Aleksandar Pešić iz Koreje: Pre Zvezde smo bili izgubljeni po svetu...

Srpski sportisti po ko zna koji put pokazali su da imaju veliko srce i da im je dobrobit zemljaka na umu i kada nisu u domovini, već nekoliko desetina hiljada kilometara daleko od kuće. Čim je pošast korona virusa zahvatila Srbiju mnogi su uputili novčanu pomoć za nabavku medicinskih sredstava, a jedan od prvih bio je fudbaler korejskog Seula Aleksandar Pešić. Ovdašnje medije preplavila je vest da je nekadašnji golgeter Crvene zvezde pomogao zdravstvenim centrima u Beogradu i rodnom Nišu, ali stasiti napadač koji igra na pozajmici iz saudijskog Al-Itihada ističe za MOZZART Sport da nerado priča o tome.
“Tačno je, pomogao sam i to je to. Osetio sam potrebu da to učinim, bio sam u mogućnosti i srećan sam što nisam jedini. Ne bih više na tu temu“, odmah Pešić skreće priču u drugom smeru kada smo ga okrenuli na telefon.

Dobro, da se manemo onda donacije. Da čujemo kako je biti u Koreji trenutno? Kakve se mere tamo sprovode?
“Situacija je OK, nije alarmantna. Ima zaraženih, ali oni odmah idu u karantin. Narod je veoma disciplinovan, nema potrebe za nekim drastičnim merama jer ljudi slušaju preporuke stručnjaka i pridržavaju se svega. Ja sam ovde sa majkom, koja je došla da bi mi pomogla i zbog nje ne izlazimo bez neke velike potrebe, trudimo se da se zaštitimo. Supruga i sin su mi u Srbiji i mnogo mi nedostaju, ali nisam hteo da ih izlažem riziku. U Srbiji mi je i ostatak porodice, prijatelji... Brinem za sve njih i redovno pratim šta se dešava kod kuće. Jasno je da je u pitanju globalni problem i da ceo svet mora da se udruži kako bi ga rešio. Meni je najteže zbog sina, ali tu su društvene mreže, supruga mi šalje fotografije, snimke...“

Da li se plašiš?
“Iskreno, kada je sve to krenulo u Kini, pa stiglo u Koreju, svi moji su me gledali čudno jer sam se plašio. Bio sam tu, video sam neke stvari, a ljudi u Srbiji su me zavitlavali. Sad se samo plašim za svoje, ali nemam strah za sebe. Ja i inače tako reagujem: pred dolazak problema imam gard, ali kad je on već tu umem da se nosim sa tim. Zemljacima mogu da poručim da bi sada trebalo ostati kod kuće i izlaziti samo kada je neophodno. Pritom, svako ima nekog komšiju kojem treba pomoći. Kad dođu ovako teška vremena, svi treba da smo ujedinjeni jer smo svi u istoj nevolji. Nema razlike - bogati, siromašni, uticajni ili ne... Ali, ovako solidarni trebalo bi da budemo i kad prođe virus. Bojim se da su se zaboravile neke prave vrednosti“.

Kako održavaš formu? Koje obaveze ti je postavio klub?
“Mi treniramo normalno, u Seulu nije toliko veliki procenat zaraženih. Na treningu nas bude ukupno 50 i svi se pazimo. Ovde sve normalno funcioniše, čak rade restorani i kafeterije, ali u svakom od tih objekata stoji kamera za merenje telesne temperature. Oni čak veruju da bi prvenstvo moglo da krene 25. aprila ili početkom maja“.

Kako si se snašao u Južnoj Koreji?
“Počeo sam odlično, u prvom delu bio sam prvi strelac lige. Nažalost, posle je došla povreda, pauzirao sam devet utakmica i kada sam se vratio to nije bilo to. Sada krećem od početka, ali ću zbog virusa morati malo da sačekam, kao i svi drugi. Uostalom, u ovom trenutku ima toliko drugih stvari koje su važnije od fudbala“.

Imaš samo 27 godina, u maju puniš 28, a prilično si se naputovao. Po čemu pamtiš period proveden u Saudijskoj Arabiji, poslednjem odredištu pre Južne Koreje? Imao si problema da dovedeš suprugu, zar ne?
“Da, baš sam se naputovao. Igrao sam u Grčkoj, Moldaviji, bio sam u Francuskoj, u Italiji, i to baš i Bergamu, koji je sada najkritičniji deo te zemlje. Što se Saudijske Arabije tiče, nije baš da nisam mogao da dovedem ženu, može porodica da se dovede, ali ona je tada bila u sedmom mesecu trudnoće. Em nije bilo preporučljivo da putuje, em sam ja želeo da nam se dete rodi u Srbiji. Što se Al-Itihada tiče, u pitanju je veliki klub, ali nam je loše krenulo, menjali su se čelnici i treneri. Ja sam za pet meseci tamo ispratio dve uprave i tri trenera, a mesec dana pošto sam otišao bila je još jedna smena na klupi. Sve to je uticalo na igru i rezultate cele ekipe, a ja sam pritom imao i taj privatni faktor da nisam sa trudnom suprugom“.

Pomenuo si Bergamo. Da li se čuješ sa bivšim saigračima iz Atalante?
“Čujem se, baš sam pred meč sa Valensijom pričao sa kapitenom Papuom Gomezom. Posle, kada je sve to tamo ’buknulo’ razmenili smo poruke. Ali, imam u Bergamu i dosta prijatelja koji su van fudbala, pa se čujem i sa njima. Situacija je veoma loša. Idu samo do supermarketa, apoteke... Taj deo Italije privlači najviše turista: Milano, Venecija, Verona, Bergamo... Dosta ljudi cirkuliše. Verovatno je splet različitih faktora doprineo da dođe do ovako teškog stanja“.

Kad već vrtimo film da se prisetimo i one jedne sezone koju si proveo u Crvenoj zvezdi. Čini se nekad da je pomalo nepravedno Pešić zapostavljen u zvezdaškoj javnosti, a u toj sezoni 2017/2018 na 51 utakmici postigao je 29 golova i saigračima pospremio još 21 što je sve skupa fenomenalan učinak. Pamtiće se naravno onaj pogodak protiv Krasnodara, pogodio je Pešić i u večitom derbiju u pobedi od 2:1... Da li ti nedostaju ti dani?
“Jesam davao golove, Nemanja Radonjić je pravio čuda, ali po meni ključni igrač bio je Nenad Krstičić. Kad su on i Branko Jovičić bili ispred odbrane, znalo se da neće biti problema. Ne mogu da nas poredim sa nekim legendarnim generacijama, ali mislim da je ta naša bila jedna od najboljih u poslednjih mnogo godina. Kako smo se samo skupljali tokom priprema, a na kraju je ta ekipa imala sve. Imala je i ekstremne zvezdaše koji su dizali atmosferu u svlačionici. Mi smo pre toga bili nekako izgubljeni po svetu, karijere su nam bile u padu, a na kraju smo napravili nešto tako značajno. Mi smo pomogli Zvezdi, a ona je pomogla nama. Naravno, stalno sam u kontaktu sa mnogima od njih. Imamo grupu na WhatsApp-u, tu su Savke, Stojković, Gobelja, Adža, Bakula, Radonja, Čaušić...“

Važan faktor bio je i trener Vladan Milojević. Da li si u kontaktu sa njim?
“I dalje se čujem sa šefom, barem jednom u dve-tri nedelje. Čuli smo se i kada je trebalo da potpiše za Al-Ahli, interesovala su ga moja iskustva iz Saudijske Arabije, a i kada je meni bio potreban neki savet zvao sam njega. On nas je vratio u život, verovao je u nas, a zahvaljujući njemu i Mitru Mrkeli i drugi su stekli poverenje u tu ekipu. Njih dvojica su bili za povratak srpske dece u klub, kad god bismo posustali, oni su nas podizali. Nadam se da će Zvezda nastaviti sa uspesima, mada znam da je uvek pod ogromnim pritiskom“.

U Al-Itihadu si kratko sarađivao sa jednim od trenutno najcenjenijih stručnjaka sa Balkana Slavenom Bilićem. Šta možeš da nam kažeš o njemu?
“Malo me je je podsetio na Milojevića. Kratko smo sarađivali, ali ostavio je na mene jak utisak. Razmenimo poruke za praznike, a sa njegovim saradnicima ostao sam baš u dobrim odnosima. Bilić puno polaže na disciplinu i dobre odnose među igračima. I on i Miloje imaju tu veliku dozu ljudskosti. Obojici je stalo do toga kako se njihovi fudbaleri privatno osećaju, imaju li neki problem. U Arabiji smo Bilić i ja živeli kuća do kuće i često smo pričali i o stvarima koje nisu vezane za fudbal. On je izuzetno interesantan i obrazovan čovek, svira gitaru...“

Ne računajući dane koje si proveo u Zvezdi, gde ti je bilo najbolje?
“U Bergamu. Barem što se tiče života, uslova za podizanje porodice, društva. Pritom, u to vreme postojala je direktna avionska linija od Niša do Bergama, a let je bio u cik zore. Moram da kažem da sam i u Moldaviji imao sjajno društvo, možda i najbolje. Bilo je tu momaka iz naših krajeva, uživali smo u pravom kućnom druženju, zezanju, slušanju muzike... Što se tiče fudbala, najbolje mi je bilo tokom prve godine u Francuskoj i sada u Koreji“, kaže Pešić za MOZZART.

(FOTO: Star Sport)