Od šangajki do Partizana - Novica Veličković: Smišljao sam dva dana govore u svlačionici

Novica Veličković je sinonim za borbenost, emociju i bezrezervnu ljubav prema košarci i beogradskom Partizanu. Njegov put od zemunskih betonskih terena, gde je koševe davao u pocepanim „šangajkama”, do svetala Evrolige i dresa slavnog Real Madrida, svedočanstvo je o tome koliko daleko mogu da odvedu rad, posvećenost i neverovatna želja za pobedom. Iako su ga teške povrede sprečile da dosegne još veće visine, on se uvek vraćao – učeći ponovo da hoda u dresu Mege, a potom i ostavljajući poslednji atom snage tamo gde mu je srce uvek bilo, u svom Partizanu.

Danas, po završetku bogate igračke karijere, Novica svoje neprocenjivo iskustvo prenosi onima na kojima svet ostaje, deci u mlađim kategorijama crno-belih. U ovom velikom, opširnom intervjuu u podkastu X&O's, legendarni kapiten Partizana priseća se svojih sportskih početaka, strogog, ali pravičnog odrastanja, čuvenih treninga Duška Vujoševića, prelomnih trenutaka u Madridu, kao i izazova sa kojima se susreće današnja generacija mladih košarkaša.

Koje su bile tvoje prve sportske ljubavi pre nego što si uzeo košarkašku loptu u ruke?
"Prvi sport mi je bio plivanje, ali je voda bila dosta hladna, pa sam to malo bojkotovao. Nakon toga sam trenirao karate nekih dve i po do tri godine i stigao do plavog pojasa. Zanimljivo je da sam čak godinu dana svirao i harmoniku. Sve su to bile obaveze i sportovi koje mi je birao otac. Nije bilo pregovora, nisam smeo ni da se pobunim, ali sam osećao neku vrstu otpora. Prvo što sam ja lično odabrao, sa svojih 10 godina, bila je košarka", počinje Novica Veličković.

Kako su izgledali ti prvi košarkaški koraci?
"Bio sam visok za svoje godine, ali ekstremno mršav. Prvi put sam uzeo loptu u ruke kada su doneli letke u školu za upis u školu košarke. Pre toga sam igrao samo fudbal napolju, nisam imao nikakvo predznanje, loptu, pa ni patike. Igrao sam u običnim „šangajkama“ koje su mi služile i za fizičko i za sve ostalo. Nosio sam ih po godinu dana, trčao na prstima po betonu punom kamenčića da ne uništim petu. Bilo je to drugačije vreme, nije bilo sredstava, ali sam imao prelepo detinjstvo provodeći dane napolju".

Koliko su roditelji uticali na tvoj razvoj, da li su te pratili na utakmicama od starta?
"Svojim roditeljima sam ekstremno zahvalan. Otac je bio profesor, majka je radila u državnoj firmi i škola je uvek bila na prvom mestu. Otac mi je ostavljao zadatke da satima prepisujem tekstove kako bih popravio rukopis. Nikada me nisu vozili na treninge, svuda sam išao sam autobusom, a majka bi me uvek čekala budna kada se vratim kasno noću. Nikada se nisu mešali u košarku, niti su mi davali savete. Otac je prvi put progovorio na mojoj utakmici tek kada sam ušao u prvi tim Partizana. Jedino što su mi govorili bilo je: 'Nemoj toliko da se bacaš za loptu', jer im je bila muka kad vide da sam stalno krvav i u modricama".

Rekao si da nisi bio onaj klasičan „suvi talenat“ kojem sve ide lako. Kada si shvatio da ipak odskačeš?
"Nisam imao taj talenat da iskreiram sebi 20 poena sa lakoćom, ali moj talenat su bili borbenost, skok i čitanje protivnika. Brzo bih shvatio gde je igrač jak i zatvarao mu tu stranu. Sa 12-13 godina počeo sam da 'kradem' po deset lopti na utakmici iz istrčavanja. Kada sam imao nešto više od 14 godina, pojavilo se interesovanje Partizana, FMP-a i Hemofarma... Dule Vujošević je došao da me gleda na jednoj utakmici. Promašio sam zakucavanje iz kontre, ali sam odigrao svoje. Ja sam želeo samo u Partizan, iako je finansijski to bio možda i teži put za moju porodicu".

Došao si u sistem Duška Vujoševića. Kakav je bio susret sa njim i kako je izgledalo to famozno sazrevanje u Partizanu?
"U početku sam se tresao od treme. Imao sam strahopoštovanje prema trenerima i radio sam apsolutno sve što mi se kaže, bez pametovanja. Kod Duleta je sistem bio surov – ko pokuša da hvata krivine, taj odmah otpada. Kazne za greške iz nepažnje su bile trčanje i gledanje video-snimaka do iznemoglosti, ali je tolerisao greške koje nastanu iz maksimalnog zalaganja. Treninzi su bili jači od utakmica. Bili smo prebijeni, krvarili smo, a umor nije smeo da se spomene. Ali, taj rast... Ne znam da li je ijedna generacija rasla tom brzinom. Tepić, Tripković, Peković i ja smo za dve godine od klinaca postali igrači koji igraju Top 8 Evrolige".

Od koga si najviše učio na terenu u tom periodu?
"Od Dejana Milojevića i Peđe Drobnjaka. Drobnjak mi je pokazao vrstu talenta sa kojom se do tada nisam susreo – čovek te visine koji igra sa neverovatnom lakoćom, NBA klasa. A Deki... Deki je dominirao na drugi način. On nije birao utakmice. Sećam se da je dao 27 poena Borcu iz Čačka nakon Evrolige i ABA lige. Kad sam ga pitao odakle mu motiv, rekao mi je: 'Moram stalno da se dokazujem.' Trenirati protiv njega svaki dan je bila škola, morao sam da naučim da preživim te duele. Od njega sam naučio najviše, uveo me je u seniorski svet košarke".

© Starsport

Kao zvanično najbolja četvorka ABA lige i "Zvezda u usponu" Evrolige, usledio je transfer u moćni Real Madrid. Kakav je to bio osećaj?
"Bilo je interesovanja mnogih – želeo sam možda u Panatinaikos kod Željka, tu su bili CSKA i Unikaha, ali kada se Real javio, to je bilo to. To je država u državi. Uslovi su bili nestvarni, od stana do svega ostalog, razlika u odnosu na Srbiju je tada bila ogromna. Finansijski sam rešio neke stvari, ali me to nije promenilo kao košarkaša, niti je promenilo moje roditelje, koji su nastavili da žive potpuno istim, skromnim životom".

Početak u Madridu je bio sjajan, ali su onda usledili problemi, pre svega oni sa povredama?
"Epizoda sa Etoreom Mesinom je bila teška i ne volim puno da pričam o tome, dok je Pablo Laso ispao veliki šmeker i čovek i večno sam mu zahvalan. Moja najveća greška i tuga je taj plej-of protiv Kahe Laboral. Igrali smo polufinale, a meni je koleno bilo u katastrofalnom stanju, otečeno, nisam mogao da trčim ni sa tabletama protiv bolova. Nisam hteo da stanem jer me je to mučilo cele godine. Ušli smo u petu utakmicu, a ja bukvalno nisam mogao da se zagrejem od bolova. Usledile su operacije, traženje rešenja, i shvatanje da onih 80% stvari koje sam radio na terenu više neću moći da izvedem na isti način".

Etore Mesina i Novica Veličković (© Starsport)

Da li si u tim trenucima razmišljao o kraju karijere?
"Jesam. Imao sam 26 godina i to mi je bio pakao. Kada sam došao u Megu da probam da se vratim, ponovo sam učio da hodam. Noge me nisu slušale. Uspeo sam uz neverovatan rad da se vratim. Sećam se da mi je, dok smo se borili za ulazak Mege u ABA ligu, na dva minuta do kraja ponovo nešto puklo u nozi. Deki Milojević, koji je tada bio trener, me je molio da izađem, plašio se za moju karijeru, ali nisam hteo. Dobili smo tu utakmicu, ušli u ABA ligu, a ja sam morao na novu operaciju".

Nakon Bamberga i Trabzona, vratio si se u svoj Partizan, iako to finansijski i organizaciono nije bio onaj klub iz kojeg si otišao?
"Kada sam se vratio, vratio sam se kući. Košarku sam igrao zato što je volim, a emocija i ta hala su mi dale snagu da izvučem iz sebe maksimum, iako sam već bio prilično 'potrošen'. Bio sam svoj na svome, mogao sam mlađima da držim govore u svlačionici, da izlaze na teren kao bikovi. Bukvalno sam danima smišljao govore kako da ih napalim pred utakmicu. Nije mi padalo na pamet da ponovo idem u inostranstvo. Biti stranac u nekom Bambergu znači ići na trening i kući. U Partizanu si uvek Partizan, pritisak je ogroman, publika je košarkaška, ali ja sam taj pritisak obožavao".

© Starsport

Danas si posvećen radu sa mladim kategorijama u Partizanu. Da li su današnja deca drugačija nego tvoja generacija?
"Jesu, namazaniji su i znaju mnogo više. Dostupno im je sve, mogu na telefonu da vrate svaki potez, gledaju Evroligu i NBA 24 sata dnevno. Ali, nedostaju im osnove i igra na ulici. Pokušavam da se prilagodim njihovom vremenu, puno pričam sa njima drugarski, ali moraju da imaju dobre navike i disciplinu. Često im govorim da se opuste, da probaju neki novi potez makar promašili 1000 puta, jer trening tome i služi. Ne možeš da napreduješ ako ideš samo na sigurno".

Vidimo da ne žuriš u seniorske trenerske vode. Da li te to uopšte privlači?
"Ne. Seniorski trenerski posao je surov, to je stres 12 meseci godišnje i ja im zaista skidam kapu. Ja stres rešavam ili ekstremnim mirom ili se samo sklonim. Volim svoje vreme sa porodicom. Rad sa decom me trenutno najviše ispunjava, to je najiskreniji rad. Ako budem menjao fokus, pre ću ići ka nekoj kancelariji i sportskom sektoru nego ka seniorskoj klupi. Želim da kroz veliki rad pomognem da Partizanova škola ponovo bude ono što je uvek i bila – zaštitni znak kluba koji stvara igrače za prvi tim".