Sat otvorene priče sa Malinom: U Australiji shvatih da košarka nije pitanje života i smrti

Nedavno ste odradili kontrolne treninge, bilo je na njima i momaka koji su debitovali za A tim baš u kvalifikacijama za Evrobasket. Kakav su vam utisak ostavili?
"Napravili smo kontrolne treninge sa idejom da se upoznam sa momcima još bliže. Dosta njih već znam od ranije, ali sam hteo da proverim sve igrače. Bili su fenomenalni, maksimalno koncentrisani i fokusirani, imali su veliku želju da se nametnu. Mnogo su mi pomogli. Napravili smo spisak sa igračima koji igraju u Srbiji. Znamo da momci koji igraju ABA ligu nisu mogli da se odazovu, te igrači sa koledža. Mogao sam da vidim šta me čeka kada krenu pripreme. Znam otprilike kakvi su kvaliteti ostalih reprezentacija, ali verujem da će i oni imati problema sa odzivom, baš kao što ćemo i mi zbog NIL ugovora. Mi još ne znamo kristalno jasno ko će moći da se odazove u reprezentaciju".

Posle osvojene olimpijske bronze dugo je vladala neizvesnost oko Pešićevog ostanka, u međuvremenu ste svi pronašli klupske angažmane, pa kakav je status članova stručnog štaba za Evrobasket?
"Nastavljamo u istom sastavu. Možda će biti nekih dodatnih imena, ali svi momci koji su bili na Olimpijskim igrama, nastaviće dalje. Loki (Oliver Kostić prim. aut.) i ja smo tu od početka sa koučom, Nenad Jakovljević i Saša Kosović su tu, Ognjen Stojaković se priključio pred Manilu, Mihajlo Mitić je isto tu. Verujem da kouč neće nešto menjati. Imam obaveze sa U20 reprezentacijom i čim se završe, pošto se ne poklapaju sa A reprezentacijom, nastavljam samo dalje".

NE ZNAM KAKO ĆEMO PROTIV KOLEDŽA, U EVROPI DA STAVE PRST NA ČELO

Pomenuli ste baš NIL ugovore (Name, Image, Likeness ugovori ili skraćeno NIL, omogućavaju mladim sportistima da svoje ime, sliku i imidž koriste u komercijalne svrhe prim. aut.), kakvo je vaše mišljenje o novom trendu koji će izvesno povući ogroman broj mladih košarkaša u američke koledže?
"Ne vidim rešenje u evropskoj košarci, pa ni u Australiji koje je takođe dobro tržište jer izbacuje dosta kvalitetnih, mladih košarkaša. Videćete i na Svetskom prvenstvu za mlade, gde ima baš dosta talentovane dece. Klubovima su zavezane ruke, jer ne mogu da odgovore ponudama koje koledži daju. Opet, pričam šta se dešava u Srbiji. Mi nemamo dovoljno uslova da ponudimo talentovanom detetu da dođe ovde, nemamo infrastrukturu. Imamo kadar, ali nemamo druge uslove. To dete kada ode u SAD ide da završi školu, da nauči jezik i dobije pare. Ovde može da nauči košarku, pare možda može da dobije. Evidentno je da u celoj Evropi, a pre svega Evroligi kao najjačem klupskom takmičenju ovde i drugom najboljem na svetu, nema mnogo mladih igrača. Evroliga je postala takmičenje u kojem igraju košarkaši koji su bili blizu NBA i neki stariji, koji su ovde godinama. Retko ko se upušta u rizike, da pusti mladog igrača da se razvija kroz takmičenje. Poslednji je možda Luka Dončić, Real i Barsa ponekad možda gurnu mlađeg igrača i to je to. Ne vidim način na koji ćemo to da zaustavimo, dok FIBA, Evroliga i ostali ne budu nešto učinili".

Vaši odgovori otvore neku novu temu... Koliko je ozbiljan problem to što je Evroliga postala liga starih igrača, odnosno što maltene više ne vidimo talentovane klince na parketu?
"Kada sam otišao u Australiju da radim, niko me nije savetovao da odem tamo, već sam to uradio samostalno, video sam da ljudi tamo žive od košarke, mogu da prave novac od košarke. Tako bi trebalo da bude, zar ne? Negde je (Ergin) Ataman rekao kako Evroliga ne zna da naplati svoju popularnost. Ne znam koliko je klubova u Evroligi u plusu, ne bih da lupim sada, ali... Kada imaš takav brend i ne znaš da ga iskoristiš, onda neko mora da stavi prst na čelo i da se zapita neke stvari. Neću da pričam o NBA jer je to druga dimenzija, zato pravim paralelu sa Australijom... Moja ekipa, Adelajd, imala je 14 rasprodatih dvorana, posećenost je na nivou od 90 do 95 odsto. Neko se bavi time. Ovde imamo Evroligu, Partizan, Zvezdu, Panatinaikos, Olimpijakos, Žalgiris... Da li oni mogu da žive samo od prodaje karata? Verovatno bi trebalo da budu samoodrživi, ali ne znam da li se bave time. Nisam dovoljno vispren da shvatim neke stvari, ali znam da su klubovi u Australiji svake godine po četiri-pet miliona u plusu, a budžeti su po pet, šest, sedam miliona za sezonu. Sigurno postoji način kako to izvesti, Amerikanci pokazuju kako se to radi, zato i pokušavaju da uđu na evropsko tržište jer su verovatno videli da postoji materijal".

Već se priča o tome da je jedan od glavnih razloga zašto NBA hoće u Evropu taj što postoji "neiskorišćeni potencijal"...
"Nemoguće je da imamo tri najbolja igrača na svetu, svi dolaze iz Evrope, a da u Evropi niko ne zarađuje od košarke. Stvarno, treba staviti prst na čelo i zapitati se neke stvari..."

AUSTRALIJA? KRENULO OD MILETA, A REŠILO SA ČOVEKOM IZ ČAČKA

Otkud baš Australija? Kako je došlo do vašeg angažmana u Adelajdu?
"Kada sam bio kod Mileta u podkastu (Jao Mile prim. aut.) pitao me je da li bih išao u Australiju? Rekao sam mu: 'Mile, mnogo je daleko'. Međutim, razgovori su se nastavili, zakazao sam prvi intervju preko čoveka koji je najzaslužniji što sam tamo, to je Nikola Milivojević, čovek koji vodi NBL ligu, inače rodom iz Čačka, roditelji su mu odatle. On je desna ruka Lerija Keslmana, vlasnika lige. Imao sam intervju sa Melburn Junajtedom, nisam prošao, onda se završila Manila, vratio sam se u Čačak 94 gde sam pomagao. Kada se sve to završilo, imao sam intervju za sledeću sezonu sa Adelajdom i posle dugih pregovora pred Olimpijske igre potpisao sam za 36-erse", zastao je Marinović na sekund, pa nastavio:
"Iskreno, nisam mislio da ću ikada otići u Australiju, ali nikada me moj instikt nije prevario. Sedam dana posle Olimpijskih igara, već sam bio u avionu za Adelajd i mislim da nisam pogrešio. Čak mislim da je to bio pun pogodak, otišao sam, video nešto novo, usavršio jezik i naučio neke druge stvari. Čovek se uči dok je živ, koristim to maksimalno. Prva godina mi je bila probna, pilot godina, prošla je kako treba pošto su mi dali ugovor na još dve sezone. Zadovoljan sam".

Kakva je australijska liga?
"Košarka je malo drugačija od onoga što se igra u Evropi, nešto je između Razvojne lige i NBA. Nemam tačan odgovor da li je to dobro ili ne. Mnogo je zanimljiva liga, prava takmičarska, igra se dosta brzo i ljudi dolaze da gledaju. Čim plaćaju karte i pune hale, znači da tu ima nešto. Liga je pomalo zatvorena, timovi imaju pravo na samo tri stranca, igra dosta momaka iz Australije koji nisu na najvišem nivou. Oni najbolji obično brzo odu u NBA ili u Evropu. Veoma je talentovana nacija. Lično, prva dva-tri meseca sam se privikavao na sve to, ali sam onda shvatio da nije košarka samo pik'n'rol, nego da ubaciš loptu kroz obruč, da nekako zadovoljiš 10.000 ljudi na tribinama, da ih nateraš da dođu i sutra da te gledaju. Za ono gde sam odrastao, uz Borac, Zvezdu i Partizan, pa misliš da je svaka utakmica pitanje života i smrti, odnosno da je samo to važno, shvatiš posle šest meseci da je jedino bitno napraviti igrače boljim. Naravno, uvek postoji takmičarski deo, jer svi hoće da pobede i bez tog mentaliteta ne može ništa da se postigne u životu, ali nije baš ni sve pitanje života".

U samoj ekipi je Dejan Vasiljević, u stručnom štabu su još Nik Popović i Igor Cvjetković. Koliko vam je to olakšalo ceo proces adaptacije?
"Mnogo, baš mnogo. Napravili smo pravu malu srpsku koloniju dole. Srećom, prvi sam Srbin koji je zagazio dole, nijedan trener nije došao, pa sam, eto, pionir. Pomogli su mi dosta, Nik je Nikola Popović, kondicioni trener, radi sa Džošom Gidijem, radio je sa Bumersima, odnosno sa reprezentacijom, u Sidneju, radio je sa selektorom dugo, bio u Kini, u SAD... Fenomenalna osoba i profesionalac. U životu nisam video bolju ruku od Dejana Vasiljevića, odličan šuter i pre svega dobar momak. Njegova porodica je posle rata morala da ide trbuhom za kruhom i završila je u Australiji. On je australijski reprezentativac, iako ima srpske papire i njegova želja oduvek je bila da igra za Srbiju. Igor Cvjetković je živeo na Ceraku, njegovi roditelji su otišli pre deset godina na Novi Zeland, on je inače mlad momak, 1999. je godište. Studirao je tamo, a pošto je mnogo voleo košarku, ostao je tamo i on će biti sledeće godine iza mene kao pomoćni trener, a sada ga dovodim na U20 reprezentaciju, da bude tu jer je veliki profesionalac i majstor svog posla".

Oko Dejana Vasiljevića se dosta pričalo, čak i da bi mogao da zaigra za Srbiju, što se na kraju nije desilo... Da li ste razgovarali o tome nekada?
"Dejan Vasiljević je momak koji ima neverovatnu želju da igra za reprezentaciju. On je za mene kao mlađi brat. Non-stop radim sa njim, pokušavam da mu pomognem da postane što bolji. Znam koliko mu je stalo, iako su okolnosti ponekad takve da želje i mogućnosti nisu uvek u skladu. Sećam se jednog trenutka, kada smo igrali protiv Australije u Parizu, poslao mi je gomilu poruka. Bio je tužan jer smo gubili, čak su mu se neki prijatelji malo podsmevali zbog toga, a kad smo pobedili, nije znao šta će od sreće. Njegova porodica je iz okoline Banjaluke, on je Srbin. Uvek ima želju da igra za reprezentaciju, ali ponekad je to pitanje mogućnosti. Njegova sestra sada igra za Orlove iz Banjaluke, igrala je ABA ligu. On ima srpski pasoš, rođen je u Kanadi, ali živi u Australiji. Verujte mi, kaže mi: 'Slobodno (me zovite), mogu da igram za reprezentaciju'. On je fenomenalan momak, i siguran sam da će igrati na Azijskom kupu. U Adelajdu ima ugovor na još dve godine, prava je legenda ekipe", priča Marinović i dodaje:
"Australija je mlada nacija, talentovana za sport. U NBL postoje franšize, kod nas su to klubovi, a koliko su profesionalni ili ne, to je ono što pravi razliku između Amerikanaca, nas, Australije i svih ostalih zemalja. Moja deca imaju devet i dvanaest godina i ona već znaju kada treba da se pravi faul, kada je neko napravio glupost... Njima u Australiji daju loptu i deca trče za njom. Deca od malih nogu imaju pristup ozbiljnoj košarkaškoj edukaciji. Dokle god budemo ulagali u mladost, imaćemo posla, a nadam se da će u budućnosti biti još više. Mnogi mladi momci, kao Dejan, žele da igraju za reprezentaciju, a mi kao treneri moramo da im omogućimo da iskoriste svoj potencijal".

SRPSKA ZAJEDNICA, KARAĐORĐEV KUP, DRAŽA MIHAJLOVIĆ KUP...

Marko Marinović (©MN Press)

Kakav je život u Adelajdu? Svi pričaju o Melburnu, Sidneju ili Pertu, malo ko pominje Adelajd...
"Sidnej je najlepši grad na svetu, najbolje iskorišćena voda... Kada sam odlazio u Australiju, mislio sam da je sve samo pustinja i da je mnogo toplo (smeh). A, video sam da je to prelepa zemlja, u kojoj živi oko 25.000.000 ljudi, sa kapacitetom od preko 100.000.000, pa i 200.000.000 stanovnika. Znači, nenaseljena zemlja, daleko je, ali zapravo i nije jer je svet postao globalno selo. Od Beograda do Adelajda imaš dva leta, Beograd-Doha i Doha-Adelajd, to jeste putovanje od jednog dana, samo od Dohe do Adelajda je 13 sati letenja, ali suštinski si brzo tamo. Adelajd je manji grad, dosta me podseća na Valensiju. Tamo sam najlepše trenutke i najbolju sezonu, iako statistički nije bila najbolja u karijeri, ali kada smo osvojili Evrokup bilo je sjajno, a Valensija prelep grad za život. Volim takve gradove, u kojima nema mnogo gužve, već je raštrkan. Adelajd zovu 'Twenty Minute City', jer za 20 minuta možeš otići od jednog, do drugog kraja grada. Grad je na plaži, i ovde je uvek proleće. Toplije je bilo u Srbiji, kada sam otišao u Adelajd, nego tamo, iako su mi pričali da je tamo haos".

Kako izgleda jedan vaš dan u Adelajdu?
"Tamo imamo samo jedan trening i dok završim svoje obaveze oko 14-15 časova, imaš slobodno. Mnogo volim more i sunce, uveče možeš da prošetaš pored plaže, da čitaš knjigu, da radiš vežbe... Imao sam dosta vremena da radim na sebi i prvi put sam se bavio samo trenerskim poslom. U Adelajdu ima dosta naših ljudi. Postoji i naša zajednica, crkva, fudbalski klub 'FK Beograd'. Zajednica je velika, pomažu jedni drugima, drže se zajedno. Kad sam došao, prvo kolo je bilo u Pertu i meni Dejan (Vasiljević) kaže: 'Hajde da idemo da gledamo Karađorđev kup'. To je turnir svih srpskih fudbalskih klubova i svake godine održava se u drugom gradu. Tada je bio baš u Pertu. To je bila prilika da se sretnemo, družimo i stvarno je bilo lepo. Malo izgleda kao vašar, ali lepo je videti da se ljudi okupljaju".

Živopisna je svakodnevnica tamo za naše ljude.
"Pazite, Dejan me je jednom pozvao da donesem majice reprezentacije, potpisane od Jokića, Bogdanovića, Alekse i drugih. Kažem mu da nije problem, ali ga pitam za šta mu to treba. On mi odgovara: 'Ma, treba mi za Di-Em-Si turnir'. Pitam ga šta je to, a on odgovara: 'To je Draža Mihajlović Kup'. Ja sav zbunjen. Inače, reč je o košarkaškoj verziji istog turnira koji traje 30 godina, a te godine se održavao u Adelajdu. Tu se okupilo oko 10.000 Srba, igrao sam čak i ja, došli su Aleks Marić i Dejan Vasiljević, pa smo čak držali i tribinu na kojoj se okupilo oko 1.000 ljudi. Družili smo se, pričali, imali smo priliku da prenesemo svoja iskustva. Moja deca su bila tamo, bilo je fenomenalno. Srbi se baš drže zajedno".

Aleks Marić sada živi i radi tamo?
"Jeste, živi u Sidneju i radi, ne bavi se košarkom, već nekim drugim poslom".

Kakva je perspektiva australijske lige? U neformalnom razgovoru rekli ste da su klubovi ranije mogli da se kupe za male pare, a da su sada ipak dostigli određenu vrednost...
"Seleri kep raste svake godine. Dosta mladih, američkih košarkaša dolazi dole da igra kroz Next Star program. Ima 10 ekipa, ali planiraju da prošire ligu na 12 ili 14 ekipa, što bi bilo fenomenalno. Marketinški je liga svake godine ozbiljno propraćena, svake godine broj gledalaca na tribinama raste. U septembru će se u Melburnu igrati egzibicioni mečevi između Nju Orleans Pelikansa i još nekih ekipa. Partizan i Panatinaikos dolaze u Sidnej da igraju protiv mog tima, kao i protiv Sidneja, što samo pokazuje koliko liga raste. Nikola (Milivojević) je uspeo to da dogovori sa njima, iskreno jedva čekam da vidim kako će to da izgleda. Inače, van Grčke najviše Grka živi baš u Australiji. To sve samo pokazuje koliko se oni bave popularizacijom lige, prate Evroligu, NBA, Nikola je bio u Beogradu, gledao Zvezdu i Partizan, gledao je Fajnal for Evrolige prošle godine, kada je bio sa Skotijem Pipenom u Berlinu. Dosta rade na promociji, Karmelo Entoni je ambasador Next Star programa. Ove godine, posle završetka ligaškog dela sezone, organizovali su MVP večeru, događaj na kojem su bili svi klubovi i svi igrači, bilo je fenomenalno. Bili su predstavnici Panatinaikosa i Partizana, prisustvovalo je između 800 i 1.000 ljudi na toj svečanosti. Tada se proglašava MVP sezone. Pitali su me da li mi pravimo takve stvari u ABA ligi, samo sam se nasmejao. Svakom detalju posvete pažnju, na svečanosti si morao da budeš u odelima, sa kravatom, platili su avione jer imaju saradnju sa kompanijom Kvantas, mi letimo svuda sa njima i odsedamo u njihovim hotelima. Sve je bilo plaćeno, mi smo svi došli tamo i zaista je bilo fenomenalno. Izuzetno iskustvo koje volim da podelim sa drugima jer, čudio sam se čudu. Uvek dolaze i bivši NBA igrači radi promocije, isto je govorno područje pa je lakše za organizaciju, a pritom hoće ljudi da investiraju".

Reklo bi se da vam je baš 'legla' promena, što poslovno, što privatno?
"U Australiji, to što radiš, to ti se i plaća. Ljudi cene rad, i ako daš sve od sebe, to će ti se vratiti. Tu ne postoje komplikacije, sve je vrlo jasno. U Srbiji je drugačije – daš sebe maksimalno, ali to nije uvek uzvraćeno kako bi trebalo. Ako te use*e, mogu slobodno da kažem".

NOVAC KOJI DAJEMO VEČITIMA, PODELITI OSTALIM KLUBOVIMA

Nedović i Džons (©Star Sport)

Kada ste već pomenuli Jadransku ligu, kako vam izgleda regionalno takmičenje sada? Dobili smo Dubai, pominje se ulazak još nekoliko klubova iz inostranstva, pominje se čak i Hapoel iz Tel Aviva...
"Reću ću samo 'Money Talks (Govor novca)'. U ono vreme sa FMP-om, baš sam o tome nedavno razgovarao sa Aleksandrom Rašićem, povodom ovih NIL ugovora, mi smo bili klinci. On je imao 20, ja 21 godinu, pokojni Labović i Teo po 17, Mile Ilić 20 godina... Nama je osvajanje Jadranske lige dalo zamajac za Evropu, svi smo otišli, a FMP je uzeo silna obeštećenja za nas. Danas je problem ono o čemu sam pričao, niko se ne bavi košarkaškim delom, nego biznisom. Pošto sam Čačanin, kada sam bio u Borcu, dao sam sve od sebe da Borac dovedem do prvog ranga. Ništa nisam radio sam, naravno, već sa ljudima u klubu, ali sam se vratio bio u Čačak kako bismo uradili sve da Borac uđe u viši rang, na stare staze. Kao igrač nisam uspeo, ali kao trener jesam. Tada je vladao veliki hajp, pričalo se o vrućem terenu u Čačku... Za mene je, iskreno, poražavajuće da na slobodne utakmice Borca protiv Cibone ili Zadra u halu dođe 200 ljudi. Možemo da se lažemo, da pričamo kako je to okej, a zapravo nije. Tu su neke pare utrošene, kao i u Partizan ili Crvenu zvezdu".

Verovatno je tu više faktora uzrok takve posete...
"Pa, da. Pre svega, jedna je tema da li Borac treba da igra u hali izgrađenoj 1968. godine? Mislim da ne. Da li je poslednja hala u Srbiji koja je napravljena u Kraljevu, ako se ne varam? Ona ne može da se koristi za profesionalni nivo košarke, a mi smo po Fibinoj rang listi i svemu ostalom druga svetska sila u košarci. Otišao sam preširoko, vratiću se na temu Jadranske lige... Nemoguće je da na utakmicama Krke i Borca bude 50 ljudi, da u Zagrebu na meč Cibone i Borca bude isto toliko gledalaca. To su poražavajuće stvari. Evroliga vuče sve, ako ona ne pravi novac, kako će ABA liga? Košarka je najneprofitabilniji sport u celoj Evropi. Nisam ekonomista, ne znam baš sve detalje, bivši sam igrač, sada sam trener i ceo svoj život sam posvetio košarci. Postoji sigurno način da se zaradi novac, ljudi uče škole zbog toga. Vremena su se promenila, a mi ne idemo u korak sa vremenom. Prosto. Živimo u vremenu gde smo do pre mesec dana imali 20 sportskih kanala, a opet ih sigurno ima isto toliko u Italiji i Nemačkoj. Zašto su u Italiji i Nemačkoj opet puni stadioni, a kod nas nisu? Pričam o fudbalu i košarci kao dva najpopularnija sporta. Zašto je tako? Zato što se niko ne bavi time... Zašto u Čačku igrači, koji bi trebalo da budu uzori, ne odu u škole da privuku decu da se bave sportom? Ne pričam samo o Čačku, nego i o Subotici, Nišu, Leskovcu, svakom gradu u Srbiji... Treba sport što više da se promoviše po školama, da se deca privuku da dođu i da pogledaju utakmicu ili da se bave sportom. Sigurno će dete doći kod roditelja, povući ga za rukav i reći mu: 'Odvedi me na utakmicu'. Onda će se kupovati karte i gledaće se utakmice sa tribina, ne preko televizije. To je najveći problem ABA lige".

Dugo se već vode i spekulacije o tome da li je bolje izaći iz ABA lige i raditi na profesionalizaciji srpske lige?
"Srpska liga svakako jeste najbolja za Srbiju, u to nemam dilemu, ali kako izaći iz svega toga, šta je rešenje? Da li odmah preći ili ići postepeno? Ubeđen sam i niko ne može da me razuveri u to da neće biti, recimo, 7.000 gledalaca u Leskovcu, ako bi tamo gostovali Zvezda ili Partizan. Isto je tako i u Čačku, samo su se sada vremena promenila u odnosu na ono kada sam ja dolazio da gledam ili dok sam igrao. Tada je oko 3.000 ljudi navijalo za Borac, sada su navijači Borca manjina u svojoj hali jer dođu samo porodice igrača i prijatelji. Po meni, pare koje se troše i kojim se hvalimo da trošimo za Partizan i Crvenu zvezdu, treba raširiti i podeliti drugima, kako bismo popularizovali košarku. Ne znam kako ćemo to da uradimo, ali to je moje mišljenje. Kada igra Partizan protiv Spartaka, traži se karta više, kada igra Zvezda sa Borcem, isto. Kada bi igrala Zvezda protiv Konstantina u Nišu, bio bi krcat Čair, isto kao kada bi Partizan igrao u Kraljevu, Leskovcu, Kruševcu, Novom Sadu... Ne vidim nijedan razlog da se i kod nas ne uradi profesionalizacija lige, ali ja gledam stvari malo drugačije".

Selektor je takođe veliki zagovornik ideje o profesionalizaciji srpske lige...
"O tome smo mnogo razgovarali, i dalje postoji mnogo potencijala da to postane stvarnost, to je logično. Da ABA liga sada vodi negde, da ima takmičarski značaj, da te vodi u Evroligu, imalo bi smisla. Naš Savez sada treba da radi na tome da naša liga vodi do najvećih takmičenja, kao što je Liga šampiona, jer jedino tako možemo da se takmičimo. Ili, doći će nam NBA, biće franšiza, doneće pare, kupiće šta im treba i zatvoriće ligu".

A, kakvo vam je mišljenje o večitima?
"Da bi mogao da se takmičiš sa najboljima u Evroligi, moraš da dovodiš strance... A, jesmo li kompetitivni? Evo, ne znam", uzvraća Marinović pa dodaje:
"Ne radimo na promociji naših mladih igrača, želimo da jedni i drugi osvoje Evroligu. Imamo potencijal da na svaku utakmicu dolazi po 20.000 ljudi... Ni u Španiji više nema tih, domaćih igrača. Evo, Baskonija igra bez ijednog Španca... Ali, mi smo mnogo mala zemlja. Mi smo bili poznati po tome da smo znali da crpimo talente i da ih pravimo u velike igrače. Pošto uvek idem i pričam ono što mislim, verovatno nekad i boli, mnogi će verovatno pomisliti kako neke stvari ne treba reći, ali ja sam takav... Mene sve ovo boli, jer vidim šta se dešava, ali su ti vezane ruke..."

ALEKSA MOGAO DA RADI KAMP SVUDA U SVETU, HTEO JE SAMO ČAČAK

Avramović i Marinović (©MN Press)

Aleksa Avramović i ti odlučili ste da zajedno organizujete kamp. Kako je do toga došlo?
"Ovo je peta godina. Imamo sreću da jednog tako velikog čoveka, mog prijatelja i komšiju, uključimo u kamp. On pokazuje svoju veličinu odlukom da radimo zajedno. Imao je ponuda da samostalno radi kamp po celom svetu, jer je jedan od naših najpopularnijih sportista, ali on nije želeo to da radi, već je odlučio da pomogne deci iz Čačka. Želi da se vrati u Čačak i tu živi, baš kao što sam i ja to odlučio. On se odlučio da radimo u Čačku, terao sam ga da to bude njegov kamp, on nije hteo da moje ime izbacuje iz naziva kampa... Krenuli smo u novu sezonu, što ide nenormalno dobro".

Kakva je situacija u pogledu organizacije?
"Mislim da smo popunili jednu smenu, s tim da smo zbog stanja u državi imali određenih problema jer nismo znali kada će škola da se završi, pa su nam se poklapale smene. Na kraju smo morali da se odlučimo samo za jednu smenu, od 30. juna do 7. jula. Mi imamo naše obaveze, Aleksa svoje, a želimo da se posvetimo tome. Aleksa će biti tamo, ako obaveze dozvole, ja ću se takođe pridružiti. Idejni tvorac kampa je Vuk Popović, vlasnik kompanije Quantox i Čačka 94, on je pomogao da sve to krene i bila je njegova ideja, iako su nas odvraćali od toga i pričali nam kako to nije dobra ideja jer je kamp u gradu. Pošto se košarka u Čačku igra već 80 godina, niko se nije setio da to iskoristi. Imamo najboljeg trenera na svetu, jednog od tek nekoliko evropskih NBA trenera, a imamo i člana Kuće slavnih Dragana Kićanovića. Zašto to ne iskoristiti? Na sam pomen Čačka, glavne asocijacije su ti pečenje i košarka".

Kao što je i vama prijao odlazak u Adelajd, čini se da je i Aleksi pozitivno uticala selidba u Moskvu?
"Aleksa je odlučio da se preseli u Moskvu i igra za CSKA, koji je jedan od najorganizovanijih klubova na svetu. Liga je jako kompetitivna, imaš tri-četiri ekipe koje su na evroligapkom nivou, a CSKA nudi vrhunske uslove za igrače. Život u Moskvi mu prija, uživa u tom velikom gradu i uopšte u atmosferi u kojoj se nalazi. Verujem da je napravio pravi potez".

AMERI NIKAD NISU BILI U FRCI KAO PROTIV NAS U PARIZU

Dobrić i Kari (©Reuters)

Da li ste imali vremena da ispratite Netflixov dokumentarac "Court of Gold"?
"Jesam i osetio sam snažnu, emotivnu reakciju. Uspeli su ljudi koji se bave tim poslom da komercijalizuju celu priču. Suština je da jeste bilo sve tako, kako je prikazano. Setimo se samo utakmice sa Australijom, u jednom trenutku si zatečen, a sve se dešava u razmaku od deset dana. Igraš prvo utakmicu protiv Južnog Sudana, jako dobre ekipe koja je bila jako blizu da pobedi Amerikance, kako bi se izborio da budeš najbolja drugoplasirana ekipa i sada svi žele da ti pobediš sa što većom razlikom, a zapravo strepiš da li ćeš uopšte da pobediš. Utakmica je bila vrlo intenzivna, oni su dosta talentovana ekipa. Pobeđuješ ih, završava se utakmica i saznaješ da se promenio sistem takmičenja, da više nisi u jednom, već u drugom kosturu. Iskreno, mi smo tada poludeli, nismo verovali da je to moguće, osećali smo nepravdu. Tada smo išli prvo na Australiju i taj meč će zauvek biti testament naše mentalne snage i borbenosti, o čemu ću uvek da pričam. Sećate se da smo protiv Australije prvo igrali u Abu Dabiju, gde su nas oni lagano pobedili i muški pretukli. Pred taj četvrtfinalni meč svi već pričaju o polufinalu sa Amerikancima, a mi počinjemo utakmicu sa minusom od 20 poena. Ideš kući, a imaš najboljeg igrača na svetu i sve one sjajne momke", priča nam sa dosta emocija Pešićev saradnik i nastavlja:
"Mi onda vidimo kako oni (Australija) počinju da se stežu, iako mi nemamo rešenje za njih, ali ne odustajemo. Kouč ne odustaje. Ti do poluvremena smanjuješ minus, pa preokrećeš i dobijaš, ludačkom, fanatičnom borbenošću. I ideš na Amerikance".

A, tamo, možda i najbolja utakmica u istoriji Olimpijskih igara...
"Mi smo prosto svi bili zatečeni time koliko smo dobro igrali. Nemoguće je izgledalo, ceo svet je bio zatečen. Izgubiš na kraju onako, kako si izgubio i čeka te utakmica za bronzu sa Nemcima. Ti momci su uspeli da se oporave i odigrali dominantno protiv svetskog prvaka, pregaziš ga. Nemaš više šta da kažeš. To je suština celog dokumentarca, iako je kroz njega prikazano dosta toga. Na primer, nikada nisam video tim poput tog, američkog. Imam preko 25 godina iskustva u košarci, vidiš da ti Amerikanci nemaju slabu tačku. Njima Džejson Tejtum nije igrao taj meč, a mi smo bili na korak do pobede, o čemu mi pričamo. Zato ostaje ogroman žal. Imali smo četvoricu NBA igrača, a oni sve same superzvezde... Ostaje žal. Igrao si protiv takve ekipe, imao sam sreću da budem akter utakmica protiv Amerikanaca. Na kraju, mislim da Ameri nikada nisu bili u takvoj frci, kao u tom meču. Videlo se sve, u dokumentarcu su sami to izjavili, da im je bila mnogo teška utakmica. Imali ste momente, od onoga da Kari pogađa sve one trojke u prvoj četvrtini, do one situacije da Dobrić šutira otvorenu trojku, a Lebron se drži za glavu... Ali, eto, malo smo im zatresli temelj, dali smo svima na svetu nadu u pobedu, pokazali svima da Amerikanci nisu nepobedivi".

Svi se pitaju, hoće li Srbija u Letoniji biti u najjačem sastavu?
"Ne mogu da vam dam odgovor na to pitanje. Nadam se, pre svega, da će svi biti zdravi. Hteo bih da istaknem, šta smo sve preživljavali, od utakmice sa Letonijom ovde, pa sve do utakmice protiv Nemaca u Parizu, to je ceo dijapazon dešavanja... Imao si Belgiju u Nišu, pa Letoniju tamo, pa jednu od najboljih utakmica protiv Grčke u Areni, pa Tursku tamo i u Pioniru... Da nije bilo svega toga, mi ne bismo došli do Olimpijskih igara, što nam je bio cilj. Hteli smo da odemo na Mundobasket, da kroz to takmičenje obezbedimo direktno učešće na Igrama, što je bilo jako teško jer su samo dve evropske selekcije imale direktan plasman... Ali, ostvarili smo cilj svakog sportiste. To ostaje zauvek".

Činjenica da igrate u Rigi sve vreme vam sigurno dosta olakšava posao?
"Definitivno. Pa, setite se samo prošlog Evrobasketa, to nam je bilo najteže... Igrali smo pet utakmica u grupi, pa se odmah igrala osmina finala, a da bi došao u borbu za medalju potrebne su ti još dve pobede. Mi smo odmah ispali, nažalost, išli smo iz Praga, pa smo putovali u Berlin. Organizacija je bila čudna, a garantujem da smo i tada bili najjači. Ali, desio se taj dan, loša četvrtina, jer smo mi tu utakmicu igrali okej, ali u trećoj četvrtini smo samo odjednom stali. Zbog svega i mislim da je bolje što ćemo sve vreme biti u Rigi. Ne moramo da se pomeramo, nas je put od Praga do Berlina poremetio dosta, putovali smo kasno noću, bioritam se skroz okrenuo... Stigli smo u Berlin, bili svi u istom hotelu, bilo je mnogo distrakcija... U Manili, znate već kako je bilo. Bili smo fokusirani maksimalno, kao i na Olimpijskim igrama".

NIKOLA JOKIĆ NA NIVOU MAJKLA DŽORDANA

Nikola Jokić (©Star Sport)

U proteklom periodu se naročito govorilo o Nikoli Jokiću zbog svega što je napravio, ali ipak nije nagrađen MVP priznanjem. Kakvo je vaše iskustvo rada sa njim?
"Prvo, kada sam otišao u Australiju, moja prva referenca je bila ta što sam radio sa Nikolom Jokićem (smeh). Drugo, on je fenomenalna osoba i igrač, sve druge čini boljim. Uz sve kvalite koje ima, a po meni je glupo da više pričamo o košarkaškim kvalitetima jer se toliko već dokazao, mogu slobodno da kažem da je on na nivou Majkla Džordana. Nije osvojio šest prstenova, ali je na njegovom nivou, kao i Lebrona i svih najvećih asova u istoriji košarke. Njegova skromnost i posvećenost košarci, toliko želi da neko drugi bude bolji, da je to neverovatno. Privlači ogromnu pažnju na sebe, gledaš ga i pokušavaš da uzmeš što više detalja koje on radi. Samo budale bi pomislile da je sve samo talenat, da iza toga ne stoji na desetine hiljada šuteva. Pitajte Ogija (Ognjena Stojakovića) koliko puta su šutnuli i šta su sve radili. Pre neki dan pričam sa Ogijem baš, on je sa ovim šutem za tri poena nezaustavljiv. To ne može niko da čuva. Privilegija, pre svega, koju nemaju svi ljudi. Nadam se da ću ostati u košarci ceo život, ali da imaš priliku da radiš sa jednim od najboljih ikada, to je sjajan osećaj".

Na sve što smo već rekli i što je zapisano ikada o njemu, sada smo ga gledali maltene i kao trenera pored Dejvida Adelmana...
"Tako je, on najbolje oseća taj teren. Oseća košarku, ceo je u tome. Zna tačno ko će gde da bude, šta će da se desi nekoliko koraka unapred... To je kvalitet koji imaju retki, poput njega, Teodosića, Đorđevića, Danilovića, Divca... Košarka je sport u kojem je potrebno imati dobru procenu u sekundi, a on je jedan od tih majstora. On će svakako najbolje da objasni svima, uprkos tome što je tu trener. Okej je trener, ali igrač najbolje zna šta mora da uradi na terenu da bi došao u neku poziciju. Samim tim što se tako postavlja, pokazuje koliko mu je stalo do pobede. To je definicija Nikole Jokića", zaključuje Marinović.