Uvek će organizacije pobeđivati veštačke ili na silu stvorene supertimove

Ostavite suđenje kakvo Real ima po strani. Hteli da priznamo to ili ne, Madriđani su možda i nešto najbliže NBA ligi što imamo u Evropi. Kada neki igrač ode, ne kukaju, već ga ekspresno zamene. Isto tako i sa trenerom. Prosto, nema šta da im se zameri na organizacionom planu.

I naravno da je Serđu Skariolu lako da radi kada je sve van terena posloženo kako treba. Njegovo je da tim na parketu izgleda kao sila, a vala i izgleda. Fakundo Kampaco igra možda i najbolji sezonu u karijeri što se tiče poenterskog učinka, Mario Hezonja je konstantan, dok su se kao dobra pojačanja ispostavili Trejl Lajls, Teo Maledon i Čuma Okeke.

Povreda Edija Tavaresa pred Fajnal for jeste problem, međutim i bez njega niko ne može da otpiše Real protiv Valensije.

Fenerbahče je takođe primer kako jedan klub treba da izgleda. Na stubovima koje je postavio Željko Obradović u prošloj deceniji turski velikan je nastavio da gradi. Onda je doveo i vrhunskog trenera Šarunasa Jasikevičijusa i nastavio da raste sve dok prošle godine nije osvojio Evroligu.

Uslovi koje Fener ima su besprekorni, pritom Jasikevičijus je postavio sistem igre i prema njemu se dovode igrači. Bez obzira što je ostao bez Najdžela Hejsa Dejvisa i Marka Gudurića koji su bili najzaslužniji za evrotitulu, Fener je opet na Fajnal foru i braniće pehar u OAKA dvorani.

Tamo će se u polufinalu sastati sa Olimpijakosom, koji je praktično sinonim za organizaciju. Već godinama je tu Jorgos Barcokas, takođe je napravio takvu koncepciju da ne mora da nagađa sa pojačanjima, već dovodi one igrače koji odgovaraju karakteristikama koje mu trebaju. Na primer, plejmejker mora da bude vrhunski defanzivac. Evo Tomas Vokap i Frenk Nilikina. Četvorka mora da širi teren. Evro Saša Vezenkov i Alek Piters. Pritom je Vezenkov bukvalno košarkaško čudovište oko kojeg je sagrađen ceo tim.

Centar mora da pravi dobre blokove i skače. Evo Tajrik Džons, Nikola Milutinov i Donta Hol. Ima Oli sve postavljeno, samo titula fali. I koliko je teško osvojiti Evroligu govori to što je Olimpijakos ostajao kratak na četiri uzastopna Fajnal fora. Možda je ovo "ta" sezona".

I na kraju - Valensija. Klub koji je iz Evrokupa došao do Fajnal fora Evrolige. Pa kako? Pa, sistemskim radom. I to na svim poljima. Roiđ arena je možda najbolja dvorana u celoj Evropi, ljudi iz kluba su išli po Americi i gledali kako tamo funkcionišu franšize i stečeno znanje doneli Evropu.

Valensija je bukvalno sila u organizacionom smislu. Pritom, Pedro Martinez je očigledno vrhunski trener. Gaji specifičan stil igre, ali pobede i plasman na F4 govore da taj stil funkcioniše. Nema zvezda u ekipi, zna se ko šta radi, ko koliko igra i kada se sve to spoji, dobijemo učesnika Završnog turnira.

Sa druge strane, imamo bogate vlasnike kojima su klubovi kao igračke. Vlasnike koji ne mogu da podnesu poraz i koji ne žele da njihov tim prođe kroz neophodan proces, već žele ako mogu da kupe titulu šampiona Evrolige.

Naravno, reč je o Dimitrisu Janakopulosu. Okej, moramo da kažemo da je on 2024. godine uspeo i da se njegov Panatinaikos vratio na tron posle 13 godina. Ali, tada je taj tim imao glavu i rep. Kostas Slukas je vodio glavnu reč, Matijas Lesor je bio najbolji centar u Evroligi, Kendrik Nan se nametnuo kao surovi skoker, Huančo Ernangomez je bio stabilan šuter, a Džerijan Grent specijalista za odbranu.

Marijus Grigonis, Konstantinos Mitoglu, Janis Papapetru, Luka Vildoza i Marijus Grigonis su bili igrači uloge, a sve je to lepo vodio Ergin Ataman. I naravno, uprkos činjenici da je taj tim sklopljen za jedno leto, kruna je bila titula evropskog šampiona.

Sve je pošlo po zlu onog momenta kada je Janakopulosu bilo malo. Želeo je više. Doveo je Lorenza Brauna, za kog smo sigurni da ne možete da se setite nijednog poteza u zelenom dresu. Doveo je Džedija Osmana što je odličan potez, ali i Turčin voli da troši lopte.

Prošlog leta je Janakopulos napravio još veću glupost. Potpisao je Ti Džeja Šortsa. Onda tokom sezone i Najdžela Hejsa Dejvisa. Kao da ne zna da se košarka igra sa jednom loptom, a ne sa tri. Pritom, Šorts, Slukas i Nan su svi levoruki i svi su maltene beskorisni bez lopte.

Ona je potrebna i Hejsu Dejvisu, Osmanu i Ernangomezu, čak i Nikosu Rogavopulosu. Pa i Matijas Lesor i Kenet Farid vole da zakucaju ponekad, ne samo da prave blokove i livade i da se "lome" u odbrani za druge. Isti je slučaj sa Grentom, nije košarka fudbal pa on da čeka samo da igra odbranu.

Ruku na srce, PAO na klupi ima trenera koji možda i najbolje radi taj menadžerski posao. U smislu da je Ataman u stanju da kontroliše svačiji ego, ali je očigledno i za njega ovo bilo previše.

U istom košu sa Janakopulosom treba da bude i Ofer Janaj. Vlasnik Hapoel Tel Aviva je još odavno pokazao znake da mu treba PR i da ne treba tako lako da daje izjave. Setite se samo kad je pretio da će Crvenoj zvezdi da preotme sve igrače jer je ona stupila u kontakt sa Džonatom Motlijem.

Kao da je probala da lično Majkla Džordana da potpiše. I evo, godinu dana kasnije Motli jedva da je u rotaciji. Jeste Hapoel osvojio Evrokup i organski ušao u Evroligu, ali je na leto Janaj rešio da dovede Vasilija Micića, Elajdžu Brajanta, Denijela Oturua, Kolina Malkolma i Krisa Džonsa. Opet, dosta ega i opet je jedna lopta malo za ovaj Hapoel.

Kvalitet koji poseduje Dimitris Itudis je doveo Hapoel do plej-ofa. Ništa drugo. U okolnostima u kojima je tim iz Tel Aviva igrao plasman u plej-of je bio ogroman uspeh.

Ali, izgleda da Janaju nije. Već se pominje da želi Zeka Ledeja, piše se o astronomskoj ponudi za Žana Montera. Košarka nije menadžer, prosto tako ne može da se sastavi šampionski tim.

I Dubai se pokazao kao nestabilan klub. Jurica Golemac je radio sjajan posao, a onda je odjednom dobio otkaz. Došao je Aleksandar Sekulić, a već se priča o njegovoj smeni. O rosteru da ne govorimo, Dubai maltene ima 25 igrača. Prva godina u eliti je bila dobra, ali kao da u klubu nisu zadovoljni 11. mestom i rešeni su da prave radikalne poteze.

Ne smemo da izuzmemo iz cele priče ni Partizan Mozzart Bet ni Crvenu zvezdu.

Crno-beli su doveli sedam igrača pre i tokom sezone, promenili trenera i realno odlaskom Željka Obradovića završili jednu eru. Opredelili su se za Đoana Penjaroju i videćemo kakvi su planovi za leto. Generalno je Partizan pokazao nameru da bude organizacija u prethodnih par godina. Samo treba da vidimo da li je to moguće bez Željka Obradovića.

Crvena zvezda je prošlog leta i u doselekciji dovela devet igrača. Dakle, veliki deo tima je promenjen, potom i trener. Deseto mesto na kraju je možda i realnost na kraju, a Zvezda ima novu šansu da mirno sagradi tim, da ukaže poverenje treneru i da zaliči na ozbiljan klub koji zna šta radi. Jer u poslednjih par godina to baš i nije.

Potrebni su dugoročni planovi, a ne akcioni. Još gore je kad plana ni nema. Jer očigledno se bez njega ne može.