"Slavlje Srbije u Madridu"
"Slavlje Srbije u Madridu"

PRELAZZI: Porazi, pobede, pročišćenje (VIDEO)

Vreme čitanja: 6min | sre. 17.09.14. | 15:50

Uspon jugoslovenske i srpske košarke jednako se ogleda u medaljama i velikim pobedama koliko i u činjenici da smo umeli da gubimo. I to da gubimo fantastično, volšebno, neverovatno

Slavlje Srbije u Madridu

Neki su porazi veće od pobeda. Neke su pognute glave važnije od podignutih, raširenih ruku. Neke se suze pretvaraju u osmehe, neke tuge za koje mislite da nikada neće proći ustupaju mesto sreći.

Izabrane vesti

Ako nikada niste imali loš dan, kako ćete znati kada vam je dan dobar? A godina? A pola života?

Nigde se taj uzročno-posledični sled ne vidi toliko dobro kao u košarci, jedinom sportu koji možemo da nazovemo svojim. Jedinim za koji smo bogomdani, onako visoki, razigrani, čak i kada nas ubeđuju da više nismo najbolji, čak i kada nam govore da su Bodiroga, Danilović, Đorđević i Paspalj bili poslednji Kočiš, Hidegkuti, Puškaš i Božik naše košarke.

Heh, budale, pa mi smo tek stigli...

Uspon jugoslovenske i srpske košarke jednako se ogleda u medaljama i velikim pobedama koliko i u činjenici da smo umeli da gubimo. I to da gubimo fantastično, volšebno, neverovatno. Da se posle tih poraza vraćamo bolji, jači, nasmejaniji, bez gorčine.

Počelo je to još četrdesetih i pedesetih, kada smo još bili amateri u igri velikih brojeva, kada su prometeji naše košarke prihvatili ulogu epigona, namerno dovodili u Beograd, Zagreb, Kragujevac, Ljubljanu, velike svetske timove da nas tuku sa po tada, bez trojki, ogromnih dvadeset-trideset razlike. Gledali smo ih i učili od njih, uživali u tome što nas pobeđuju, znajući da im se polako približavamo.

Koliko je samo tih divnih poraza bilo! Kao 1974. kada smo branili titulu svetskog prvaka i kada su umetnici s Balkana u pohodu na još jedno zlato vodili sa 14 razlike protiv Amerikanaca, samo da neshvatljivo prospu tu prednost.

Bile su to dečje bolesti i toj generaciji više se nikada neće dogoditi da tako izgubi.

Ili ona utakmica koja se još prikazuje na svim košarkaškim akademijama – polufinale Svetskog prvenstva u Barseloni 1986, cela hala navija protiv nas (zvuči poznato?), ali Jugoslavija ima Dražena Petrovića, ima mladog Divca i iskusnog Praju, pa četrdesetak sekundi do kraja lupamo Sovjete sa devet razlike. I onda se desi krah, neshvatljiv i danas: Sovjeti počinju da igraju kao Jugosloveni, opušteno i bez straha, Sabonis pogađa trojku, pa Valters još jednu, a Divac dobija da vodi loptu i gubi je, jednom pa drugi put, i selektor Krešo Ćosić se hvata za glavu i SSSR nas tuče u produžecima.

Bila je to najveća škola i ta generacija će baš zato postati najbolja svih vremena i zakazati "Rat svetova" 1992, samo da se zemlja raspadne pre okršaja s Drim timom.

Ili Atlanta 1996, kada je deset minuta do kraja (još se igralo po starim pravilima, sa dva poluvremena od po 20 minuta) svega pet razlike za SAD, a u SAD-u su Pipen, Pejton, Miler, Stokton, Meloun, Olajdžuvon, i narajcani Ameri u sali nisu sigurni šta se događa i ko su ti Divčevi i Paspaljevi drugari i da li je moguće da igraju toliko dobro, i ko zna šta bi bilo da Zoran Savić ne sedi na klupi, povređen.

Gubimo na kraju mnogo, previše, ali bio je to najbolji fakultet i vratićemo se šest godina kasnije da im objasnimo neke stvari...

Tako će, nemojte ni zeru sumnjati u to, biti i ovog puta, sa Saletom, Bogdanom, Teom i Nemanjom i možda je sada 5:5 u titulama svetskog prvaka između Amera i nas, ali javite nam se 2019, s pogledom na novi semafor.

Uz samo jedan malecni uslov.

Sada, posle poslednjeg poraza koji – nije fraza ni patetika – ima sav asortiman najlepših mirisa budućih pobeda, vreme je za katarzu.

Da ovaj uspeh ne bude vredan samo dubokog naklona herojima iz Španije, onom tucetu igrača i desetak članova stručnog štaba koji su Srbiju napustili maltene kao azilanti, a vratili se kao prvaci sveta – jer su Ameri bili bez konkurencije. Da ne ostane sve na dočeku ispred Starog dvora (evo ruke svim ostalim našim sportistima, ali taj balkon prirodno pripada košarkašima: drugi mogu samo da ga pozajme na trenutak, ali ništa ne može da izazove takvu emociju još od slatkasto-gorkog leta 1995).

Zato krenimo od osnovnog. Od koševa i terena.

Reprezentacija koju pošaljemo na velika takmičenja nikada nije najbolja. Ali ne zbog otkaza, pravih i lažnih povreda, nerazumevanja sa selektorima ili savezom. Ne, ona nije najbolja jer boljih tipova garant ima na svim terenima širom Srbije.

Kada su jednom Džordana pitali ko je najbolji igrač na svetu, on je lakonski odgovorio da taj momak postoji, ali da je potpuno nepoznat, jer igra u nekom getu i ubacuje loptu svakog dana u mrežicu napravljenu od tankih lanaca (ima li, kad smo već kod toga, lepšeg zvuka nego kad kroz takvu mrežu prođe "suza"? Možda plač vašeg prvog deteta, i to je to...), dok postoje opravdane sumnje da će mu neko prosvirati utrobu za šaku dolara.

Tako je i u Srbiji. Kićanović je znao da gubi na basketu u svom Čačku i kao olimpijski šampion, barabe bi mu prodavale fore za koje nisu znali ni u Partizanu, ni u Skavoliniju i ostavile bi ga se hladi makar tri utakmice.

Olimpijski prvak u dotad najdominantnijoj generaciji jugoslovenske košarke? Jaka stvar, matori, dođi da ti pokažem ja neke stvari...

To je taj mangupski duh, urban u onom jedinom neiskvarenom smislu te umnogome potrošene reči, onaj duh koji natera Moku Slavnića da zeza ozbiljnog pukovnika Gomeljskog nasred najvažnije utakmice u istoriji sovjetskog i jugoslovenskog basketa, onaj koji se probudi u Guroviću i Jariću u jazbini Indijanapolisa, onaj koji se samo krajičkom usana nasmeši kada Hrvati siđu s pobedničkog postolja u Atini, da se više nikada ne vrate...

Pod koševima, između zgrada, na neosvetljenim igralištima gde se lopta baca dok se makar malo nazire belina table, samo tamo može da se pojavi i da traje taj duh.

A duh je najvažniji, pitajte samo Hamleta...

Zato su važni koševi. Zato je važno svaki teren da bude pun, i zarđali obruči da se poprave, i zemlja i trava da se presvuku najboljim betonom da naša deca ne izvrću zglobove, i lopte da budu u svakoj školi, i parket da se sija, jer taj parket odgaja nove šampione...

Ali to nije jedino što treba da uradimo.

Vreme je i da se košarka vrati košarkašima. To je mantra kvarteta utemeljivača našeg basketa Stanković-Nikolić-Popović-Šaper koju su čak i komunisti trpeli, a komunisti su voleli da se petljaju baš u sve. Vreme je da košarkaški pogled na svet, koji je donosio Bitlse u Beograd kada ni u Liverpulu nisu znali za njih, koji je bio najlepše lice jedne zemlje, ponovo zavlada.

Vreme je, i to idealno, nikad bolje, da oteramo one koji su pokušali da nam otmu košarku, da našu igru nikada više ne kvare opasne, krvave razmirice maloumnika i profitera, menadžera i kvazistručnjaka. Da onaj jedan, ako je pedagog, radi samo s decom, a onaj drugi, ako je biznismen, ostane u kancelariji ili gde već kažu da treba da ostane.

Da se više nikada ne dogodi da imamo klub čiji redar ne prepozna jednog Nebojšu Popovića, pa mu, pred sam kraj života, zabrani da uđe da gleda svoju Zvezdu, Zvezdu koju je on napravio (oprostio je to Nebojša, jer je bio veći nego što ćemo svi mi koji volimo taj tim ikada biti). Niti klub koji se zori čovekom koji se skida nag na sred utakmice. Niti ligu čiji se učesnici ne znaju na svega sedmicu-dve do početka. Ima toga još...

Vreme je da i te poslednje poraze, koji su pretili da ponize našu lepu, divnu košarku, pretvorimo u pobedu.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sport

(Foto: Action Images)


tagovi

Aleksandar ĐorđevićEvropaMundobasket2014PrelazziSrbija

Izabrane vesti / Najveće kvote


Ostale vesti


Najviše komentara