrali na pozicijama krilnog centra i centa, a koji su tehnički bili daleko ispred konkurencije na svojim pozicijama. No, oni su ipak bili izuzetak, sada je pravilo da visoki igrači moraju biti jednorozi ako žele da uspeju u modernoj NBA ligi.

Kada bi želeli da karikiramo, za sve su krivi Stef Kari i napredna statistika. Kari jer je pokazao da se šutevi za trojke mogu uzimati s neverovatnom lakoćom i naterao sve košarkaše koji su u NBA došli nakon njega da uvežbavaju šuteve sa svih pozicija na terenu dok je napredna statistika i analitika pokazala da je bolje šutirati trojke s manjim procentima uspešnosti neko duge dvojke s većim. Rezultat toga je da se košarka puno promenila. Pre su timovi imali jednog izrazitog šutera u petorci, sada praktično svi moraju da budu sposobni šutirati trojke, odnosno timovi mogu da trpe samo jednog igrača bez dalekometnog šuta.

Zbog toga se i od centara, četvorki ili petica, traži da mogu da pucaju trojke, ali i da spremno prevode loptu preko centra, organizuju napade, razigravaju i asistiraju. Jedno vreme izgledalo je da je vreme centara prošlo, jer je trebalo da se prilagode na sve ono što je moderna košarka tražila, ali kada su se svi prilagodili, pojavili su se jednorozi. Iako je Porzingis prvi nazvan jednorogom, tri godine pre njega na draftu se pojavio Entoni Dejvis, godinu dana nakon toga Janis Antetokunbo pa onda Nikola Jokić i Džoel Embid, a iste godine kao i letonski košarkaš na draftu je izabran Karl-Entoni Tauns. Svi oni, više ili manje, odgovaraju opisu košarkaških jednoroga i definitivno su promenili izgled košarke i sve ono kako centri treba da igraju u modernoj NBA ligi - posebno srpski as iz Denvera - ali ove sezone su se pojavila dva igrača koja izgledaju potpuno drugačije čak i od njih. To su Viktor Vembanjama i Čet Holmgren.

Ova dva igrača su prava čuda prirode, a nikako nismo navikli da visoki igrači ovako izgledaju. Vembanjama ima 224 santimetra i samo 95 kilograma dok mu je raspon ruku pomalo neverovatnih 240 santimetara. Holmgren je visok 216 santimetara, težak 88 kilograma, a raspon ruku mu je 229 santimetara. Kada se zna da je kod 'normalnog' čoveka raspon ruku obično isti kao njegova visina, onda je jasno koliko su oni drugačiji od nas. S druge strane, njihova težina ne odgovara ni onoj koju bi trebalo da imaju svi "normalni" ljudi bez pivskih stomaka, ako takvih uopšte i ima, a kamoli sportisti.

Zbog toga su mnogi dočekali Vembanjamu i Holmgrena sa skepsom i nisu verovali da se njih dvojica mogu zadržati na parketu, a kamoli da igraju neku važnu ulogu. Svi su se bojali povreda, a Holmgren je "pomogao" tom razmišljanju kada je propustio celu prošlu sezonu zbog povrede koju je dobio na jednoj pripremnoj utakmici. No, sve ono što smo videli u prvoj četvrtini sezone je pokazalo da su njih dvojica i te kako spremni da nose svoje ekipe i to već danas, a tek treba da napreduju. Već sada menjaju izgled košarke, a imaju još mnogo vremena za napredak posebno kada se zna da Vembanjama ima 19 godina, a Holmgren je dve godine stariji.

Francuski košarkaš je od prvog dana dolaska u NBA ligu, pa i pre toga, praćen kao šta su mediji svojevremeno pratili Lebrona Džejmsa, a brzo je sve to i opravdao. On je nakon 18 utakmica imao prosek od 19,3 poena, 9,7 skokoa, 2,7 blokada, 2,6 asistencija i 1,3 ukradenu loptu po meču. Deli prvo mesto kao najbolji bloker lige, po skokovima je na 16. mestu, a po poenima na 44. Procenti šuta mu nisu najbolji - 43,7% iz igre, a samo 27,1% za trojke, ali to sve treba da se uzme s oprezom jer Vembanjama ima neverovatan indeks korisnosti, odnosno procenat koliko on završava napada svoje ekipe. Trenutno je na 30,2%, a takve procente nikada niti jedan centar nije imao u istoriji NBA lige. Štaviše, samo su Luka Dončić i Ben Gordon više korišćeni u svojim ruki sezonama, dok je, na primer, Majkl Džordan imao taj procenat na 29,7%, a Lebron na 28,2%.

Kada je već tako, normalno je da Vembanjama ima slabije procente za trojke te dosta izgubljenih lopti, njih 3,5 po meču, ali to je sve deo njegovog sazrevanja. Greg Popović je uostalom rekao da će prvi deo sezone Sparsi potrošiti da bi ga gledali kako se snalazi u NBA ligi i da bi znali u kom smeru ga treba razvijati pa će tek onda ozbiljno početi da rade s njim. Francuzu nikako ne pomaže ni činjenica da su Sparsi jedna od ekipa s najgorim učinkom u NBA ligi i nemaju nikakvih rezultatskih ambicija.

Holmgren je u drugoj situaciji. Oklahoma je već prošle godine pokazala da s mladom ekipom može do plej-in turnira, a on je došao samo kao šlag na tortu ekipi koju predvodi Šaj Gildžes-Aleksander, a o kojoj smo već pisali kao o timu koji bi jednog dana mogao do titule. Odlično se našao u toj ulozi, a na proseku je od 17,9 poena, 7,8 skokova, 2,6 asistencija, 2,1 blokade i 0,9 ukradenih lopti. Procenti šuta su mu odlični - 53,7% iz igre, a 41% za trojku i da nije 87.1% na slobodnim bacanjima mogao bi da se bori za priključivanje elitnom šuterskom 50/40/90 klubu. S obzirom na to da je Šaj glavni igrač tima, teško je od Holmgrena da se očekuje da bude u nekom vrhu statističkih kategorija, ali u blokadama to jeste - trenutno deli šesto mesto s Majlsom Tarnerom.

Ono što je najvažnije kod oba igrača je spremnost da preuzmu odgovornost kada je to najpotrebnije. Za Vembanjamu smo kazali da je glavni igrač Sparsa i od njega se to očekuje gotovo uvek, a Holmgren je pokazao šta može onom trojkom za produžetak protiv Golden Stejta.

U napadu njih dvojica mogu šta god treba. Nakon svakog skoka u odbrani spremni su povesti loptu i driblingom, doći do dobre pozicije za šut, imaju odličan pregled igre i sposobnost razigravanja saigrača, a ne boje se šutirati trojke. Sve to će rasti kako budu skupljali iskustva, ali ono što je fascinantno je njihova igra u odbrani. Retko kada se može videti da ruki igrači igraju toliko dobro na toj strani parketa. Obojica imaju brze noge i odlično laterarno kretanje pa mogu da isprate brze protivnike, a tu je i ona neverovatna spremnost da blokadom zaustave protivnika i kada je mislio da ih je prošao. U odbrani menjaju izgled svojih ekipa, a istina je da protiv težih i jačih centara ne mogu puno toga da naprave. Tu je pitanje koliko je takvih centara trenutno u ligi. Osim Jokića i Embida ne pada nam na pamet puno njih koji bi Vembanjamu i Holmgrena mogli 'izmasakrirati' u napadu. Možda još Dejvis.

Puno je razloga da se ova NBA sezona već sada može smatrati uzbudljivom, a Vembanjama i Holmgren su dva velika povoda za to. Njihova trka za rukija godine biće uzbudljiva za gledanje, a ko god da pobedi u njoj, jedna je stvar jasna - jednorozi su stigli i odlučili su da promene NBA košarku.

PIŠE: Emir Furulija