PRELAZZI: Ally Pally, Luk Litler i svi mi debeli ukočeni sportisti

Da li je ta stvar generacijska? Hoće li ljudi koji čitaju ovaj tekst, a koji su imali tu (ne)sreću da se rode u godinama koje počinju dvojkom, belo gledati, kao kada im pričate o kupovini CD-ova, o čekanju jednog prenosa Serije A nedeljom uveče, o jurenju skremblovanih satelitskih kanala kako biste eventualno uspeli da uhvatite još makar nešto iz Bundeslige, o svetu bez YouTube-a, mobilnih telefona, onlajn klađenja?

Ili takva mesta, takve prčvarnice u kojima srednjoškolci i dalje provode časove s kojih su pobegli – dobro, da se ovo ne pretvori u “during the war”, ali beže li deca i dalje s časova tek onako? – postoje i dalje u svakom gradu odavde do mora?

Naša se zvala “Vembli”, i to mi danas ima više smisla nego tada, čak i ako se zvala “Vembli” samo zato što je iznad nje bio kafić po imenu “London”. Ni “London” ni “Vembli”, proverio sam pre koju godinu, više ne postoje, to je jedna od misterija malih gradova, kako je neko mesto jednog leta popularno, a onda narednog, kao po dogovoru, niko tu ne sedi, pa čak ni dokoni đaci što se prave da su mnogo važni kada piju kafu u deset ujutru.

“Vembli”, dakle. Spustite se uskim stepenicama, i evo ga, utočište i hram pun dima i pomalo alkohola. S desne strane su stolovi za kartanje, tu je preko dana sedeo retko ko, uveče nismo baš zalazili; u prostoriji levo su dva bilijarska stola, u ćošku je sto za stoni tenis, mada postavljen tako nezgodno da vam lakat češe zid kada probate da servirate u parovima.

A negde po sredini, njegovo trepćuće, šareno visočanstvo, glasno toliko da moraš da se nadvikuješ, čak i ako stojiš na pola metra od saigrača.

Pikado.

Nije nam smetalo što su strelice bile rasparane i često raspadnute, nije nam smetalo što bi nekada uspeo da pogodiš trostruku dvadeseticu a senzor bi zabudalio i ne bi to registrovao, nije nam smetalo ni što smo bili loši; jedno dva proleća, pikado je bio sve što je bilo važno. Koliko? Toliko da je jedan drugar uspeo da polomi ruku na nekakvom fudbalu, a onda je – iako strogi dešnjak – sebe naučio da igra pikado levom, samo da ne bi propuštao zabave.

Godinama nećemo bacati pikado: i kada bismo nabasali na neki aparat u izlasku, sve bi se završilo na čežnjivim pogledima, kao s onom curom s kojom si se gledao dok si bio mlad, a evo je, gura dečja kolica, ima i kera…

A onda se pikado vratio. Dobro, ne direktno u naše živote – sem nekih sitnih poklona – ali je pikado, ta kafanska zabava, odjednom postao sport.

Veliki sport? Pa, sve zavisi od vaše definicije – i veličine, i sporta.

PDC World Championship - kvote!

Ako bismo gledali onu marketinšku, onu televizijsku, pa još i malo iz ostrvskog ugla, onda jeste veliki. Prenosi velikih takmičenja, poput aktuelnog Svetskog prvenstva, posebno iz legendarne Alexandra Palace, drugi su najgledaniji sadržaj na kanalima Sky Sports. Da, više od kriketa i ragbija i onog drugog ragbija i šta već Englezi vole; samo je fudbal iznad “dartsa”.

Kako se to dogodilo? Zbog čega smo i mi ovde, uključujući i čoveka koji se neuspešno bori sa bolovima u leđima, pali na pikado? Zašto smo, zaboga, a imamo špurijus da nas nije malo, proveli subotu i nedelju uveče gledajući direktan prenos na jednom od onih zabačenih kanala Arene Sport, kada je u isto vreme Arsenal osvajao titulu protiv Vulvsa, a Ćabi Alonso se borio za goli život na gostovanju Alavesu?

I opet ćemo, sve do 3. januara, budući da PDC World Darts Championship traje maltene kao Mundijal u fudbalu…

Luk Litler (©Reuters)

Na prvi pogled, sve to ima veze sa onim tipom koji izgleda kao da je mogao sve da da nas rodi, premda mu je svega 18 godina. Reći da je Luk Litler Tajger Vuds ovog sporta ne bi bilo netačno, ali je stvar mnogo dublja, i ima veze i sa organizacijom, i sa prenosima, i sa takmičenjima, ali i sa (ne)moći rasute pažnje TikTok generacije.

Svega ovoga, rekle bi enciklopedije, ne bi bilo da nije bilo “Velikog raskola” 1993. godine, kada je Bari Hern pomogao da se formiran Professional Darts Corporation, pa je zabava prestala da bude samo “Vembli” posle škole, samo relikt britanske radničke klase; simptomatično je da se to događalo istih godina kada i dolazak Premijer lige, uz podršku Sky Sportsa i Ruperta Mardoka, naravno.

Današnji prenosi, za početak, izgledaju spektakularno, baš zato što ne gube na spontanosti i neozbiljnosti. Posebno kada je reč o slici iz “Ally Pally”, najvažnije pikado sale na svetu, u kojoj se održava i ovo Svetsko prvenstvo: sve deluje haotično, sa publikom koja se oblači u kostime Super Marija i Betmena i Volda i pije alkohol i peva svako svoju pesmu i napadaju ih ose i ne radi klima i pišu svakakve gluposti na onim papirićima. A tu je negde i Džejms Madison…

Spektakl kao američki kečeri, samo što je ovo prava stvar…

(©Reuters)

Legovi su brzi, brojevi se menjaju u milisekundi, računice nisu za nas s jedinicom iz matematike, a preokreti su češći od promašaja. Kao da gledate penale, celu noć, samo bez onog ružnog osećaja nepravde koji uvek prati jedanaesterce.

Kolika promena, i u odnosu na uštogljeni tenis, i u odnosu na fudbal ili košarku gde uvek znaš ko su tvoji; ovde “tvoj” može da te kupi u svakom trenutku, posebno ako ima pivsku stomačinu.

Doći ćemo i do toga.

A onda izađu igrači, obično praćeni nekom sladunjavom muzikom, i prenos se pretvara u nešto drugo: kamera im zumira znoj na čelu i ruke koje drhte kada treba “izaći” sa duplom peticom (“dartritis”, tako to profesionalno nazivaju), sudija se nadvikuje sa celim svetom – “One hundred and eighty!!!” – takmičar teško sakriva bes i ljutnju, ali samo na sebe, i na kraju se sve završi zagrljajem.

Eh, takmičari. Možda je, ne kažemo, do starosti i amortizacije, ali svaki put kada na binu izađe bradonja sa dvadeset kila više nego što bi trebalo da ima, pa kada komentatori ispričaju da je počeo da igra u svom malom gradu u kojem postoji samo jedan pab i ništa više, pomislite da biste to mogli da budete vi.

Tu je Luk Litler, naravno, i njegov imenjak Luk Hamfriz, i Gabrijel Klemens, ali tu je i 46-godišnji Hrvat Boris Krčmar, i 71-godišnji “Singapurćanin” Pol Lim, koji se profesionalno takmiči od 1973. godine, i igraće baš protiv Hamfriza u drugoj rundi.

Postoji li ijedan drugi sport u kojem mladić u trećoj i dekica u osmoj deceniji života izlaze na megdan barabar?

Luk Litler jeste katalizator, i morao je da se desi neko takav – ili baš on – pa da i generacija opsednuta društvenim mrežama zavoli pikado (nešto slično desilo se sa Magnusom Karlsenom u šahu); Litler je fenomen jer nije izdao svoje korene, a njegova pobeda nad Mihaelom van Gervenom prošle godine lansirala ga je u orbitu.

A onda se i njemu, tom čudu od deteta, desi da mu strelica promaši “duplo”, da za milimetar ispadne iz ritma, i izgleda kao što svako od nas izgleda kada mu ispadne telefon na beton ili kada – dešava se, šta – prospe gazirano piće svuda na tastaturi. O nekim većim životnim “fejlovima” da i ne govorimo…

I eto ga, vrhunskog sportiste koji juri nagradu od koliko stotina hiljada funti i basnoslovne sponzorske ugovore, a isti je kao mi, mi sa diskus hernijama, sa kriglom u ruci, mi što smo bežali sa časova; i desiće vam se da uđete u kafić i na televizoru je direktan prenos iz Ally Pally, a u ćošku je taj glasni aparat, šljašti i šareni se i privlači te kao onaj prsten Smigola.

Taman da se ujedeš za jezik pre nego što izgovoriš “A šta mislite, da li bismo stvarno mogli i mi…?”