.jpg.webp)
M. PrelevićPRELAZZI: Čistilište Majka Tomlina
.jpg.webp)
Vreme čitanja: 7min | ned. 07.12.25. | 09:09
Za Pitsburg Stilerse možda bi bilo i bolje da se ne plasiraju u plej-of
Pitanje zvuči kao svetogrđe za sve koji su ikada (za)voleli jedan klub: kada biste mogli da izaberete svoj omiljeni tim ispočetka, da li bi išta bilo drugačije?
Naravno da je to nemoguće, čak i rasprave radi: mogu te boje, i ljudi koji ih (privremeno) nose, i oni koji sede u svečanim ložama i u direktorskim kancelarijama, može sve to užasno da vas nervira, ali nikada nećete odustati, a posebno nećete odustati onda kada najglasnije govorite da ste odustali.
Izabrane vesti
To je duša, to je krv, sa tim se ne pregovara, mada je ljudski ponekad pogledati one srećnike koji su odabrali trofejniji, uspešniji, glamurozniji klub i gorko im zavideti, makar do narednog trenutka, kada ćete se opet ponosno vratiti tamo gde pripadate.
Ali, postoji jedan scenario u kojem je moguće krenuti od nule, odabrati novi tim i onda prolaziti kroz sve, samo sa znanjem da ste to učinili racionalno, i da ste sami krivi za sve što vam se događa.
Nije često, ali se događa: ukoliko počnete da pratite novu ligu – ili novi sport, u ovom slučaju – a onda vam oni postanu važni, makar kao eskapizam.
Postoje neki ljudi, da ih ne imenujemo, kod kojih je praćenje izvesne američke zabave sa jajastom loptom (tepaju joj “pigskin”, ali odavno se ne pravi od odranih prasadi) direktno obrnuto proporcionalno sa tim koliko dobro ide njihovom omiljenom klubu u “pravom” fudbalu.
Evo kratke lične priče koja može da se uzme kao primer, mada ni po čemu ne pretenduje da bude i univerzalno objašnjenje: kada je potpisnik ovih redova, ima tome sada duže od dve decenije – zahvaljujući rahmetli Trećem kanalu, kao i mnogi drugi iz te generacije – polako počeo da otkriva čari američkog fudbala, bilo je zabavno, ali nije bilo bitno.
Bitno postaje onda kada počneš da navijaš, da se ložiš.
Dakle, koji tim, pardon “franšizu” da izabere neko ko se, ne računajući filmove u kojima plavušan kvoterbek odvoji najbolju ribu pre nego što shvati da je žena njegovog života – ili makar srednje škole – zapravo ona štreberka s naočarima iz prve klupe, nije susretao sa tim sportom ni shvatao zašto je toliko važan i veliki?
Najuspešnije (Grin Bej)? To bi bilo lako. Najbaksuznije (Bafalo Bils)? To bi bio takav kliše. Najpopularnije (Dalas Kaubojs)? To bi bilo kao da navijate za Real Madrid, a kome se navija za Real Madrid? Najtradicionalnije (Čikago Bers)? To bi bilo samo zbog Džordana, a mi neki smo i za njegovog vrhunca navijali protiv Džordana.
U mom slučaju, na kraju nije bilo previše teško. U imaginarno polje za asocijacije ubaciš “pošten narod”, “radnička klasa”, “Srbi u Americi”, “hladna klima” i lako ćeš stići do Pitsburga, do Stilersa.
Nije odmoglo ni što su postojale jasne paralele sa nekim drugim klubovima: Stilersi su u tom trenutku bez titule već duže od dve decenije, vrhunac su doživeli sedamdesetih godina prošlog veka – kada je fudbal još bio “muški”, kada se udaralo glavom o glavu, ma kakve posledice to kasnije ima, kada ih je vodio legendarni Čak Nol, čovek kakav bi bio nemoguć u 21. veku – a onda se činilo da je porodica Runi dozvolila da upadne u sopstvenu zamku.
I baš kao i neki drugi klubovi, u nekim drugim sportovima, držali su do sebe i svojih načela, čak i ako bi to išlo u korist njihove štete.
Recimo, to sa trenerima: Pitsburg su od 1969. godine, kada ih je preuzeo Nol, pa sve do 2006, vodila samo dvojica ljudi – Nol i Bil Kauer. Do 2025. biće tu svega trojica: Nol, Kauer i Majk Tomlin; možda još upečatljivije, svoj trojici je nekada Hajnc fild, a pre toga Stadion na tri reke, bio jedini u karijeri.
(Čak Nol – Bil Kauer – Majk Tomlin su u neku ruku kao Šenkli, Pejsli i Jirgen Klop…)
Nije odmoglo ni što je te prve sezone kada nam se u studentskom stanu, u kojem su od noći bili duži samo naši tiketi sa tim noćnim zabavama – koliko smo samo mečeva NHL-a odgledali od početka do kraja, često ne znajući šta gledamo! – prvi put ukazao travnati teren sa ucrtanim jardama, Pitsburg draftovao Bena Rotlisbergera umesto živopisnog, ali nedovoljno kvalitetnog Tomija Medoksa.
Bilo je uzbudljivo, bilo je drugačije, i bilo je uspešno: u drugoj sezoni Big Bena, ujedno i poslednjoj sezoni Bila Kauera – još “ujednije” i prvoj sezoni u kojoj smo zaista gledali NFL, mada smo tek počinjali da ga razumemo – Stilersi će osvojiti Superboul, i od tada nije bilo nazad.
Zato i ove večeri, dok nastaju redovi koje ćete čitati u nedelju, uoči jedne od onih važnih nedelja pred sam kraj regularne sezone, monitor obasjava jednu žuto-crnu malenu loptu sa izvezenim slovima “Steelers”.
Big Ben će sa novim trenerom Majkom Tomlinom uzeti još jedan najveći američki trofej, ali to je bilo pre dugih 17 godina i ne izgleda da će se sreća, a kamoli radost, uskoro vratiti na stadion koji se zvanično zove Ekrišur, mada ga niko stvarno tako ne naziva.
Jer mada čitava jedna generacija navijača Pitsburga i gledalaca NFL-a ne zna za drugog trenera sem Tomlina, njegovog kamenog pogleda kraj linije, njegovog napadnog žvakanja žvake, i mada Tomlin, to je već nadaleko poznato, nikada nije imao “losing season”, sezonu sa negativnim skorom u regularnom delu, onaj crv što nagriza drvo polako se probio na površinu i sada veselo žvaće i korito i palubu.
Stilersi su, od trenutka kada je Ben Rotlisberger zanemoćao – a onda je, jer “to je takav klub”, ostao mnogo duže nego što je bilo pristojno – postali nešto što bi se moglo nazvati “elitni mediokritet”.
Svake godine to izgleda isto: tugaljiva igra sa akcentom na odbranu, patnja sa kvoterbekovima koji ne uspevaju da se nametnu i koji nisu dovoljno dobri ni za ligu ni za slavnu franšizu, mučenje na ivici plej-ofa, gde se ionako neće upisati pobeda. Jer nije već devet punih godina...
Kao “Dan mrmota”, samo što su u svakoj narednoj verziji sve kišovitije i sve gnjecavije.
Prošlog leta navijači Stilersa bili su primorani da progutaju dolazak Arona Rodžersa. Rodžers je velikan, “hol of fejmer” kako bi rekli Amerikanci, jedan od najboljih koje je ovaj vek video, i za svoje godine i dalje prilično dobar. U isto vreme, on je pre pet dana napunio 43 godine i počesto izgleda kao nadrndani starac, čak i kad nije povređen, a mnogo jeste. Da ne ulazimo u to kakav je čovek i koji su mu svetonazori…
Nakon još jednog kiksa prošlog vikenda, kada je dobio batine i završio utakmicu pre vremena i krvavog nosa, Rodžers se – bilo je samo pitanje vremena? – obrušio na svoje saigrače, pre svega na risivere, izgovorivši u javnosti stvari koje u pristojnim klubovima ostaju u svlačionici.
.jpg.webp)
Majk Timlin i Aron Rodžers (©Reuters)No još upečatljivije, još važnije, još neverovatnije je ono doskora nezamislivo: tokom drugog poluvremena nesrećne utakmice protiv Bilsa (7:26) sa tribina su se, prvo stidljivo pa sve glasnije, od legije onih što mašu peškirima, začuli povici “Fire Tomlin!”.
Porodica Runi ponosi se time što nijednom treneru nikada nisu uručili otkaz, a i taj grad se ponosio koliko strašću toliko i strpljenjem, no tu smo gde smo.
A gde smo? Majka Tomlina je, kao i neke druge trenere kojima je defanziva jača strana, pomalo pregazilo vreme (isto se osamdesetih desilo i sa najvećim, Čakom Nolom); dok su druge slavne franšize, poput Nju Inglanda, uspele da promene i trenera i kvoterbeka i da sada ponovo budu konkurentne, Stilersi su zarđali, a Rodžers, kakav je da je, nema kome ni da baca, dok “njihov” Džordž Pikens izgleda kao zmaj dole u Kaubojsima.
Čak ni ta slavna i skupo plaćena odbrana, sakrivena iza himne “Renegade”, nije ništa posebno (pogledajte kako to ove sezone rade Teksansi, živi i kipući dokaz da odbrana i dalje može da donese pobede), a Bilsi su doslovno ponizili ofanzivnu liniju Pitsburga, nanevši im peti poraz na sedam mečeva.
Na sve to, Stilersi su i dalje toliko blizu plej-ofu: ukoliko večeras nekim čudom savladaju velike rivale Rejvense u Baltimoru, preuzeće prvo mesto u AFC North i približiti se “pozitivnom skoru”. Posebno što u poslednjem kolu regularnog dela sledi i revanš na Ekrišuru.
Ali, čini se da je to najgore što može da se desi velikoj franšizi: ne izgledaju kao da su sposobni da stignu ni do časnog poraza u prvom kolu doigravanja, a sa još jednom takvom sezonom, recimo 9-8, Tomlin bi mogao da ostane, na kolektivni uzdah rezignacije iz Pensilvanije.
I makar jednog čoveka, tamo preko okeana, koji se sada pita da li je tih noći, dok su nam se otkrivali novi horizonti u jednom potpuno novom sportu, trebao, mogao, morao da izabere drugačije.
.jpg.webp)
.jpg.webp)
.jpg.webp)