Kadija te tuži, kadija ti sudi

Delovalo je da prisustvujemo uspostavljanju novog košarkaškog poretka. Sa Finskom i Gruzijom u jednom četvrtfinalu, sa Poljskom koja je ponovo uspela da se probije jako i do samog kraja, bez Španije u nokaut fazi, bez Francuske, Italije i Srbije u četvrtfinalu. Ali tog novog poretka realno nema. U polufinale Evrobasketa plasirali su se Grčka, Turska, Nemačka i Finska. Dve zemlje sa vrlo jasnim košarkaškim identitetom, jedna koja ga je oblikovala u poslednje dve decenije i jedna kojoj upravo ova generacije utire put ka kontinuitetu.

Tri reprezentacije koje su bile među glavnim favoritima za medalju i jedna koja je uzela skalp glavnom favoritu.

A možda je sve moglo da bude i drugačije, da kako je poodmakla nokaut faza, nemamo priliku da gledamo upadljivo sudijsko navlačenje. Ko je dobar, dobar je i pod vodom. To, međutim, ne znači da bi košarka trebalo da bude kao vaterpolo.

Tako i ovaj dnevnik Evrobasketa, kao i svaka hronika velikog turnira u koji smo se kleli od detinjstva, mora da ima makar jednu stranicu posvećenu sudijama.

U čitavoj bivšoj Jugoslaviji pričala se ta poučna pričica, mada ne deluje da su je dobro preveli na slovenački. To je ona čuvena situacija sa dečakom koji je odlučio da se zevzeči sa celim selom i vrišti kako ide vuk, a onda kada je vuk stvarno naišao, više mu niko nije verovao.

Reprezentacija Slovenije otvorila je turnir tužbalicama na suđenje i nema čoveka koji nije prevrnuo očima i rekao: "Evo ih opet ovi". Po ugledu na svog najboljeg igrača - i svakako najboljeg igrača Evrobasketa do sada - reprezentativci Slovenije vrlo često ulaze u konverzaciju sa sudijama. Kada to radi jedan od kandidata za MVP nagradu u NBA ligi, to i može da se proguta. Kada tako počnu da se ponašaju abaligaški igrači, izgleda odurno.

Međutim, u četvrtfinalu, vuk se zaista pojavio pred Slovencima.

Sudije često moraju da uspostave autoritet nad Dončićem da se utakmica ne bi pretvorila u potpunu papazjaniju, ali je davanje tehničke najboljem igraču turnira u drugom minutu utakmice, zbog toga što je sudiji rekao "alo", potpuna besmislica. Dončić je pre poluvremena tako završio sa tri lične greške i velikim bremenom na leđima kada igra odbranu, a ubrzo po ulasku u drugo poluvreme zaradio je i četvrtu, tako da do kraja utakmice može da odstoji kao kegla u odbrani.

Nemci su eksploatisali tu prednost, a Slovenci prokockali momentum kada je Aleksej Nikolić promašio šut za +9, a Nemci sa pola terena postigli koš za samo -4. To je bio ključni momenat meča, kao i trojka koju je Šreder vratio odmah nakon Dončićevog step-bek pogotka duboko u četvrtoj četvrtini, kada je izgledalo da bi Slovenci mogli da prelome stvar u svoju korist.

Ipak, u svemu tome i svim tim košarkaški propuštenim šansama, bilo je previše 50:50 odluka - koje to po košarkaškim pravilima realno nisu - a koje su suđene u nemačku korist. Možda i najupadljivije onaj faul Omića nad Tajsom, iako je bilo očigledno o čemu je reč.

Postoji uvreženo mišljenje i da je Dončić pet penala zaslužio u prvom poluvremenu, ali tu dolazimo do pitanja kriterijuma. Sudije su tokom čitavog turnira dozvolile jak kontakt, dozvolile su čupanje rukama - osim ako slučajno taknete nekog od Poljaka, onda duvaju u pištaljku kao saobraćajci - i sve ekipe su se tome prilagode.

Jedan od timova koji jako puno tuče, ali to nekako prolazi ispod radara je Finska. Reprezentativci Finske su dugački i mršavi, dugih ruku, pa izgleda kao da bi neke od njih vetar mogao da odnese, ali u pitanju je vrlo snažna ekipa, koja se ne libi da išaketa boljeg rivala. Onaj ko više zada nego što primi batina protiv Finske, u prednosti je.

Srbija u tome nije uspela i poražena je. Za Gruziju se očekivalo da će u toj drskosti i klepanju po rukama moći da im parira, ali nije uspela. Mada...

U jednom momentu, Finska je imala skoro 20 razlike i pogađala je sve što baci ka košu Gruzije. Tim Aleksandra Džikića odigrao je značajno kvalitetniju odbranu na liniji za tri poena od Srbije, ali kad pada, onda pljušti. I preko ruke i van balansa, Finci su sve pogađali. Ipak, Gruzija nije digla ruke od utakmice. Na svaku finsku trojku, odgovarali su lakim poenima iz unutrašnje igre, ili izrađenom pozicijom za nekog od šutera. Mamukelašvili je pravio Finskoj probleme i Gruzija je počela da krcka zaostatak.

Malo pomalo, stigli su do svega -6 na semaforu. A onda su se u pola minuta dogodile dve stvari koje su im ubile momentum. Prvo, Gruzija je odigrala jako dobru odbranu i naterala Fince da uzmu jako loš, težak šut, sa 8 i po metara, preko ruke. Pogađate? Pogodili su ga. Već u sledećem posedu, Gruzija je imala šut, Goga Bitadze se zagradio pod košem u pokušaju da dođe do ofanzivnog skoka, podigao je lakat malo više i u sledećoj sekundi se Finac zakucao u taj isti lakat. Bitadze nije uopšte gledao u tom pravcu, napravio je prirodan pokret u pokušaju da se zagradi, a Finac je doslovno sam udario u njega. Pogađate? Sudije su dosudile nesportski faul, poslale Bitadzea na tribine, a Gruziju u ponor pakla.

Iako je kriterijum u nekim utakmicama bio čudan - Jokić nije izveo nijedno slobodno bacanje protiv Turske što je baš čudan podatak, Fincima nisu sudili bar jedno pet faulova nad njim, neke ekipe su svesno postavljene u neprijatan položaj određivanjem standarda suđenja - sve do ove faze turnira, nije bilo velikih pritužbi.

Posle četvrtfinala, u sudije se ponovo, ovoga puta sa pravom upire prstom. Reprezentacijama Gruzije i Slovenije ostaje za utehu, to što su ovaj turnir odigrale herojski.

Gruzija je, sa onim centrima koji imaju iste brade i frizure i samo im fale široke kožne jake da budu statisti u nekoj gangsterskoj ekipi iz ruskih filmova, odlično vođena tokom turnira, uprkos svim čudnim okolnostima. Kapiten tima Šengelija prošao je kroz zdravstvene probleme koji bi svakog normalnog udaljile od terena, ali je Džikić u šali rekao novinarima kako dvojica njegovih saradnika Tokoa moraju da udvoje na klupi da ne bi igrao previše. Bitadze je u nekim utakmicama izgledao prenervozno. Ali je taj tim, naoko skromnih kapaciteta, pokazao da može da igra sjajnu odbranu i da Mamukelašviliju u ruke poveri sudbinu čitavog tima, a da će on kad zatreba to poverenje opravdati.

Slovenija je, sa druge strane, na prvenstvo došla sa najmanjim očekivanjima još od kad je Luka Dončić zaigrao za A tim, sa igračima čije su karijere u blagom opadanju i koji su košarkaški i identitetski vezani za abaligaške prostore u ovom trenutku svog života. Slovenija je, čak i u utakmicama koje je gubila, pokazala da je u stanju da svoje limite pomeri, pažljivo prateći svog lidera, koji je sazreo i shvatio da neke stvari ne mora i prosto ne može sam. Dončić je vrhunski strelac. Redak primer igrača kakvi su bili Dražen Petrović, Nikos Galis ili Aleksandar Đorđević. I čovek koji je očigledno u stanju da za sobom povuče i igrače koji su spremni da se podrede i budu igrači uloge.

Ako i ne postoji posebno izraženi novi poredak snaga u evropskoj košarci, onda je jasno da novi recept i poredak unutar timova može biti primenjen širom Evrope. Jedan rasan strelac i "osoblje" koje je u stanju da svoje epizodne uloge svake večeri odradi na vrhunskom nivou. Samo je neophodno i da taj najbolji odigra u skladu sa svojim renomeom.