INTERVJU - Saša Pavlović sasvim otvoreno: Pecaroš? Ni kesu nisam ulovio...

Fanatizam, ljubav prema Partizanu i svojevrsna "provera" pretpostavki... Deset idiličnih godina u NBA krunisao je ispunjenjem dečačkog sna - Humska je postala jača za Aleksandra Pavlovića! Usledio je poziv Panatinaikosa i košmarna sezona u dresu atinskog velikana...

Stameni Barnin odlučio je da uzme tajm-aut i podvuče crtu na 18 profesionalnih sezona u 11 različitih klubova.
"Da mogu da vratim vreme, sve bih isto uradio", rekao je Pavlović na početku razgovora za MOZZART Sport i kroz osmeh dodao da je posao porodičnog vozača njegova trenutna profesija. "Škola, vrtić, igraonice... To su moje destinacije, uz Pionir, naravno, koliko god mi vreme dozvoljava da odem i pogledam moj Partizan. Još se privikavam na život bez košarke, nalazim se u međuzoni. Plutam..."

Dok priča o porodici, ne zaboravlja da pomene suprugu Dunju.
"Moj veliki oslonac. Nije joj bilo ni malo lako dok sam igrao. Od odlaska iz Klivlenda, često smo se selili zbog mojih obaveza, najmanje jednom godišnje, pa plus moja putovanja s timom… Sve je to trebalo da se uskladi kako deca ne bi trpela. I uspeli smo najviše zahvaljujući Dunji koja sve vreme ima razumevanja za moj posao. Eto, sada smo konačno na okupu…"

Najstariji sin, sedmogodišnji Luka, četvorogpdišnja ćerka Minja i Andrej koji je nedavno napunio jednu godinu, još su premali da bi razumeli koliko njihov otac znači u košarkaškom svetu odraslih.
"Biće zanimljiva reakcija. U ovom momentu Luku više zanimaju video igrice, druženje ispred zgrade... Trenira košarku, ali bez pritiska. Po celoj kući su nam 'zakačeni' koševi, a ovaj mali (Andrej, prim. aut.) ne zna još ni da priča, a uzme loptu kada ustane, zakuca i viče kooo' (bez 'š'). Ma, samo da su zdravi i da se kroz sport sklone sa ulice i ne gledaju šta se dešava, a što je, nažalost, naša realnost. Minja je prava devojčica. Nedavno je krenula na balet. Oduševljena je, uvek nam pokazuje šta je naučila. Najvažnije je da stekne radnu naviku, a ostalo kako bude".

Poslednji dodir sa "basketarom" okončan je neslavno...
"A joooj, to je posebna priča. Nedavno sam sa Nemanjom Bezbradicom igrao jedan na jedan i posle pet-šest minuta rekao - ja više ne mogu. Moram da se aktiviram malo, da kreiram raspored. Za tri meseca sam bio u teretani četiri puta. Kada ne moraš, teško se nagovoriš sebe da odeš. Predveče me uhvati neka nervoza, skoči adrenalin, pa izađem sam, stavim kapuljaču i istrčim do Ušća"

Dakle, razloga za kačenje patika o klin ima na pretek, iako bi Grobari i takvom stanju voleli da vas vide u crno-belom dresu.
"Ne osećam se dobro, ni fizički, ni psihički. Ne bi bilo fer ni prema Partizanu, navijačima, igračima, pa ni sebi da se vratim. Mogao bih ja da odigram nekoliko utakmica na visokom nivou, ali nije to - to. Kada sam osećao da mogu da pomognem, bio sam tu, čak i osvojio titulu protiv, objektivno, kvalitetnije Crvene zvezde. Sve u svemu, uživao sam, iako sledeće godine nismo bili šampioni".

O saradnji sa Duškom Vujoševićem govori samo u superlativu, a konflikt koji je uzdrmao regionalnu košarkašku javnost, kako kaže, "nema veze sa životom".
"Desi se ponekad nesporazum, ali osim toga, verujte mi, nije bilo ništa. Uživao sam radeći sa Duletom. Neverovatno koliko je posvećen, naročito radu sa mladim igračima. Ne čujemo se često. Poslao sam mu poruku kada je bio u bolnici, odgovorio mi je... Ostali smo u dobrim odnosima".

Priča o pecarošu sa crnogorskog primorja je samo jedna u nizu neistina izrečenih o Pavloviću. Uspeli smo da "iščupamo" konačan odgovor o čuvenoj fotografiji koju je sa pratiocima podelio putem društvenih mreža, a koja je izazvala veliku pažjnju na "obe strane brda".
"Gluposti... Izbacio sam barku ispred marine i supruzi rekao da me slika kako pecam i gledam svoj Bar. Nije bio ni mamac zakačen za štap, ništa! Odjednom postadoh pecaroš. Da sam bar neki pecaroš, pa i u redu. Nekoliko puta sam išao sa društvom i probao da pecam... Ni kesu nisam uspeo da ulovim, a toga u našim vodama, nažalost, ima najviše. U životu jednu ribicu nisam upecao, ne znam kako. Neće me, čoveče...", smeje se Saša i dodaje da je njegov hobi zapravo - jedrenje. "Volim to, pokušavam da naučim, ali i za to treba dosta vremena. Odem sa društvom nekada, jer nije baš sigurno ići za ženom i decom kad je povoljan vetar. Dosta je teško, zahteva naporan rad sa kanapima, jedrima... I dalje sam početnik, ali planiram da postanem profesionalan, koliko god je moguće više".

"Flešbek"...
"Šta mi se jednom desilo (smeh)... Kondicioni trener sa kojim sam radio individualno kroz čitavu karijeru me zove na telefon iz kafića i pita da li sam na jedrilici koju vidi. Ja nervozan, kažem da jesam, da nema vetra i da ne mogu 'ljudski' da plovim... Počne čovek da me navodi, malo levo, malo desno... Odjednom - fijuuu. Reko', šta je ovo?! Ko zna, zna...".

Nije ovo ni prva, ni jedina anegdota sa jedrilice koju naš sagovornik otkriva sa određenom dozom ushićenja. Povratak iz Atine sa prijateljima, bratom i nekadašnjim saigračima iz Partizana Bezbradicom i Petrom Aranitovićem izgledao je spektakularno. I, nimalo naivno...
"Pera nam se priključio na Zakintosu. Kako nas je pratilo mirno more postajao je sve nervozniji i stalno je govorio 'šta je, bre, ovo, hoće li neki talasi...'. Krenuli smo sa Krfa jedno veče i kad je počela da cepa oluja! Vetar duva direktno 'u nos', ne možemo jedra da otvorimo, a talasi tri-četiri metra. Na prva dva talasa Pera nikad srećniji: 'Pa, to mi kaži!'. Posle petog je sprintom utrčao u kabinu gde je bio sve dok se nije umirilo more. A kad si dole, svaki talas koji opali, misliš puca brod, sigurno".

Vratimo se košarkaškim temama... Panatinaikos je bio vaša poslednja stanica u karijeri. Otkud Evropa posle toliko provedenih godina u Sjedinjenim Američkim Državama?
"Ukazala mi se prilika da igram u Partizanu, koji neizmerno volim. U PAO sam otišao jer je je veliki klub. Imao sam drugačije predubeđenje… A ono 'nula'. Teško je nekom ko dođe iz NBA u Evropu da se navikne. Osim ako nije fanatik kao ja, pa da dođe u Partizan ili Zvezdu... Najmanje se o košarci razmišlja. Počevši od plate, hoćeš li je dobiti ili nećeš, uslovi bezveze, putovanja po tri-četiri leta...".

Na kraju - epizoda tokom koje su "naši" (Aleksandar Đorđević, Miroslav Raduljica, Ognjen Kuzmić i Aleksandar Pavlović) etiketirani kao najveći krivci za neuspešnu sezonu šestostrukog osvajača Evrolige.
"Ispalo je kao da smo neprijatelji kluba. Da zbog nas šansu ne dobijaju Grci, pre svih Jorgos Papajanis. Jeste on NBA potencijal, ali nije imao kvalitet za Evroligu. Kuzma je, kao drugi centar, to najviše osetio. Svaki promašen zicer ili bilo kakva greška dočekani su 'na nož'. Uprava i navijači su govorili da je u redu što igra Radulja, jer je on izneo skoro sve pobede, i bez ikakve dileme je bio naš najbolji igrač, ali ako ne može da igra Papajanis, ne može ni Kuzma. A Kuzma, kakav je dobar i pošten, osećao je taj pritisak. Pa nije slučajno bio u reprezentaciji. Sada igra dobro i samo će da napreduje".

Zašto je selektor Đorđević ostao "kratkih rukava" kada je želeo da vas vidi u reprezentaciji Srbije?
"Kada se država delila naseo sam na novinarsko pitanje za koga bih voleo da igram. Rekao sam za Srbiju, jer se ona takmičila i učestvovala na Svetskim i Evropskim prvenstvima, Olimpijskim igrama... Odmah je krenula hajka - da li sam Srbin ili Crnogorac, gde živim, koja mi je zemlja draža... Rekao sam 'hvala lepo i doviđenja'. Podjednako volim i Srbiju i Crnu Goru i ne želim da me neko sreće na ulici i ispituje šta sam pričao, zašto ovo ili zašto ono".

Ali, ispoštovali ste ga kada vas je zvao u Panatinaikos?
"Nažalost... Ne zbog njega, naravno, već zato što nam nije dozvoljeno da pokažemo koliko možemo. A Sale može mnogo. Sećam se, pričali smo pre SP u Španiji kada mi je rekao da će uzeti medalju. Toliko samouvereno, da sam ga pogledao i pomislio u sebi 'ovaj kao da košarku nikada nije igrao'. Vratio se sa medaljom... Onda mi je pre Rija rekao da će uzeti olimpijsku medalju, nisam više znao šta da mislim. Opet se vratio sa medaljom. Kakvo samopouzdanje, kakav pristup, kakav odnos sa igračima. 'Ladno bi mogao da bude trener u NBA. Žao mi je samo što ga ranije nisam imao u karijeri".

Prava je retkost pronaći predstavnika "sedme sile" koji odnos sa Dimitrisom Dijamantidisom, legendom Panatinaikosa, pamti kao ružičast. Hladan kao špricer, odbojan stav i namrgođeni izraz lica. Bez povoda. Jednostavno, rodio se sa tom crtom...
"Čudan čovek. Igrao loše ili dao 20 poena, ista faca. Ne zna koja kola vozi... Ništa ga ne zanima, nema hobi ili bilo kakvo interesovanje. U stvari, lažem. Zanima ga politika! Zna bolje od mene šta se dešava u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Albaniji... Neverovatan lik! Zna ko je Vojislav Šešelj i zašto je bio u Hagu. Mada su svi Grci takvi kada je politika u pitanju".

Brojne životne lekcije Pavlović je naučio u NBA. Od Jute, preko Klivlenda, Minesote, Dalasa, Nju Orleansa, Bostona do Portlanda. Prvu "opekotinu" zaradio je u Solt Lejk Sitiju. Ulazak Šarlota u najjaču košarkašku ligu na planeti primorao je svih 30 klubova da "otključaju" dvojicu igrača iz rostera... Džezeri su, uz Moa Vilijamsa, na tržište poslali i impulsivnog crnogorskog dečaka kome se takva odluka nikako nije dopala.
"Poludeo sam... Odmah sam zvao menadžera sa pričom da u Juti jedva čekaju da mi vide leđa, a nije bilo tako. Zvao me je i trener Džeri Sloun, pokušavao da mi objasni da sam 'otključan' jer su u klubu uvereni da me Šarlot neće uzeti. Mo je otišao u Milvoki, a ja u Klivlend. Na kraju sam dobro sam prošao, ali možda bi bilo bolje da sam ostao i sarađivao sa Slounom. Njegova filozofija košarke je bila baš po mojoj meri".

Sledećih pet sezona ste delili svlačionicu sa Lebronom Džejmsom...
"Kompletna ličnost i na terenu i van njega. Pritisak sa kojim se nosi i na koji način ga iznosi... Ja bih poludeo! Sve vreme sam bio ormarić do njega. Ne uđem u svlačionicu posle utakmice, već 50 novinara oko njega. Sa kakvim strpljenjem i profesionalnošću razgovara... Više ja poludim, pa pitam da li planiraju da se pomere da se presvučem (ha-ha-ha). Kada sam došao i odradio prvi trening sa njim pomislio sam - da li je moguće da postoji ovakav igrač?! Sledeće godine, on još bolji. Posle dve, još bolji. I tako do danas. Kako? Ne bih mogao da vam odgovorim", na trenutak je zastao ubojiti bek, prisetivši se još nekih situacija sa Kraljem."Izlazili smo zajedno i u noćne klubove. Nikada ga nisam video pijanog. Recimo, dođe 40. utakmica u sezoni, uđeš mrtav od umora u svlačionicu, a on se smeje, radi sklekove, širi pozitivnu energiju... Pitam ga da li je umoran, odgovori mi da to kod njega ne postoji. Većina superstarova su čudaci, ali Lebron nije".

Status novajlije u Juti vukao je za sobom i određene probleme. Pavlovićev temperament ponovo je isplivao na povšinu...
"Greg Ostertag je voleo da me maltretira. Tačnije, probao je... Tražio je od mene da mu donesem novine, onako bezobrazno. Rekao sam mu da mi ne pada na pamet i tačno da je Majkl Džordan ne bih to uradio. Počeo je da me 'namešta' na treninzima, da me navlači na blokove... Andrej Kirilenko mi je bio glas razuma. Objašnjavao mi je kako da se ponašam i šta da radim. U periodu adaptacije u Klivlendu pomogao mi je Zidrunas Ilgauskas kome sam neizmerno zahvalan".

Bili ste jedna od brojnih meta Kevina Garneta tokom boravka u Klivlendu, naplaćali se tehničkih greški i na kraju završili sa njim u Bostonu...
"Ko zna koliko sam ih platio... Više od deset, sigurno. Sa Garnetom sam uvek bio u okršaju u polufinalima, finalima... Vulgaran je, koristi najgore psovke i konstantno provocira. Morao sam da mu odgovorim. Kasnije mi je, kada smo bili saigrači u Bostonu, objašnjavao da uglavnom ne zna i da mu nije bitno sa kim priča, da je to njegov način da se motiviše. Kakav je to košarkaški fanatik, ne možete ni da zamislite".

Fobiju od aviona Pavlović je "pokupio" upravo u Bostonu. Osećaj pri sletanju na Aerodrom Logan, smešten tik uz okean, bio je jeziv...
"Duva vetar, pista pored vode, imaš utisak da slećeš u vodu. Grozno! Dok avion leti mirno, nisam uplašen, ali čim trzne pomislim 'gotovo je, mrtvi smo'. Skoro sam leteo, jer sam morao da završim sve za jedan dan. Kako sam vrisnuo jednom, Bože sačuvaj!".

Širenje panike kao uobičajen ritual tokom leta, preneo je i na saigrača iz Panatinaikosa, trenutno centra Crvene zvezde, Ognjena Kuzmića.
"Stalno sam vikao i tako sam Kuzmi navukao strah. Obojica smo pili tablete, a sve je počelo tako što sam ga uhvatio jednom za nogu i krenuo da se derem. Na početku mi je govorio 'pusti me, bolan', dok nismo krenuli da vičemo u tandemu. Kada smo išli sa Panatom u Kinu, opet isto... Prilazi mi stjuardesa i daje mi neki prašak. Klupski doktor je proverio i odobrio, ja srknuo i - ćao. Molio sam da je da mi kaže kako se zove lek, nije htela da mi otkrije. Formula je jasna - uđeš, vičeš, daju ti prašak i miran si", završava Pavlović zanimljivom situacijom sa puta na Daleki istok.

Daleko od parketa, ali uživa u životu...

PIŠE: Nikola Drenovac

(FOTO: Starsport, MN Press, Action Images )