Peto finale Srbije: Poljska došla rano, Slovenija propuštena šansa - Nemci rival po meri za zlato

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Manile)

Otkako smo ugasili američki san usred Indijanapolisa i imali svet pod nogama, nismo uspeli da se vratimo na podijum. Nijednom se u istoriji samostalne Srbije nije začulo “Bože pravde“ kao završni čin trijumfalnog poduhvata košarkaške reprezentacije. A, igrali smo četiri finala za ovih sedamnaest godina.

Prošli smo kao Srbija mnogo toga. Baš mnogo. Odvojili smo se od Crne Gore i preživeli Granadu 2007. godine, kada je Zoran Moka Slavnić po mišljenju nekih reprezentaciju odveo na dno, a zapravo napravio hrabar potez, donekle prinudno, te najavio Srbiju koju je kasnije pod svoje uzeo Dušan Ivković i dalje oblikovao za Sašu Đorđevića kako bi je odvede u “srebrnu eru“.

Otkako smo izašli iz državne zajednice, četiri puta smo nosili status finaliste, ali svaki put nam je nešto nedostajalo da konačno vidimo zlato oko vrata i čujemo nacionalnu himnu za kraj velikog takmičenja... Sve je počelo 2009. godine sa Dudom Ivkovićem, na Evrobasketu u Poljskoj. I danas mnogi tvrde, a prvi je to govorio trofejni stručnjak, da je za tu generaciju finale došlo prerano. Setimo se da je Duda iz univerzitetske reprezentacije doveo Ivana Paunića, Nemanju Bjelicu, Miroslava Raduljicu i najmlađeg Milana Mačvana, koji je došao kao MVP Evropskog prvenstva za igrače do 20 godina. Nije bilo kapitena Miloša Vujanića, zamenio ga je Bojan Popović, a izostao je i Darko Miličić. Neke nove, mlade nade su sanjale velike snove.

Sa prosekom od 22,5 godina i Nenadom Krstićem koji je tada zaista igrao vrhunsku košarku, nismo mogli više protiv Španaca u finalu. Dobili smo ih na otvaranju turnira i odmah podigli euforiju u narodu, ali kada je to bilo najvažnije ipak smo dobili važnu lekciju od Paua Gasola i Španaca koji su tada objedinili svetsku i evropsku titulu.

Dižemo frku i idemo po zlato!

Mamba Mentality na srpski način

Pet godina smo čekali na sledeće pojavljivanje u meču za trofej, do Mundobasketa 2014. Ponovo smo morali u Granadu, Saša Đorđević je želeo da selektorski mandat počne tako što će oko sebe da okupi novu grupu igrača i “nakalemi“ je na jezgro koje je ostalo posle Ivkovića. Stefana Jovića, Nikolu Kalinića i Stefana Birčevića povukao je iz kragujevačkog Radničkog gde su radili pod budnim okom njegovog tadašnjeg asistenta Miroslava Nikolića. Raška Katića je uhvatio na skeli, dok je renovirao kuću, nedovoljno oporavljenom Nenadu Krstiću rekao je da mu “treba samo za polufinale i finale“. Zauvek će za tu ekipu ostati vezana anegdota sa okupljanja, kada je Miroslav Raduljica došao sa rezervisanim pozdravom, da bi kada se sve završilo grlio od sreče sve oko sebe i pre svega tadašnjeg selektora, sa kojim je kasnije imao posebnu vezu.

Finale sa Sjedinjenim Američkim Državama došlo je kao nagrada za briljantne igre protiv Grčke, Brazila i Francuske na putu do finala. Poveli smo čak u ranoj fazi utakmice za zlato, ali su nas Amerikanci rafalnom paljbom ipak brzo vratili u realnost. Doživeli smo tada poraz koji je i danas zvanično najteži za jednu ekipu u finalima Mundobasketa u ovom veku.

U Riju 2016. godine doživljavali smo slapove emocija. Nedostajao nam je mnogo Nemanja Bjelica, koga je povreda te i naredne godine izbacila iz tima, ali smo i dalje uspeli da se dokopamo meča za zlato i ponovo zakažemo megdan sa SAD. Posle slabijeg ulaska u turnir, Srbija je odigrala utakmicu za infarkt protiv Hrvatske i dobila je u tesnoj završnici, da bi vrhunac te generacije nažalost došao već u polufinalu sa Australijom. Novi sudar sa Amerima u poslednjem meču na turniru bio je samo novo podsećanje koliko smo daleko od najjačeg tima na svetu, pošto su nas Kevin Durent, Bugi Kazins, Kajl Lauri i ostali zaustavili na samo 66 poena i minus 30 na kraju.

Horhe Garbahosa za Mozzart Sport: Srbija izuzetno atraktivna i bez glavnih zvezda, navijaću za vas u finalu

Gurović: Zlato u Manili bilo bi veći uspeh od Indijanapolisa

Istanbul 2017. godine dugo će nam ostati rak rana. Povrede su iz tima izbacile Miloša Teodosića, Nemanju Bjelicu, Miroslava Raduljicu, Nemanju Nedovića, Nikolu Kalinića, Marka Simonovića, dok je Nikola Jokić prvi put stao na žulj naciji odlukom da ne igra za reprezentaciju, pošto ga je čekalo potpisivanje ugovora sa Denverom teškog 150.000.000 dolara. Stefan Marković je posle srebra u Riju odlučio da ode u reprezentativnu penziju. Sve je bilo protiv Srbije, ali je Srbija znala da se uzdigne kada je bilo najteže i ode do novog finala! Sada protiv Slovenije vođene Igorom Kokoškovim sa klupe, uz briljantan tandem Goran Dragić – Luka Dončić na parketu. Na koncu nam je presudio Klemen Prepelič, a velika je šteta što se Stefan Jović povredio u polufinalu sa Rusima i što je kao posledicu imalo veću potrošnju Bogdana Bogdanovića, jer ko zna šta bi bilo protiv Slovenije u finalu... No, tada smo dobili Marka Gudurića, Vladimira Lučića, Bobana Marjanovića posle šest, a Vasilija Micića posle četiri godine, dok su se vratili još Dragan Milosavljević i Ognjen Kuzmić. Bilo je posebno, iako se nije završilo zlatom.

Od tada smo nekako pregurali neuspeh u Kini 2019, ozbiljno nas je zaboleo šamar u finalu olimpijskih kvalifikacija od Italije, jer smo godinu dana kasnije ponovo doživeli košmar od istog protivnika na startu nokaut faze Evrobasketa. Šest godina nakon poslednjeg finala, Srbija je ponovo u igri za najsjajnije odličje. I, šta sada treba da uradimo kako bismo prelomili i našli se ponovo na krovu sveta?

Na suprotnoj strani od nas naći će se Nemačka koja živi najlepše godine novije istorije reprezentacije. Gordon Herbert nastavio je posao Henrika Redla i osvajanjem bronze u Berlinu prošlog leta najavio veliki uspon u svetskoj košarkaškoj hijerarhiji. Nemci su u Manili kao neporaženi stigli do finala i to posle, po mišljenju stručnjaka u Nemačkoj, možda i najbolje utakmice u istoriji ove selekcije. Svakako, najbolje godinama unazad.

Herbert je uspeo da zadrži prošlogodišnju okosnicu i zapravo se nije mnogo toga promenilo u odnosu na bronzani uzlet. Štaviše, kanadsko-finski trener nadogradio je ekipu uvođenjem Isaka Bonge i Morica Vagnera. Prošle godine su bili povređeni, sada su deo reprezentacije i mnogo bitan deo iste. Bonga je igrao solidan turnir, naročito su mu bile dobre utakmice protiv Finske i Slovenije kada je imao 15, odnosno 12 poena, dobar je za svlačionicu i igrači ga vole. Mo Vagner je katalizator ove ekipe, neko ko stalno donosi novu energiju i radi sve na terenu, napada, skače, baca se za lopte... Zbog toga je utisak da su obojica nadogradili ekipu u odnosu na Evrobasket. Čak je Nemačka gotovo bezbolno pregrmela skandal kada se Maksi Kleber povukao sa priprema reprezentacije pošto ga je javno prozvao Denis Šreder i to je nije pokolebalo...

Trener Herbert ima očigledno jasnu rotaciju igrača. Denis Šreder kao prva zvezda, oporavljeni Franc Vagner i Danijel Tajs kao deo njihove velike trojke, te Andreas Obst koji je ozbiljno iskočio i Johanes Fojtman sa ogromnim iskustvom. Ova petorka funkcionisala je jako dobro i oko njih petorice se sve vrti u igri Nemačke. Sa klupe veliki doprinos daju Nils Gifaj, Mo Vagner, Maodo Lo, Johanes Timan... 

Timski je Nemačka jako slična Srbiji, uz veliku razliku da je ova ekipa mnogo duže na okupu u gotovo nepomenjenom sastavu ili uz minimalne rokade. Svima su jasno podeljene uloge i znaju šta treba da rade, Nemačka igra jako brzu košarku što se najbolje videlo u veličanstvenoj pobedi nad SAD uz 113 ubačenih poena, kada se naš današnji protivnik adaptirao na američki stil i uzeo ceo plen. Osim toga, Nemci mogu da igraju i četvrtu odbranu. Tu su snažna tela kao što su Fojtman, Tajs i Mo Vagner, koji mogu da pokupe sve na skoku u napadačkom reketu. Bonga je taj koji daje ton odbrani.

Denis Šreder kao "Milioner iz blata": Priča o frizerskom salonu i sudbonosnom očevom pismu

Nemcima fali jedan od najboljih igrača iz NBA lige, razlog je dugačak jezik Denisa Šredera

Ove godine Nemačka bez dileme ima po dvojicu dobrih, čak i vrhunskih igrača na svakoj poziciji. Denis Šreder ume da talasa svojim odlukama, ali i dalje ima najbolji reprezentativni turnir karijere sa bezmalo 18 poena na 42 odsto iz igre, ali i samo 32 procenata za tri. Lošije procente zna da nadomesti kvalitetnim dodavanjima, kojih ima 6,7 po utakmici. Protiv Letonije je bio kriminalan sa 4/26 iz igre, ali je sve uspeo da nadoknadi već protiv SAD, kada su njegova četiri poena na kraju uz trojku Obsta prelomili susret na stranu Nemaca.

Danijel Tajs igra možda u najboljoj formi života, ne muče ga kolena i mesecima se spremao za ovo. Rešava situacije iz pikova, preko lob dodavanja, uvek je spreman za skok i da optereti protivničke centre. Njegovih 12 poena, 5,6 skokova i skoro dve asistencije jako koriste Nemačkoj za minute koje on provodi na terenu.

I ostali igrači su u top formi. Andreas Obst više nije samo klasičan šuter, već neko ko vrlo dobro barata loptom i napada koš driblingom, uz čak solidan pregled igre. Tako je prvi snajper Nemačke sa gotovo 46 odsto sa distance uz 2,3 pogotka, te bezmalo 49 odsto iz igre. Beleži 11 poena. Johanes Fojtman nema napadačku statistiku da se smrzneš sa samo 4,4 poena, ali je uvek na skoku i zajedno sa Tajsom vrši jak pritisak na protivničke centre jer hvataju po dva ofanzivnivna skoka! U stopu ih prati i Mo Vagner sa skoro pet uhvaćenih lopti, od čega 1,3 u napadu. Nemci su statistički najbolja ekipa po broju skoka u protivničkom reketu sa 10,4 prosečno.

Za Franca Vagnera još radi vreme i njegov zenit karijere tek dolazi, za razliku od skoro svih ostalih koji su ušli u najbolje godine karijere. Uprkos povredi skočnog zgloba, zbog čega je propustio četiri utakmice, protiv Amera je bio jedan od ključnih faktora pobede sa 22 poena. Nemci mogu da se pohvale da su im rezerve poput Timana, Gifaja takođe dobro našpanovani odigrali ceo turnir.

Nemačku krasi timski kvalitet, ali i individualna komponenta kroz Šredera, Franca i Obsta. Sa majndsetom kakav smo videli kroz ceo Mundobasket u kojem je i dalje neporažena, Nemačka je potpuno zasluženo u finalu. Sada će da udari na tim sličnog mentaliteta i košarkaške orijentacije.

Nama je potrebno da iskontrolišemo defanzivni skok, da njihovim visokim igračima ne dozvolimo da se razmašu u reketu, ali i da pazimo na šuterski kvalitet Obsta, kao i kreativnu komponentu Šredera. Ako duelu pristupimo slično kao meču sa Kanadom u pogledu defanzivnog pritiska, trčanja i držanja intenziteta kroz ceo susret, možemo da pobedimo i Nemce.

Zlato nam niko ne garantuje, zato sada moramo da izađemo na teren i uzmemo ga od Nemaca. Poput one situacije iz 2017. u Istanbulu, teško da ćemo imati u skorije vreme bolju šansu da ponovo budemo skovani od zlata.

Nije ni ta Nemačka toliko jaka, da bismo morali da je se plašimo. Do pobede!