Čudna će vremena bez tebe na terenu, Andrea

Podignuta ruka sudija za pasivan napad, finta dodavanja, prodor u jaču stranu, šut golmanu kroz glavu. Stisnute pesnice, oči pune suza. Jer, znala je vrlo dobro tada ono što od juče znamo i svi mi.

Vratila se da bi otišla kako treba. Ili, kako je to sama sročila ispod emotivnog video zapisa na instagramu: „Ono što nazivamo novim početkom često je kraj. A napraviti kraj znači napraviti novi početak. Kraj je tamo odakle počinjemo.“

I sad, situacija je vrlo specifična, jer još nije onaj pravi kraj. Ako je veliki režiser, što negde odozgo povlači sve konce, smislio da snimi istinski klasik – ili ako loptu ponovo bude uzela u svoje ruke (vraćamo se na gore pomenutu večitu dilemu) – klapna će pasti 1. juna baš u Budimpešti, gde će (ako prethodno, već u dva predstojeća vikenda, u dvomeču četvrtfinala nadmudri Odense) pokušati da i drugi klub iz tog grada upiše na listu besmrtnih. Da ono što je 2013. godine uradila sa Đerom, ponovi sa Ferencvarošom.

Tek tada će doći trenutak za pravo podvlačenje crte, za podsećanje na preko hiljadu golova u Ligi šampiona (u ovom momentu tačno 1.072 – treći je strelac u istoriji elitnog takmičenja, a samo njih četiri su prešle magičnu hiljadarku), na još četiri izgubljena finala, ali i na sve ono što brojevi, koliko god impozantni bili, sami za sebe, ne mogu da pokažu.

Jer, Andrea Lekić nije bila „samo“ zvanično najbolja rukometašica sveta, baš u godini u kojoj je osvojila svoju (za sada) jedinu Ligu šampiona i jedinu medalju za ovdašnji ženski rukomet od raspada velike države u kojoj je rođena. Andrea je „Bijelo dugme“ posle smrti Jugoslavije, jer nju su svojatali i u Beogradu, i u Ljubljani, i u Skoplju, i u Podgorici. Nosila je dresove svih jugoslovenskih klubova koji su ikada bili prvaci Evrope. Od Radničkog, gde je sve počelo, preko Krima, do Budućnosti. Plus one istorijske sezone u Vardaru, dok je trajao taj megalomanski projekat. Pa učešće u drim timu ĆSM Bukurešta i, neko je izračunao, 29 trofeja u svim tim klubovima...

(©MN Press)

Da li je najbolja koju smo ikada imali? Veselin Vujović je to najslikovitije objasnio kada njemu postave isto pitanje: „Za mene je Mercedes najbolji auto na svetu, ali model od pre 30 godina i ovaj danas nemoguće je uporediti. Svakoga treba ostaviti u svom vremenu.“

Ceca Kitić bila je Mercedes nekog drugog, po rukomet mnogo berićetnijeg vremena, Bojana Petrović ipak se proslavila kao Bojana Popović, ali baš to, u kakvom je okruženju Andrea Lekić dotakla zvezde, daje dodatnu težinu njenim dostignućima.

Evo samo jedan primer: u prvom šampionatu samostalne Srbije (sezona 2006/07, njena poslednja u srpskom klupskom rukometu), Andrea je bila ta koja je napravila razliku u korist Knjaz Miloša i donela mu titulu državnog prvaka ispred niške Naise, koja u istoj toj sezoni osvojila evropski trofej Čelendž kupa. Danas, u poluamaterskoj Superligi Srbije, čijeg bi se kvaliteta postidela i školska prvenstva od pre par decenija, poslednji na tabeli je – Bekament iz Aranđelovca (nekadašnji Knjaz Miloš).

U nacionalnom timu sve je počelo na Evropskom prvenstvu 2006. godine, baš prvom takmičenju nakon osamostaljenja Srbije, a završilo se pre neko veče u Boru. Posle skoro 19 godina! Jedina reprezentativna karijera koja nam pada na pamet da bi po dugovečnosti mogla da je nadmaši jeste Maje Ognjenović. Piksijeva je trajala 17 godina, Filipa Filipovića 18, između onih Divčevih izgubljenih lopti protiv Sovjeta u Madridu i zlata u Indijanapolisu prošlo je 16...

Sa Zoranom Arunović (©Starsport)

Nije uvek bilo ni lepo ni lako. Autor ovih redova prisustvovao je utakmici protiv Poljske u niškom Čairu, juna 2007. godine, u baražu za plasman na Svetsko prvenstvo, prve u dresu reprezentacije u kojoj joj je tadašnji selektor Časlav Dinčić poverio ključeve igre u ruke. Imala je tada nepunih 20 godina i teško manji broj izgubljenih lopti. Ali, vredelo je istrpeti je.

Bio je i onaj bojkot selektora Saše Boškovića (sa kojim je prethodno osvojeno svetsko srebro u Beogradu), bilo je teških povreda i mimo one gore pomenute u Koldingu. Finale protiv Brazila u Areni 2013. godine (kako sama kaže, jedina utakmica u karijeri koju bi želela ponovo da odigra), odgegala je na jednoj nozi. Zbog problema sa bubnom opnom, propustila je Svetsko prvenstvo u Japanu i najbolji nastup reprezentacije Srbije ne računajući takmičenja na domaćem terenu (šesto mesto). Kasnije iz istog razloga i kvalifikacioni turnir za Olimpijske igre u Tokiju, što joj je, kao i celoj njenoj generaciji, ostala najveća profesionalna rana.

Ako niste baš verni rukometni fan i ovaj sport, kao što je to postala tradicija u Srba, pratite od decembra do decembra, odnosno od januara do januara, u zavisnosti od toga o kom polu igrača je reč, Andrea Lekić vam je – ne možemo da se setimo prikladnijeg poređenja – nešto slično onome što je Miloš Teodosić u košarci. Ako odete na jutjub, pronaći ćete i piruete, i golove kroz noge, i dodavanja iza leđa zatvorenih očiju, i šuteve sa zemlje koji završe u 90. Ali, kada god se lomilo, znalo se u čijim je rukama lopta. Često glavom tamo gde drugi ne bi smeli ni nogom (otud tolike povrede), nekada i preko granice sebičluka, međutim i to je crta lidera.

A ona jeste rođena kao vođa. Zvezda koja pleni harizmom i na terenu i van njega. Koja nikada nije odbila ni intervju, ni selfi, ni autogram, ni poziv na kampove – jedan je i sama osmislila i organizovala kao sopstvenu akademiju. Najzaslužnija je – naravno, ne i jedina zaslužna – za sve one devojčice koje Ana i Jelena onomad nisu „odvukle“ na tenis, potom Tijana Bošković na odbojku, Ivana Španović na atletiku... Zato je jedino logično da joj odgovorni u srpskom rukometu već ovog leta otvore vrata i ponude da sama izabere šta želi da radi.

Rukomet (naročito ženski) u Srbiji dobro da je i ovoliko živ, pod uticajem svih kontradiktornosti iz prethodnog perioda. Reprezentacija je nakaradno podmlađena u sred minulog olimpijskog ciklusa, najbolje su se vratile sada, pred Svetsko prvenstvo koje je poslednje takmičenje koje nema nikakav kvalifikacioni značaj za naredno izdanje Igara. Selektorsko poverenje ukazivano je, uz dužno poštovanje, trenerima drugog ili trećeg ešalona iz Slovenije i Norveške, što je poprilična uvreda za ono malo domaćih entuzijasta koji cede suvu drenovinu iz sve tanje baze po ovdašnjim klubovima.

U takvim okolnostima, rukometašice su od Olimpijskih igara udaljene koliko i Srbija geografski od Los Anđelesa i tu plasman na Mundijal u Nemačkoj i Holandiji neće mnogo promeniti. Ali, ni njega ne bi bilo bez Andreinog i povratka još tri njene ispisnice (Krpež-Šlezak, Cvijić, Tomašević). U prvoj utakmici u Celju, u prvom poluvremenu šutirala je 6/7, u drugom podelila još bar toliko asistencija. U drugoj u Boru, dodala je još osam pogodaka.

Jako je važno što je nastavljen kontinuitet učešća na velikim takmičenjima koji traje još od 2012. godine. Mlađima je u amanet ostavljeno značajno iskustvo koje će steći narednog novembra i decembra. Ali, ovo je pre svega bilo pitanje simbolike, ponosa, inata i kosmičke pravde jedne generacije i njenog simbola.