INTERVJU – Konstantin Čupković: Nekad se pitam da li sam bio normalan… Zbog talenta trebalo me istrpeti

Pokušali su da ga uguraju u kalup – nisu uspeli. Od početka karijere bio je specifičan, drugačiji, nije se uklapao u masu. Vrata reprezentacije za njega su uglavnom bila zatvorena, ali to ga nije sprečilo da napravi vrhunsku klupsku karijeru. Konstantina Čupkovića (36) sigurno pamte ljubitelji odbojke u Srbiji kako zbog specifičnog izgleda u to vreme, tako i zbog razlike koju je na terenu definitivno pravio noseći dres Mladog radnika, Vojvodine, kragujevačkog Radničkog…

Kasnije ga je put vodio u Italiju, Poljsku, Francusku, Grčku, Tursku, Katar, Kinu… Igrao je za slavni SKRA Belhatov, moćnu Peruđu, velikane poput Olimpijakosa i Fenerbahčea… Ne samo da je igrao, nego je i osvajao trofeje, individualne nagrade i bacao publiku u trans.

Bio je definitivno jedan od onih koji ne ostavljaju gledaoce ravnodušnima. Jedan od onih zbog kojih se dolazi na tribine ponovo. Srčan, eksplozivan, temperametan… Baš zbog takvog pristupa – davao je ovoj igri neku posebnu čar. Odbojka je bila njegova velika ljubav i tako će i ostati, iako je ovog leta odlučio da završi karijeru.

U razgovoru za Mozzart Sport pojasnio je zašto nije ostavio jači trag u reprezentaciji, govorio je o nestašnim mladalačkim danima, klubovima u kojima je proživeo lepe i teške dane, a i o velikoj romansi sa bivšom hrvatskom odbojkašicom Marijom Čupković (nekada Ušić)…

Da li je bilo teško da prelomite da je došlo vreme za kraj?

"Nije... Tokom poslednje tri godine sam već osetio da se vučem. Znate, ja sam tokom karijere bio manje-više kao korektor na poziciji primača. Što bi se reklo lemao sam 40 lopti na utakmici od 16, 17. godine. Još od kada sam počeo u Mladom radniku, pa sve do poslednjeg dana karijere… U poslednje vreme sam shvatio da se gubi taj neki atleticizam, koji me isticao kao igrača. Eksplozivnost i visina dohvata nisu više isti. Mozak navikne tokom 20 godina da neke stvari budu na jednom nivou i onda kada to krene da nestaje nastane konfuzija. Pitaš se šta sad, kako sad… Pojačaj teretanu, smanji odbojku, pokušaj sve… Onda sam zaključio da je to proces starenja. Još 2020. godine sam osetio kada sam operisao dvojnu diskusherniju, da sam za nijansu ispod vrhunskog nivoa. Želim da me pamte u nekom svetlu u kome sam konstantno bio. Siguran sam da bi tu bilo prostora za još tri, četiri godine možda čak i u našoj domaćoj ligi, ali smatram da nekad treba i dostojanstveno reći ne. Svaka čast drugima koji igraju duže, svako ima svoj put, ništa ne osporavam".

(CEV)

Da li ste znali da je prethodna sezona poslednja ili je odluka doneta tokom letnje pauze?

"Ja sam još u Kataru pre dve godine doživeo povredu kolena. Oko osam meseci sam radio na oporavku u Zagrebu, gde sam živeo poslednjih pet godina, jer je moja supruga iz tog grada. Tamo imam jednu ekipu s kojom treniram i taj oporavak je prošao odlično zahvaljujući kondicionom treneru Krševanu Soriću i doktorki Jovana Vučić. Morao sam da pauziram prvi deo polusezone, ali sam u drugom delu otišao u Poljsku. Nije tu bilo dovoljno mečeva da ljudi kažu: Evo ga, vratio se u pravoj formi… Odigrao sam samo poslednjih pet utakmica, što se kaže probile su mrtve noge i težina koju sam i te kako osetio. Veliki je period kad ne igraš odbojku osam meseci. Tih poslednjih pet kola sam odigrao fantastično, ali sam shvatio da na toj najvećoj odbojkaškoj mapi pet utakmica ništa ne znači. Niko tu tebe neće da angažuje što si odigrao pet dobrih mečeva - to je bilo meni vrlo jasno. Međutim, hteo sam da probam da vidim da li će se neko upecati… Bio sam 50-50, spreman da kažem i da i ne. Kako je leto odmicalo video sam da nema poziva od klubova za koje bih voleo da igram. Video sam da je to to, dobio sam još jedan dokaz da više nisam onaj stari. Prepoznao sam momenat, bilo mi je lagano da prelomim. Sve što je jedan odbojkaš mogao da ima – ja sam imao u klupskoj karijeri. Zahvalan sam na tome i to je to”.

Čime se sada bavite?

"Živimo na Islandu supruga i ja već nešto više od dve nedelje. Imam svoj neki privatan biznis i pomažem jednom klubu, koji ima mušku i žensku ekipu u prvoj ligi. Žele da naprave bazu za budućnost, a ja bi trebalo da se pozabavim pre svega razvojem ženskog sporta. Ovde je rukomet veoma popularan, fudbal im je sve, košarka napreduje, a uz sve to se uklapa i ženska odbojka. Možda će posle biti akcenat i na muškoj, videćemo… Treba postaviti temelje. Generalno na Islandu možeš da se zaposliš lako u velikoj kompaniji, jer one žele da imaju sportiste u svojim redovima. Vole sport, gledaju ga često, ajde da ne kažem zbog težih klimatskih uslova… Stvarno nije u pitanju temperature minus 20 i da moraš da ideš u gojzericama. Forsiraju sportove u hali, deca su non stop u dvoranama. Gledam ih i sve me to podseća na neko predratno stanje koje je bilo kod nas… Pre 2000. godine. Neki stari romantizam, kada smo svi zujali po ulici. Doživljaj mi je kao da gledam sebe pre 30 godina".

Da li pamtite kako ste u to doba izabrali baš odbojku?

"Mi smo generacija 1987, koja se 2000-tih radovala jer smo bili prvaci sveta u košarci, olimpijski, pa posle i evropski šampioni u odbojci… Svi smo odrasli na ulici. Nas su mame i tate jurile sa šibom koju uberu jer je rečeno da se vratimo kući kad se upale noćne svetiljke. Ali, one zasvetle - mi budemo i dalje napolju. Igrali smo sve što smo mogli. Izgubiš basket, moraš da čekaš, pa odeš na odbojku. Moja škola “Desanka Maksimović” u Požarevcu je jedna od najboljih u Srbiji po nekim rezultatima – čini mi se da su bili drugi u svetu kad je bila korona godina, višestruki prvaci Srbije. Postojala je zdrava baza razvijanja , a tada je Bambi Mladi radnik kao klub radio fantastično sa mlađim kategorijama. Iz osnovnih škola nastavnici fizičkog vaspitanja su bili plaćeni od strane kluba da vode odbojkašku sekciju. Prosta računica – mora da se nađe neko talentovan od toliko dece. Tako sam ja zavoleo odbojku. Trenirao sam sve - od atletike na 800 metara – u kojoj sam čak bio viceprvak Srbije, kao klinac od 13 godine. Kik boks, košarku… Fudbal je uvek morao da se igra… Tek sa 15 godina sam shvatio da mogu da uspem u odbojci. U svojoj generaciji sam bio dominantan i to mogu da potvrde moji saigrači. Tako je sve krenulo".

Bez stranaca, sa malim fondom igrača... Muška odbojka je na aparatima

Kakva su sećanja iz perioda kada ste bili član Mladog radnika?

"To su bila neka srećna vremena - posebno kad je bio Bambi sponzor… Eventualno je Vojvodina uspela da ih ponovi pre nekoliko godina sa tim nekim sponzorskim pultom, koji je ušao u klub. Bili su nešto nalik Mladom radniku kad sam ja bio dete. Bio sam srećnik, jer sad kad vidim koliko se ulaže u odbojku i koliko je na margini kod nas… Kad čujem da deca plaćaju članarinu sa 14, 15 godina da bi trenirala, meni se naježe leđa”.

SAD SHVATAM REČENICU MOG POKOJNOG TRENERA DABIĆA: KOLIKO JE ČUPKOVIĆ BOLESTAN, OBOLEĆEMO SVI OD NJEGA

Kako ste posle odličnih partija u Požarevcu doživeli poziv Vojvodine?

"Vojvodina je i tada bila institucija… Možemo da pričamo o Zvezdi, Partizanu, Ribnici… Ali, starije generacije mogu da potvrde da su Mladost Monter i Vojvodina tvorci profesionalizma na našim prostorima. Kada obučete taj dres, vidite grb, osetite veličinu kluba. Mogu da budem stvarno zahvalan na toj prvoj godini, kada smo uzeli titulu u samostalnoj Republici Srbiji. To je godina posle čuvenog finala kad je Vojvodina izgubila od Podgorice. To je bilo bukvalno nalik finalu italijanskog prvenstva, kako su se jake utakmice igrale. Bili su tu Dejan Bojović, Marko Samardžić, sadašnji trener Narandžić, Branko Roljić… Bojan Janić je nešto ranije otišao… Ta ekipa je bila jaka kao crna zemlja za naše uslove. A Podgorica je bila na drugoj strani".

Naredne dve sezone nisu bile baš po vašem ukusu?

"Prva godina je prošla sjajno, ali druga i treća baš i nisu bile kako sam želeo, jer je Gasprom preuzeo Naftnu industriju Srbije. Tada smo imali strašnih problema sa finansijama. Moj ugovor je bio nešto veći za naše uslove, kasnile su plate, mučili smo se i oni i ja. Imao sam dva potpisana ugovora u to doba – trebalo je prvo da pređem u Sisli, ali se Beneton izvukao sa sponzorstvom. Onda sam moju treću godinu imao dogovor sa Rešovijom, ali je Ljuba Travica imao neke privatne probleme i morao je da ode iz kluba, pa je i to propalo. Ostao sam bez ugovora, a ni Vojvodina nije nešto zaradila od mene. Računa se ta titula. Ostali smo u korektnim odnosima. Taj neki dug koji su imali prema meni - ja sam to shodno nekom svom shvatanju – oprostio. Mislim da je Vojvodina malo iznad tih para i dugova. Mi smo sada u uzajamnoj ljubavi, volimo se”.

Nema nikakvog sukoba između vas?

"Nikako… I danas volim da nazovem Nikolu Salatića i Nikolu Marića. To su zaista ljudi koji su imali veliki uticaj na moju karijeru, posebno Marić koji mi je zajedno sa pokojnim trenerom Radovanom Dabićem otvorio vrata… Oni su meni dali potpunu slobodu u Ligi šampiona, gde je bilo šest ekipa u grupi. Igrala se svemirska odbojka. Ne kažem da se ne igra sada, ali naspram mojih godina to je delovalo vau. Dobio sam šansu i izgradio sam se kroz sam proces i školu Vojvodine".

(MN Press)

Slike svedoče o tome da ste imali ofarbanu kosu, specifične frizure…

"To je bilo dečje ludilo. Voleo sam da menjam frizure. Tad su bile one DADA patike, neke kao plave… Ja napadam dobro, pa shodno tome da blješte i poeni. Dečije ludorije. Ali, mislim da smo tada sve radili prirodno i više sa stilom. Nije bilo tiktoka i slično".

Da li vam je sad čudno kad se setite?

"Jeste mi neobično kad vidim slike. Svi mi moramo da izvršimo neku evoluciju na sebi. Čovek mora na kraju godine da podvlači gde je, šta je, kako je… I onda kad vidim slike, zapitam se: Bože da li sam ja bio normalan. Sad shvatam kad je pokojni Radovan Dabić rekao: Koliko je Čupković bolestan, obolećemo svi zbog njega. To je njegova čuvena rečenica. Tad sam bio i zaljubljen i jurio sojke što se kaže. Stvarno su imali strpljenja, jer su znali da moj kvalitet kad tad mora da ispliva. I onda su mi na početku možda i malo više dopustili, svakako sa nekog pedagoškog nivoa to je trebalo istrpeti. Ali, stvarno sam uvek davao sve na terenu. Meni je utakmica bila ili da dobijem ili da umrem".

Nastavili ste karijeru u Radničkom… Kako je bilo u Kragujevcu?

"Silom prilika se desilo taj problem sa Rešovijom, raskinuo sam ugovor tek krajem jula, što je bilo izuzetno kasno. Klubovi koji znaju šta rade formiraju ekipe već u decembru, januaru… Meni je bilo jasno da sam u problem, a zaista sam pre toga odigrao dve, tri fenomenalne sezone u Ligi šampiona. Tad je došlo do dogovora sa Radničkim iz Kragujevca, koji je tih godina bio sjajno organizovan. Cela ta halabuka oko kluba bila je neverovatno. Samo što su navijači imali jaku reč u klubu, a oni su smatrali tada da nisam poželjan jer smo imali godinu dana ranije čuveno finale sa njima… Ali, odlučio sam ili sam pukovnik ili pokojnik. Otišao sam tamo i nekim svojim ponašanjem, zalaganjem, osvojenom titulom, fenomenalnom odigranom Ligom šampiona, koja me na kraju i prodala – opravdao sam ulogu lidera koja mi je bila zacrtana za tu godinu".

INTERVJU – Ljiljana Ranković o košmaru svakog sportiste: Suština je da posle svega ustaneš, dišeš, voliš...

Kako je izgledala epizoda u Crnoj Gori?

"Budva je prvi put u istoriji kluba izašla iz grupe u Ligi šampiona. Naleteli smo onda na neugodni Noliko koji je na kraju završio na Fajnal-foru. Ali, sjajno smo se borili. Ja lično sam vezao četiri vrlo dobre Lige šampiona i to me prodalo u Italiju".

Da li ste zadovoljni pruženim u dresu Rome?

"Tamo sam odigrao polusezonu jer se čuveni Alberto Ćizola, kapiten italijanske reprezentacije, na mestu primača povredio. Godinu dana pre toga je Ivan Miljković bio u klubu, pa sam znao šta tad u nekim krugovima Roma volej predstavlja. Otišao sam tamo, odigrao fenomenalnih četiri, pet meseci i potvrdio prelazak u čuveni SKRA belhatov, koji je tih godina bio među top tri kluba na svetu".

Da li je Italija bila ostvarenje sna?

"Jeste, zato što je to i dalje bila era nerazvijenog interneta, viza, papirologije… Teško je i objasniti koliko je bilo komplikovano da se ode u Italiju. Sećam se kad smo igrali sa Vojvodinom protiv čuvenog Kunea, gde je bio Nikola Grbić… Mi stali na teren i pitamo se: Šta je ovo? NBA? Znao sam da ako želim negde da se dokažem, da to mora da bude Italija. Jedina greška koju sam napravio u karijeri je ta što se nisam zadržao u Rimu, jer su me oni želeli. Međutim tada je Belhatov izašao sa takvom ponudom i uslovima, da je bilo glupo da kažem ne. Sad kad podvlačim crtu mislim da je trebalo da ostanem Rimu, jer je još bila izuzetno jaka u Italiji. Voleo bih da sam tamo ostavio neki veći utisak".

ITALIJA IMA NEKI SVOJ ŠARM, ALI POLJSKA JE ZA NIVO FANATIZMA ISPRED

Belhatov je dao ponudu koja se ne odbija? Da li je taj klub predstavlja vrhunac vaše karijere?

"Iskreno, kako je Belhatov tad organizovao utakmice, kako je sve to izgledalo ispred 12.000 ljudi - žuto crne majice na tribinama, NBA baloni koji putuju kroz halu, vatra - to je bilo neviđeno. Poljska liga je tek počela polako da se diže, ali Belhatov i Rešovija su bili dva mega organizovana kluba. To je kao sada što Peruđa, Trentino, Modena - sad svaki put pune dvorane. Belhatov je igrao ispred 12, 13, 14 hiljada ljudi. Taj osećaj kao odbojkaš kad si cenjen - to sam osetio stvarno samo u Poljskoj. Italija ima neki svoj šarm, ali Poljska je za nivo fanatizma ispred. Možda je tako u Brazilu, pričali su mi neki saigrači da su oni takođe ludi. Ali, taj neki nivo novinarstva, pregleda, već tad je bilo 3D u studiju prikazivanje, kao što je sad u Premijer ligi. Zamislite pre 12, 13 godina takve analize posle odbojkaške utakmice. Što se tiče svega toga Belhatov je bio za korak ispred svih, većinski zbog navijača".

Kako je bilo u Peruđi?

"Napravili smo najveći uspeh u istoriji kluba, odigrali dva finala, lično nisam bio zadovoljan kako je to izgledalo. Bilo je mnogo sitnih povreda, sezona bila gore-dole… Nije bio korak napred posle Poljske. Tada se desio važan trenutak u mojoj karijeri – belgijski trener Vital Hejnen, koji je vodio reprezentaciju Poljske i s njom uzeo Svetsko prvenstvo – pozvao me u januaru ili februaru i rekao mi u lice da sam stagnirao, da već dve godine – jedna sezona u Belhatovu, druga u Peruđi – nije to to.. Da moj talenat nije izbrušen do kraja. Tad mi je bio potreban takav način razgovora".

(CEV)

Nisu vas pogodile te reči?

"Pogodile su me naravno, jer svako od nas mora da ima sportski ego. Bez toga zaista smatram da ne može da se uspe. Isto tako ako ego ode u pogrešnu stranu i čovek ne bude realan prema samom sebi, može da bude poguban. Ja sam se trudio da budem realan, pa i prilikom odluke da prestanem da se bavim odbojkom… Tada sam poslušao njegov savet i otišao u ekipu Bigošća, koja je konstantno bila četvrta, peta u Poljskoj. Želeli su da naprave taj jedan iskorak, što smo na kraju i uspeli. Završili su treći u ligaškom delu, plej-of nam se nije potrefio. Imali smo povreda mnogo, u toj našoj ekipi koja je imala ograničen budžet, nedostatak jednog igrača iz postave je bio nenadonkadiv. Nažalost, mi smo imali dvojicu koji su se povredili – libera i srednjeg blokera. To je bilo teško nadomestiti. Tako da… To mi je veliki žal, za tu sezonu. Stigli smo do finala, bilo smo veoma neugodan protivnik svima. Domaći teren smo maksimalno koristili.. A što se trenera tiče - Hejnen je čovek koji je imao veliki uticaj i što se tiče moje ličnosti i psihološkog razvoja prema sportu, gledanja na odbojku i sa tehničke i taktičke strane, posebno na prijemu – stabilizovao mi je prijem. To je jedan od retkih trenera koji je radio na mom prijemu. Mogu da kažem da sam sa 26, 27 godina naučio da budem stabilan".

INTERVJU – Život Anje Pešić je mnogo haotičniji nego onaj Anje Spasojević

Da li su na vaš prijem gledali kao na veliku manu?

"Jeste bila mana, ali to je samo nedostatak nekog rada ili mog iskorišćavanja napada za dobrobit ekipe. Jer mnogo puta se dešavalo da igramo sa tri primača i ja samo treba da udaram sve lopte. To je bio moj deo posla za neke srpske uslove. Ali, za neki izlazak na viši nivo, to je definitivno bila mana na kojoj sam konstantno morao da radim. To je element koji iziskuje mnogo ponavljanja, a pošto sam ja bio napadač, koji se mnogo trošio, bilo je momenata tokom sezone gde me apsolutno mrzelo da radim prijem. To je element koji mora individualno minimum sat vremena da se radi pre podne – pre ili posle teretane, kako god. Bilo je momenata gde je bila velika potrošnja, morali smo da balansiramo. Bilo je trenera koji su to razumeli, bilo je onih koji nisu. Na kraju krajeva neke individualne nagrade u tim ligama i osvojena prvenstva pokazuju da to nije bila neka mana, kad se podvuče crta".

BILO JE NAGOVEŠTAJA KADA SAM SE POJAVIO DA BIH MOGAO DA BUDEM MILJKOVIĆEV NASLEDNIK

Zašto vas na početku karijere nisu stavili na poziciju korektora?

"Ja jesam bio korektor. Bio sam dominantan u kadetskom uzrastu za generaciju 1984, 85, 86… Tada se pojavila nada da može neko da dođe na toj poziciji posle Miljkovića. Smatram da njega niko ne može potpuno da zameni, jer je monstrum u odbojkaškom smislu, najbolji igrač svih vremena što se mene tiče… Ali, bilo je nagoveštaja o njegovom nasledniku. Međutim, Bambi se tada izvukao iz sponzorstva, a mi smo ostali kratki na prijemu. Zapravo tada primač od 202 cm nije postojao. Mene je krasio veliki raspon ruku od 214 cm. Pojavljivali su se dominantni Rusi, Poljaci, a onda sam i ja iskočio… Bio sam prototip visokog primača, a sad može da se kaže i da su 202cm niski… Tad je to bio nagoveštaj kako će biti u budućnosti. Odigrao sam u Mladom radniku sezonu na prijemu i posle me Vojvodina kupila. Kasnije nisam menjao poziciju, ali završavao sam sezone kao korektor kad je bilo potrebno da se priskoči u pomoć. Sa ove tačke gledišta mogu da kažem da je to greška bila… Trebalo je da ostanem isključivo na prijemu i da gulim godine i godine. Osećaj nije bio sporan, već nameštanje na loptu, zbog moje krakatosti”.

Da li se dalje razvijalo kako ste želeli?

"Otišao sam u Francusku… Tur je na neki način moja druga kuća. Voleo bih da sam ostao duže... Neverovatan klub, nigde nisam osećao pritisak kao tu, iako sam nosio dres Olimpijakosa, Fenerbahčea… Oni su ponos Francuske, nešto nalik PSŽ-u. Svi žele da igraju protiv tebe, teška su i gostovanja, a i kad si domaćin. U tom momentu kad sam se pojavio Francuzi nisu bili mnogo visoki, ali pakleno su igrali odbojku. U smislu servisa, odbrane, znali su one bič volej fazone, blok auti, kuvanje, poeni trajali po minut… Mi krakati popadamo dole, a oni i dalje stoje na nogama i čačkaju nos. Bio je malo čudan spoj odbojke, ali mi je bilo zadovoljstvo igrati za taj klub. Svakome bi preporučio ko dobije šansu, ne treba da gleda finansijsku stranu. Možda zbog tih poreza uslovi nisu kao u Italiji i Poljskoj, ali po mom mišljenju Tur je idealno mesto za razvoj, da čovek oseti kako treba da se bori da bi osvojio prvenstvo… Kad se prelomi taj početni pritisak postajete miljenici grada, publike, onda je fantastično".

(CEV)

Kako je bilo igrati pred navijačima Olimpijakosa i Fenerbahčea?

"U Feneru smo imali najbolju podršku na gostovanjima u manjim mestima. Ja kad sam došao bio je Terzić, pravio je žensku ekipu koja je prošle sezone uzela i titulu…. Nešto više su praćene odbojkašice. Ali, i kod nas - kako je dolazio uspeh, sve više ljudi je bilo na tribinama. Mi smo uzeli titulu i kup, ali svakako se sećam da su više navijali na gostovanjima".

Blistavih 12 godina Milene Rašić u najdražem dresu: Srce mi je puno, ništa ne bih menjala!

U Grčkoj ste proslavljali trofeje u Zvezdinoj majici?

"To je ludilo! Kao navijaču Zvezde, normalno da mi je sve tamo prijalo, kao da sam igrao kod kuće. Uzeli smo dva kupa, nismo prvenstvo. Bila su čudna dešavanja u finalu. Nije na meni da analiziram, verovatno… Moram da pomenem da i Tur ima fenomenalno navijanje. Kad treba – grmi! Jeste skup starijih ljudi, zapadnjačko navijanje, ali prate odbojku. U Grčkoj je neka vrsta huliganizma, pritisak, sa vređanjem, gađanjem. A u Turu – znaju da isprate ceo poen, da reaguju bučno kada je stvarno bitno, prepoznaju momenat, osećaju igru. Kad s njima delis tu neku energiju, proslaviš malo neki poen kroz šarm, znaju baš bučno da reaguju. Mada, Olimpijakos je bez premca. Kad se pojave i zatrube na bitnim utakmicama zatrese se hala".

VIŠE PUTA SAM U REPREZENTACIJI OSETIO DA MI JE LED ISPOD NOGU

Ima li odgovora na pitanje zašto niste ostavili veći trag u reprezentaciji Srbije?

"Ja sam uvek bio čovek kod koga je sve transparentno. Nikad nisam bio politički korektan... Jesam mudar, ali da se razumemo - ne volim određene situacije, ne volim kad se oseća da je neki led ispod nogu. A to sam u reprezentaciji osetio više puta. Smatram da ako već nije bila neka šansa za dokazivanje, da je trebalo da mi se kaže gde je problem u nekom igračkom smislu. Nisam voleo da dođem kao jedan od najboljih igrača prvenstva Grčke, Poljske, Francuske i da onda budem tu na nekoj margini".

Da li je neki trener rekao konkretno šta misli?

"Jedini koji je to uradio je Nikola Grbić, zato imam veliko poštovanje prema njemu. Tad sam već bio u nekim godinama, čini mi se 2015. da je bila… On mi je rekao jasno na koga računa i to je bilo transparentno. Takav način komunikacije mi je oduvek prijao. Ja sam u mlađim generacijama bio izuzetno dominantan, pa čak i sa starijima od sebe, a onda kad god sam dolazio u reprezentaciju imao sam osećaj da ono što radim nije bilo dovoljno dobro. To je nešto što svi mi kroz život osetimo… Znam kako mi je bilo u stomaku. Nisam želeo da idem preko toga. Selektori koji su tada bili će se prepoznati ako budu čitali ovaj intervju. Ja im ništa ne zameram. Samo smatram da je trebalo reći onako kako jeste. Ja smatram da sam takva osoba od prvog dana kada me upoznaš. Posle je mnogo momaka dobijalo šansu, a koliko sam video moj talenat je bio daleko veći od njihovog".

Sa Podraščaninom (CEV)

Koliko puta ste bili na pripremama nacionalnog tima?

"Mislim da sam tri ili četiri... Ali, to je bilo, po mom mišljenju, više pro forme. Dođeš iz nekog zaleta, sezone… Razumem da je bila ustanovljena postava, sedmorka, 12torka, ali ja nisam tražio na osnovu mom klupskog uspeha da čim dođem dobijem šansu za igru. Ne… Samo sam hteo priliku da pokažem šta mogu kroz jednu utakmicu, dve utakmice Svetske lige, prijateljski meč… Bilo je upitno igrati i jedan set prijateljskog meča".

Koliko puta se sećate da ste dobili priliku na utakmici?

"Imao sam nekoliko nastupa u Svetskoj ligi… Ulazio sam nešto kratko samo. Već sa 21, 22 godine potpuno sam prestao da pričam o reprezentaciji. Strani treneri koji su vodili ekipe na svetskom nivou uvek su me pitali šta se dešava, zašto nisam u nacionalnom timu. Bili su začuđeni. Možda je bilo mog nestrpljenja, pa i mladalačke buntovnosti, ali smatram da kada neko ima potencijal, o njemu ipak treba povesti računa. Ovo sad kažem kao stariji mudrac, koji je završio karijeru. To je u suštini to. Nema prostora za plakanje, samo smatram da je trebalo da mi se pruži šansa. Kao što je bila pružena mnogima. Siguran sam da bih je iskoristio. Da mi je bio san – bio je san. Svakom i treba da bude san reprezentacija. Tu se napreduje, tu se radi. Rad kao rad - nikada nije bio upitan".

INTERVJU - Ana Antonijević: Sa 14 u prvom timu, sa 15 Liga šampiona, igrala 22 godine... Zaista je mnogo

INTERVJU - Novica Bjelica: Imam utisak da i dalje ne pravim štetu, odlučio sam da igram još godinu dana

Kako je bilo moguće bez reprezentacije doći do jakih evropskih klubova?

"Ja sam napravio klupsku karijeru koju je nemoguće napraviti bez dokazivanja u nacionalnom timu. Ja sam greška u proračunu. Ne možeš u Peruđu, Belhatov i slično bez reprezentativnog pedigrea. Zato sam potpuno miran i ispunjen na kraju karijere. Izuzetno sam ponosan na sve što sam napravio. Sam sam donosio odluke i pravio velike stvari".

Da li velika zahvalnost onda ide vašem menadžeru?

"Naravno… Branislav Mitrović i ja smo radili 20 godina zajedno. Pokazali smo da uz sve uspone i padove, ako su ljudi lojalni, može da se napravi veliki posao. Veoma sam ponosan na njega… On je sada i moj venčani kum".

NIJE MI SMETALO KADA SU PISALI O LJUBAVI SRBINA I HRVATICE, BILO MI JE SIMPATIČNO

Suprugu ste upoznali na Evropskim igrama 2015. godine, možda vam je reprezentacija ipak mnogo dala?

"Eto, to je bilo neko moje poslednje odazivanje za reprezentaciju… Očigledno je bilo sudbinski. Odmah se javila ljubav na prvi pogled, bilo mi je jasno da sam upoznao ženu svog života. Kasnije se samo potvrdilo. Ipak mi je Srbija mnogo dala, u pravu ste".

Vaša izabranica je tada igrala za Hrvatsku…

"Ona je bivša odbojkašica iz neverovatne sportske porodice. Pokojna tašta Snježana Ušić Azenić je bivša reprezentativka Jugoslavije u odbojci. Tast Sven Ušić je bivši košarkaški reprezentativac Jugoslavije, višestruki šampion Evrope sa Cibonom, sa čuvenom generacijom gde je igrao i Dražen Petrovič. Jednostavno sport je nama u krvi, tako će i ostati. Ona je zbog zdravlja i velikih problema koje je imala tokom karijere sa leđima, da ne bi otišlo u pogrešnom smeru, morala da prestane, ali eto, odbojka je na tacni svakodnevno".

Da li vam je smetalo što se često pisalo o ljubavi Srbina i Hrvatice?

"Nije mi smetalo što se pisalo o našoj ljubavi. Bilo mi je simpatično… Poslednjih pet godina sam živeo u Zagrebu i mogu da kažem da na tu temu nema više nekih senzacionalističkih izjava. Političari rade svoje, ali narod više ne želi da priča o tome. Meni je bilo sasvim u redu da služimo kao lep primer da neki mostovi mogu ponovo da se spoje. Ja sam rođen u Hrvatskoj, rat je doneo to što je doneo, morao sam da izbegnem, ali moji su uvek pričali da ne treba da govorimo loše o Hrvatima jer će se istina znati tek za nekoliko decenija. Moji su bili uzdržani… Smatram da vaspitanje dolazi iz kuće i da je to u svemu najbitnije… Mi smo nekada zbog rata ostavili sve što smo imali. Ali, normalno ljudsko razmišljanje i vaspitanje su mi doneli moju Mariju. Voleo bih da to gaje i nove generacije”.