Kako se kalio čelik

Postoji u španskoj tradiciji izraz "la hora maldita". U prostom prevodu: prokleti čas, ukleta ura. To je momenat koji postoji i u biblijskim formulacijama i u književnosti i u politici. Onaj trenutak koji ne mora biti tragičan po sebi, ali iz kog će – kap po kap – buduća tragedija. Posle utakmice drugog kola Evropskog prvenstva u vaterpolu i pobede Srbije nad Španijom rezultatom 12:11, možda bi, makar u vaterpolo smislu "la hora maldita" moglo da se preimenuje u "cuatro minutos".

Četiri minuta.

Mnogo je lepo pobediti Španiju. Ovu Španiju – koja gotovo da ne gubi utakmice – posebno. Protiv Furije je dobra i pobeda sa 1:0 u praznom bazenu, priznali su nam jednom članovi one generacije čije je mesto poslednjih godina u reprezentaciji ostalo upražnjeno. Mnogo je lepo pobediti Španiju, a naročito ovde. I naročito na ovaj način.

Reprezentacija Srbije je u prvom kolu protiv Holandije izgledala anemično i imala je sreće da onaj poslednji šut zakasni. Jedini raspoložen bio je Dušan Mandić koji je postigao šest golova i ostao je utisak - na kom su mediji netaktično potencirali - da se ostatak ekipe sakrio iza najboljeg vaterpoliste sveta.

Na to se dobro nakalemio osećaj koji je vladao i pre i posle Olimpijskih igara, gotovo od odlaska Dejana Savića sa mesta selektora: da su brojne kapice ostale nepopunjene. Zbog toga je zlato na Olimpijskim igrama bilo tako katarzično za igrače, jer su dokazali koliko vrede; zbog toga je bilo toliko iznenađujuće za javnost, koja priznaje samo zlatni kontinuitet, što su Delfini postali olimpijski šampioni.

U takvom kontekstu su uskočili u bazen pred ispunjenim tribinama Arene, svesni šta je sve potrebno da bi se pobedila Španija. Ne jer je to neko tako jednostavno uradio poslednjih godina, ili čak čitavu deceniju, nego baš zbog toga što nije.

Znalo se da će biti potrebno da Srbija defanzivno upasivi najopasnije špansko oružje i ograniči napadački potencijal Alvara Granadosa, uslovno rečeno birajući oružje od kog će stradati. "Možda je jedna od glavnih karakteristika srpske škole vaterpola način na koji se krećemo u odbrani", rekao je letos Andrija Prlainović u intervjuu za Korner produkciju. I upravo je defanzivni pristup protiv Španije bio praktični prikaz njegovih reči. Srpski vaterpolisti su se jako dobro kretali i nisu ostavljali puno prostora Špancima za šut. Granados je podelio nekoliko asistencija, ali je Mandić uspeo fizički da ga izmori i upasivi. Srpski bekovi su igrali vrlo čistu odbranu.

Znalo se da će biti potrebno da Srbija ima potpunu kontrolu u napadu, da tačno zna gde želi da napadne rivala i na koji način. I najvažnije: da fokus svakog napada ne bude na Dušanu Mandiću, iako je on ostao (sasvim prirodno) fokalna tačka svake akcije, kada je u igri. Trebalo je Srbiji da se raspucaju i ostali. Da preuzmu odgovornost.

Zna se, istini za volju, kako ova generacija ostvaruje svoje velike pobede: Ćuk iznenadi protivničkog golmana nekim šutem usred maha kad smo bezidejni; Mandić zavari neki gol o stativu; Jakšić pogodi neku plisku sa velike udaljenosti; Viktor Rašović desnom rukom sa nezgodne strane probuši golmana kroz glavu.

I sve se to dogodilo. Ali je bilo potrebno "ono nešto", još jedan korak više.

©Starsport (Milan Glušac, golman vaterpolista Srbije)

Taj korak se ogledao u Milanu Glušcu i Vasiliju Martinoviću, nosiocima novog, mladog talasa u reprezentaciji Srbije.

Kruna dobre defanzive, ili njen temelj ponekad, dobro je golmansko izdanje. Glušac je primio dva gola kroz glavu od Munariza, ali svako ko ga je gledao ove sezone u Novom Beogradu, govorio je sebi u bradu: "Samo da odbrani jednu, videćete vi". I onda je odbranio jednu. I onda je odbranio još deset. I više. Glušac je pohvatao neke otvorene šuteve iz daljine. A duplu dozu samopouzdanja i sebi i ekipi ubrizgao je duplom odbranom zicera kada se lopta odbila Špancima na dva metra, pa posle prve odbrane opet došla do njih, ali je Glušac bio na mestu.

Možda i ključni faktor širenja napadačkog asortimana Srbije bio je upravo Vasilije Martinović. Vasa je na samom startu utakmice postigao dva pogotka, pokazavši da nespretno okončan poslednji napad protiv Holandije, ali i pritisak koji na njegovim plećima postoji od detinjstva, ima snage da iznese. Martinović je klasičan produkt srpskog vaterpola najviše kategorije. To su oni igrači kojima još u mlađim pionirima strogi i netolerantni treneri predvide blistavu budućnost i oni je zaista ostvare. Ali nije samo do tih golova na startu. Martinović je oduzeo Špancima nekoliko živih lopti, dobio je prva tri sprinta i te male pobede slavio je kao da je osvojio novo olimpijsko zlato.

 To je bilo vezivno tkivo koje je Srbiji nedostajalo.

A krucijalni dokaz za to su ona četiri minuta. "Cuatro minutos". Dušan Mandić je isključen bez prava zamene, dosuđen je brutaliti zbog udaranja Granadosa laktom preko vode – prestroga odluka po mišljenju većine relevantnih stručnjaka – i Srbija je ostala u nemilosti vremena. Četiri minuta sa igračem, u poslednjoj četvrtini, sa samo dva gola prednosti. I ne samo to. Nego i peterac za Španiju. I ne samo to, nego i čitava poslednja deonica bez glavnog igrača.

Malo ko je pomislio da će se Srbija izvući. Ali jeste. Ta četiri minuta čist su mangupluk. Iskusnih lisica Jakšića, Ćuka i braće Rašović, ali i mladih snaga koje su pokazale kako se kali čelik. Kao kod Ostrovskog u teškim vremenima. Kao u prirodi, na najvišim temperaturama. Kao u vaterpolu, kad se krv sjuri u glavu. Martinović je uzeo peterac i sigurno ga realizovao kada bi se i mnogo iskusnijima zatresla ruka. Glušac je i u ta četiri minuta branio sve što je mogao i sve što nije bilo realno.

Španci su gledali nesreći u oči, "la hora maldita".

Da bi ovo vezivno tkivo, izgrađeno u ta četiri minuta pakla, moglo da očvrsne još više i da bi u konačnici donelo željene rezultate, na ovom turniru i budućim, postoji jedan preduslov: da čelik koji se dobro iskalio, zapamti reči iskusnih igrača po završetku utakmice. Ništa nije gotovo. Jer je suština našeg šampionskog gena u ponavljanju.