PRELAZZI: Tap, tap, tap, tap, tap...

сте криви што одовравате овакве коментаре,а у тексту укузујете како су исти малициозни...

Jedu mi se g***a od vas i vase Partizanove dece. Partizanovo dete je Mica Beric i niko posle njega. Ovo je reprezentacija, i boli me briga da li je neko igrao za Partizan, Zvezdu, Megu, FMP, ili koga god! Pos***m vam se na vase klubastvo i botovanje!

Mogu da kazem za Stefana Jovica, jer sam se bavio kosarkom, pa koliko-toliko znam pricu. On je bio deo generacije Ergonoma koja je postala prvak Srbije u kadetskoj konkurenciji, pa cak i u toj ekupi bio neki 6-7 igrac. Sto tek govori koliko su upornost i rad bitni u sportu, jer ti koji su tada bili bolji od njega nisu napravili manje-vise nista u kosarci, a na zalost jedan od tih klinaca je i prerano napustio ovaj svet. Ne znam da li je bio pozivan za reprezentaciju u mladjim kategorijama, ali sumnjam da jeste. Tako da samo mogu da mu skinem kapu, jer ne uspeo iako je iz Nisa, posto je odavde jako tesko izaci i napraviti karijeru u kosarci, iz nekih milion razloga.

Imao sam desetak godina kad su neki stariji momci iz ulice isli u pola noci u drugi deo grada i ukrali celu konstrukciju za kos. Tablu smo napravili od dasaka, kos podigli pored ulice, i tu, na ulici, iscrtali reket i liniju za trojku. Igrali smo bukvalno na ulici, sklanjali se kad naidje neki auto da prodje, pa nastavljali. Svakog dana od kad "zahladi" pa dok god mrak nije toliki da ni ulicna sijalica pod kojom smo igrali vise ne daje dovoljno svetla da vidimo. Igrali su svi, od 12-13 pa do 30 i kusur, i igralo se ozbiljno i jako. Jer ako izgubis, dve-tri trojke cekaju, i neces igrati bar jos sat vremena. Nije to bilo samo mesto gde smo igrali basket, vec i gde smo odrastali, gradili prijateljstva, zajednicu, gde nije bilo bitno za koga navijas, vec da samo kad si na terenu das sve od sebe, da sa tom dvojicom sa kojima igras ostvaris pobedu, jer ti samo ona daje sansu da odigras jos jednom do 21. To je bilo mesto gde se razmatrala taktika i pristup za svakog protivnika individualno, gde se gradio karakter, gde niko nije voleo da gubi jer onda trpis sprdanje na svoj racun, i gde je svako voleo da pobedi jer onda moze da se sali na komsijin racun, gde smo postajali ljudi, i gde smo, sto bi rekao nas selektor, igrali svi za jednoga i jedan za svi.

Eto ja igram kosarku u Nemackoj vise sebi za dusu, pa nije bas ni poluprofesionalno, iako dobijemo neki dinar, Regionalna i Oberliga, od petka pa evo sve do jutros nagovaram ove iz kluba da zajedno gledamo, od nas 15ak, jedva sam petoricu nagovorio da se skupimo, od kojih jedan Rus i jedan Hrvat. Iako igraju kosarku, eto koliko to njih ustvari zanima, iako njihova zemlja igra finale. Ja od kako je pocelo prvenstvo ne mogu da dodjem sebi, pa meni non stop kosarka u glavi, nosim dres po ceo dan, strasno, ko klinac od 12 godina. Srecom sam bio na godisnjem pa sam mogao sve da ispratim.