Prodoran bol nalik ubodu noža: Bilo je hladno, mračno, drhtala sam i nisam mogla da dišem…

Na kraju je imala 1,50 sekundi prdnosti u odnosu na Kamil Rast iz Švajcarske i čak 1,71 u odnosu na švedsku skijašicu Anu Sven Larson. Posle osam neuspešnih trka na Olimpijskim igrama i tri nezavršene u Pekingu, opet je tamo gde joj je mesto – na vrhu. Nakon svega što je doživela, nije bilo jednostavno vratiti se.
„Želela sam da budem slobodna, da se prepustim. Nije lako to uraditi, ali svakog dana sam bila maksimalno usredsređena. Razmišljala sam o tome da danas zaista mogu da stanem na start i iskreno kažem da imam sve što mi je potrebno da pružim maksimum i zaslužim taj trenutak“, podvukla je Mikaela Šifrin.

Zalužila je i onih 108 pobeda u Svetskom kupu, i 15 svetskih medalja, i četiri olimpijske.

Jer, pobedila je strahove. Ovo je priča velike šampionke Mikaele Šifrin za The Players' Tribune od prošlog maja…

(©Reuters)

***

Nije bilo straha kada sam pala.

Nikakvog.

Nakon što sam udarila u te dve kapije u Kilingtonu i napravila salto preko skija, nisam se plašila.

Čak ni kada sam klizila na leđima u tu jarko crvenu ogradu… Nisam se plašila.

Kada sam se konačno zaustavila, nisam osetila pravi strah.

Nije bilo mesta ni za šta od toga… Nije ostalo mesta za to u mozgu.

Jedino što sam osetila bio je bol.

To je sve. Ništa drugo.

Čim sam prestala da se krećem, osetila sam mučan bol na desnoj strani trupa. Bilo je kao da me neko ubada nožem.

Ako pogledate snimak tog sudara, možete me videti kako se savijam na zemlji, kako pokušavam da se sklupčam prema stomaku, u fetalni položaj.

Ali, nisam mogla to da uradim, jer me je bolelo.

I iskreno je pomalo teško objasniti kakav je bio bol. Ne samo kao da me je nož ubo, već kao da je nož zapravo bio u meni. Kao da me je neko ubo u stomak, a onda, umesto da izvuče nož, ne znam… Jednostavno je ostavljen tamo?

Sedeći nepomično u snegu – sva savijena, držeći se za bok, jedna skija pričvršćena, a druga leži na zemlji 20 metara dalje – to je najveći bol koji sam ikada doživela. Ubedljivo. A to nešto znači.

Kada ste skijaš, leđa su vam u haosu. Svima nama. Imate bol u kolenu praktično 24/7. A to je nešto pre nego što uopšte dođe do pada – prevrtanja, savijanja i uvijanja zbog brzine kretanja. Naviknete se na bol i bol svih vrsta. Posle nekog vremena, bude – u redu, osetila sam sve različite bolove koje ljudsko biće može da oseti.

Dakle, tu sam otprilike bila pre 30. novembra 2024. u Kilingtonu.

Ali, ovaj bol… Bio je nešto novo za mene.

Samo sam sedela tamo pored padine. Nisam mogla da se pomerim. Nisam mogla čak ni da dišem.

(©Reuters)

Kada me je medicinsko osoblje stavilo na te sanke kako bi me spustile niz planinu, mislim da sam tada prvi put osetila nešto više od samog bola. Jasno se sećam koliko je čudno bilo biti vučen na tim sankama, ležati ravno na leđima. Neko ispred na skijama upravlja sankama, druga osoba pozadi drži konopac koji nas sprečava da se krećemo prebrzo. Kako smo se približavali dnu, sećam se da sam mogla da čujem muziku sa dodele nakrada. I želela sam da vidim devojke koje su pobedile, želela sam da im čestitam, da im kažem da su bile neverovatne i da sam srećna zbog njih. Mogla sam da vidim da su svi dole u šoku zbog mog pada, skoro da su svi zadržavali dah, nisu znali šta da rade ili kažu.

I jasno se sećam da sam to mrzela.

Želela sam da ta gomila ljudi navija, da svi budu srećni, da pobednici slave.

Želela sam sve te stvari.

Ali, više od svega, zaista sam želela da bol nestane.

Kada se srušiš kao ja toga dana, gotovo da odmah imaš oko sebe gomilu ljudi koji ti postavljaju pitanja. Pitanje, izjava, pitanje, izjava, bez prestanka. I pokušavaju da se ponašaju mirno, ali možeš da vidiš da mogu da nešto zaista nije u redu. To je kao…

„Mikaela, jesu li ti noge dobro?“

„Ima li neko jaknu za nju? Postaje hladno“.

„Šta je sa tvojim vratom? Mikaela, je li ti vrat dobro?“

„Ostani budna!“

„Boli li te još nešto na telu, Mikaela?“

„Izgleda bledo. Muči se da ostane budna“.

„Mikaela, možeš li da pomeriš prste na rukama i nogama?“

„Možeš li da se setiš sudara, Mikaela? Jesi li ikada izgubila svest?“

Sve vreme tako.

Moraju da ti skinu čizme. Moraju da ti iseku skijaško odelo. Ti se vrpoljiš i pokušavaš da im pomogneš da te svuku, dok istovremeno pokušavaš da ostaneš potpuno mirna kako se ne bi još više povredila.

A drhtanje… Drhtanje je bilo užasno. Bilo je kao: da li mi je hladno, da li sam u šoku ili je i jedno i drugo? Koga briga, samo neka prestane.

Dokle god sam drhtala, osećala sam bol.

Sve je tako haotično, sa svim tim ljudima koji se kreću oko vas u različitim pravcima. A pitanja samo nastavljaju da se pojavljuju.

Sećam se da sam pokušavala da stalno da gledam u mamu. Samo sam pokušavala da ostanem fokusirana na njeno lice. A onda, u određenim trenucima, bilo je tih trenutaka kada bih nekako, ne znam, pretpostavljam, samo zadremala.

Verovatno zvuči čudno, ali bilo je kao da sve što sam želela da uradim jeste da zaspim. Samo da zatvorim oči, zaspim, a onda da se probudim kao da je sve ponovo u redu i da nema ničega lošeg.

(©Reuters)

Naravno, u tim situacijama, to je apsolutno poslednja stvar koju treba da uradite, tako da su skoro svi koji su se motali okolo pokušavali da me održe budnim i na oprezu. U tom trenutku, kada više od svega želite samo da zatvorite oči, svi žele da se angažuju oko vas…

„Ćao, Mikaela… Kako su ti potkolenice? Ćao… Ostani sa mnom ovde! Kako su ti potkolenice?“

Šta? Moje ptkolenice? Šta?!

„Jesi li sigurna da nisi izgubila svets, Mikaela? Možeš li mi opisati pad? Da li te boli glava?“

U jednom trenutku se sećam da sam lekarima rekla da cela desna strana mog tela nije u redu. Ali, da uđem u više detalja od toga… To je nešto što nisam mogla da uradim. Bilo je kao: ne mogu tačno da objasnim šta nije u redu.

Rekla sam da ne moigu da pomerim nogu, ali da su mi kolena i stopala dobro.

Pokazivala sam na stranu stomaka i rekla da baš tu nešto nije u redu.

Onda, kada smo ušli u kola hitne pomoći… Ne znam da li je put bio zaista jako neravan ili sam samo tako osećala zbog drhtavice i bola, koji je pojačavao svaku malu neravninu. Zamišljala sam da se vozimo kroz kratere na površini Meseca.

U jednom trenutku sekli su mi odeću i to je bio prvi put kada…

Tada smo videli krv.

I u tom trenutku, videvši svu tu krv, tada više nije bio samo bol.

Tada sam stvarno počela da se plašim.

Ispostavilo se da šta god da me je ubolo dok sam padalo, nije probilo moje debelo crevo.

Zamalo jeste. Ali, promašilo je.

Doktori su rekli da je bilo oko milimetar blizu probijanja debelog creva – kako uopšte mogu da izmere tako blizu? – i da se to desilo, govorili bosmo o situaciji života ili smrti. (Spomenuli su nešto o fekalijama. Bilo je kao: „Nema fekalija koje izlaze kroz rupu. To je dobar znak“. Oh, sjajno!)

Ali, pošto se to nije dogodilo, i nije bilo pitanje života ili smrti, kada je bol popustio, jesnostavno sam se prema svemu u vezi sa mojim oporavkom odnosila kao prema bilo kojoj drugoj povredi koju sam doživela. Bilo je: u redu, živa sam. Odlično. Sada samo treba da uložim sve da bih telo dovela u red. Da se vratim u formu.

Operisana sam 12 dana nakon pada i znala sam da želim ponovo da pokušam da se takmičim pre nego što se sezona završi krajem zime. To mi nije dalo mnogo vremena za odmor. Mislim da sam bila oko šest nedelja van snega. I gotovo jedino što me je brinulo jeste da li će to biti dovoljno vremena da povratim fizičku snagu kako bih mogla da skijam punom snagom. Znala sam da kada se vratim na sneg, telo mora ponovo da prođe proces prilagođavanja opterećenja skijaških trka, a to dodaje još mesec do dva. Dakle, u osnovi sam samo računala u glavi: da li će biti dovoljno vremena da se vratim?

(©Reuters)

Mislila sam da će biti teško, ali nije bilo previše komplikovano. Bilo je: treniraj naporno, kao i uvek. Radila sam to. Međutim, u stvarnosti…

Nisam imala pojma šta me čeka.

Kada sam se vratila na sneg – deo za koji sam se nadala da će ponovo biti zabavan i ispunjavajući – desilo se nešto čudno. Iz nekog razloga, tokom treninga, osećala sam se pomalo užasno i tako daleko od onoga što sam želela da osećam. Zaokreti mi nisu bili ispravni, kretanje je bilo pogrešno, sve je bilo loše.

Pretpostavljam da je najbolji način da to opišem da se nisam osećala kao ja tamo na planini. Bilo je kao da postoji čudna razlika između tela i uma.

I to je definitivno bilo strašno.

Kada pokušavate da skijate na slalom stazi, kapije vam dolaze izuzetno brzo i morate da budete u stanju da prebacujete skije sa jedne na drugu stranu, sa preciznošću, na zaleđenoj padini. Skije vam budu po nagibom od 45 do 60 stepeni. I idete sa jedne na drugu stranu ludom brzinom. Tako da nema puno vremena za razmišljanje dok to radite. Morate da zapamtite kuda treba da idete po stazi. Ponekad ima magle, ili je malo mraćno, ili je ponekad površina zaleđena u jednom zaokretu, a mekana u drugom. Dakle, sve to morate da obradite u trenutku. Što znači da morate da budete u stanju da verujete da je ono što vidite da se dešava u vašem umu potpuno povezano sa onim što zaista radite sa telom.

Ako je ta veza prekinuta, čak i malo, ili postoji neki prekid „paljenja“, nivo opasnosti se eksponencijalno povećava.

Nisam osećala da mi je um otvoren za istraživanje opasnosti na skijaškim trkama.

Oduvek sam znala za vezu uma i tela u skijanju. Oducek sam cenila taj mentalni element našeg sporta. Ali, iz nekog razloga, nisam mnogo razmišljala o tome tokom rehabilitacije. Bila sam previše usredsređena na detalje, male korake. Sve se vrtelo oko dovođenja forme i stvarima poput tehnike i brzine.

Onda bih se tokom treninga našla na vrhu planine i sve je bilo… Kako ovo da objasnim?

Da li ste ikada imali jedan od onih snova kada trčite, jure vas ili šta god, a vaše telo se ne kreće dovoljno brzo da biste pobegli? Ili ste jednostavno zaglavljeni i pokušavate da pomerite telo da biste se izvukli, ali ne možete to da uradite tako brzo kako želite?

Tako sam se osećala u stvarno životu dok sam skijala. U umu sam videla kako sve treba da se desi. Znala sam da pokreti moraju da budu koordinisani. Ali, telo nije htelo da mi radi ono što je bilo potrebno. Nije se kretalo dovoljno brzo.

Nastavljala sam samo da klizim u zaokretima. Iznova i iznova. Najčudnije je bilo što bih se nekoliko puta samo zaustavila, usred treninga. Prolazi kroz stazu, radim svoje, a onda bih odjednom stala. Nisam imala nameru da stanem. Nisam planirala da stanem. Ali, stala bih. Usporila bih i jednostavno stala.

Bilo je skoro kao da više nisam kontrolisala telo.

Bilo je frustrirajuće. I tako mračno.

Jedna od čudnih stvari sa padom u Kilingtonu bila je ta što nije bilo ničega što bi ga objasnilo. Ništa na šta bih mogla da ukažem ili da kažem: u redu, samo nemoj da radiš tu jednu stvar koju si uradila prethodni put i bićeš dobro.

Nije bilo ničega za šta bih mogla da se uhvatim.

Pre nego što sam pala, osećala sam se sjajno. Skijala sam tako dobro toga dana, i u prethodnim danima na treninzima. Stvari su izgledale tako kao da mi idu naruku.

(©Reuters)

Često sam gledala snimak te trke i tog pada, i ono što mogu da vam kažem he da sam zapravo bila u najboljem izdanju. To mi otežava da sve shvatim, zar ne? Da se to dogodilo u vreme kada sam skijala nesigurno, to bi imalo smisla. Mnogo toga bi objasnilo. Jer, kada je vaše telo nesigurno, kada vas nešto atletski sputava, često to vodi ka padu.

Ali, ovo?

Ništa u vezi sa tim nije imalo smisla. Nije bilo nikakvih pravih lekcija za učenje.

Samo sam morala da se snađem.

I ono što tada nisam u potpunosti razumela je da moj um nije bio potpuno spreman za tako nešto.

Tokom rehabilitacije, nakon pada, nisam bila potpuno spremna za mentalnu stranu priče. Želela sam da budem spremna, imala sam preventivne razgovore sa psihologom kako bih se pripremila za sve sa čime mogu da se suočim. Ali, ne možete baš sve da isplanirate. I sigurno nisam razumela šta se dešava u početku, jer su stvari na treninzima stalno išle po zlu.

Sećam se da sam bila napolju, na snegu, i da sam pomislila: vau, ovo je sada stvarno, stvarno neprijatno.

I mogu da priznam da je bilo nekih izuzetno loših trenutaka. Počela sam da preispitujem sebe, bila sam kritična prema sebi, jer sam osećala da dozvoljavam da me ono što se dogodilo „pokvari“. Bilo je: hajde, Mikaela, ljudi su imali mnogo gore padove od ovoga, mnogo gore povrede. Ti ljudi su to prošli. Šta nije u redu sa tobom?

U naročito lošim danima, preispitivala bih motivaciju, da li i dalje želim ovo da vratim. Govorila bih sebi: znaš šta, baš me briga da li ću se ikada ponovo takmičiti.

Fizički sam se osećala dobro. I nisam se plašila samog čina skijanja. Ali, jako sam se trudila da precizno skijam na trening vožnjama. Moje telo jednostavno nije htelo da radi ono što sam želela. U nekim trenucima bi mi se u glavi javljali bleskovi. Zaista sumorne slike. Iščekivala bih padove. Videla bih ih u glavi. Videla bih sebe kako padam i padam. Bol bi prostrujao kroz moje telo, samo što bi ovoga puta to bio vrat, ili noga, ili debelo crevo.

Trenirali bismo negde u Evropi, i u jednom trenutku, nasumično, potpuno neočekivano, zamišljala bih mehaniku pada iz Kilingtona. Sve isto, samo preneseno na novo mesto. Videla bih da se to dešava na stazi pored mene, na planinskom vencu koji sam gledala. Zamišljala bih u sadašnjosti, umesto da proživljavam ono što sam osećala u prošlosti. Postojalo je očekivanje da će mi se to dogoditi u realnom vremenu, u narednih nekoliko minuta. I obuzeo bi me osećaj nadolazeće pretnje po moj život.

Na kraju sam znala da moram nešto da uradim, da pokušam nešto drugačije. Nisam mogla samo da nastavim da imam ove strašne vizije i da ne buidem u stanju da nateram telo da radi ono što želim, i da očekujem da će sve biti sređeno samo od seve.

Moj terapeut je taj koji je prvi pokrenuo ideju da se stvari gledaju iz perspektive PTSP-a.

(©Reuters)

Jedna od prvih stvari koje mi je terapeut rekao o postraumatskom poremećaju jeste da je drugačiji za svakoga. Nije kao kašalj ili uganuće zgloba, gde će, ako razgovarate sa nekim o tome, ta osoba prilično moći da zna i razume šta osećate.

Svi znaju kako je imati jak kašalj. Ali, PTSP… Nije tako. Dolazi u svim oblicima i veličinama. Svako to doživljava na svoj način i nema dva potpuno ista slučaja.

Međutim naučila sam da postoje neke zajedničke stvari. Neki elementi koje su mnogi ljudi iskusili. Jedan koji mi se zaista dopao jeste da mnogi ljudi to opisuju kao gledanje sveta sa filmom preko očiju. Kao da je sve malo tamnije ili da je na svemu sloj masti.

Što se mene tiče, takođe mislim da je moguće da su se nesreća koju sam imala početkom 2024. godine u Kortini, a zatim ona u Kilingtonu nadovezale jedna na drugu. Razgovarala sam sa terapeutom o tome, a ona mi je rekla da trauma iz prošlosti, ili istorija traumatskih događaja, ponekad mogu da utiču na nove traumatske događaje. Razmišljala sam o iznenadnoj nesreći i smrti moga oca 2020. godine, kao i o nesreći koja je ugrozila život mog verenika Aleksa u Vengenu prošle godine. Možda skada sam se srušila i zadobila ubodnu ranu, možda je to bila neka vrsta savršene oluje da se PTSP razvije. Ali, ko zna… Sa svim ovim stvarima, postoji mnoštvo nijansi, i toliko toga što ne znamo sa sigurnošću.

Dobra stvar, rekao mi je terapeut, taj osećaj neće trajati zauvek. Bila je veoma otvorena i jasna po tom pitanju. Rekla mi je da je to kao da imam novu stvarnost, za sada. I da rad na tome može potrajati, ali da izlaganje i razvijanje razumevanja o tome šta se dešacva može da bude izuzetno korisno.

Dala mi je do znanja da je to kontinuirani proces. Nešto što zahteva rad.

Ono što je za mene napravilo najveću razliku u radu na prevazilaženju vizija i slika koje sam stalno viđača bio je povratak na startnu kapiju. Bukvalno sam morala da se penjem na planinu i radim ono što znam da radim, iznova i iznova.

Samo sam morala da nastavim da radim. Morala sam da se podsećam – zapravo, dokazujem sebi – da se u velikoj većini slučajeva kada treniram ili se takmičim ništa strašno ne dešava. U velikoj većini slučajeva ne završim sa ubodnom ranom. U većini slučajeva sve se završi u redu.

Morala sam da prođem kroz proces izolovanja tog jednog incidenta i konktestualizacije sa svim ostalim što sam doživela u ovom sportu – što je obično dobro i zabavno, i često me je činilo ponosnom. Bilo je: sve ovo može da bude vrlo dobro. Skoro uvek jeste veoma dobro. Dakle, shvativši to, zajedno sa razumevanjem da će stvari na kraju biti bolje s vremenom, to je za mene bilo kao ljuštenje gomile slojeva luka. I to razumevanje mi je pomoglo da se snađem tokom proteklih nekoliko meseci. To možda nije slučaj sa svima – kao što sam rekla, PTSP dolazi u svim različitim oblicima – ali za mene, kada sam u stanju da se pozabavim i zaista razumem nešto, iz bilo kog razloga, to mi omogućava da se manje plašim.

I, srećom, posle nekog vremena, telo je ponovo počelo da se seća šta treba da radi.

Posle nekoliko nedalja, terapeut me je vratio na dijagnostičku tabelu PTSP-a koju smo koristili ranije i već sam napravila nekoliko poboljšanja. Simptomi su bili manje izraženi. Zaista verujem da je to bilo zato što sam, uz ogromnu pomoć mog tima, mogla da se stavim u početnu situaciju i pronašla sam način da sebi kažem kako se nešto neće ponoviti zato što se jednom desilo.

(©Reuters)

Od februara i Svetskog prvenstva u Austriji – kada sam odlučila da se povučem iz veleslaloma, jer sam shvatila da nisam u pravom raspoloženju za takmičenje u toj trci – do samo nekoliko nedalja kasnije u Italiji, napredak koji sam postigla nije mogao da bude očigledniji za mene. Došla sam do 100. pobede u Svetskom kupu u Italiji na slalomskoj trci, i to je bilo sjajno. Ali, verovatno sam bila još ponosnija i puna nade, jer sam ponovo uspela da se vratim na startnu kapiju u veleslalomu!

To je bilo ogromno dostignuće za mene. Iako nisam bila posebno brza u tim prvim trkama veleslaloma, sama spremnost da prihvatim izazov, da se vratim? Spremnost da pokušam – to je bilo opipljivo poboljšanje.

Zatim, posle nekoliko nedelja, da odem u Ore i da imam trenutak gde sam, skoro zvuči glupo, ušla sa pravim načinom razmišljanja. Biti na vrhu, na startnoj kapiji i osećati nervozu, uzbuđenje, adrenalin, spremnost…

Bilo je kao da ponovo mogu da dišem.

Gledajući sada stvari unazad, osećam da sam najviše napredovala kada sam stigla do tačke da me nisu zanimala vremena ili plasman u trkama.

Znala sam da postoje važnije stvari o kojima moram da brinem. I ponosna sam na sebe što sam prioritete ispravno postavila. Pogotovo što je reč o sportu u kome se sve svodi na takmičenje i postizanje najboljih vremena.

Za mene je to postalo pitanje: da li sam stigla do startne kapije sa boljim načinom razmišljanja? Da li sam više povezana sa telom? Da li osećam da imam veću kontrolu? Da li osećam da želim da prihvatim ovaj izazov?

Shvatila sam da moram da obratim pažnju na mentalno zdravlje. Shvatila sam da 100. pobeda, što je nešto što niko drugi nije tradio i što je naravno sjajno, ne znači koliko mentalno zdravlje.

Međutim, psihički doći do te tačke, do te perspektive… To je bio proces. Nije kao pritiskanje prekidača.

Sećam se Sestrijerea, bila je gomila ljudi i rekli su mi: „Vau, stvarno si brzo odbacila taj PTSP“. Ni ne pokušavam da sudim… Njihova srca su bila na pravom mestu. Pokušavali su da kažu nešto lepo.

Ali, mislim, to jednostavno nije tako.

Niko ne može da vam kaže kada ćete nešto prevazići, koliko bi to nešto trebalo da traje. To je individualno putovanje, nešto veoma lično.

Iskreno, može da bude mukotrpno.

Jedna od stvari koje su mi zaista pomogle da nastavim da koračam jeste vraćanje na mesto radosti.

I, što više razmišljam o tome, možda ne samo vraćanje na takvo mesto, već i ideja da možda dostignem najbolju verziju tog mesta – čistu radost – prvi put u životu.

(©Reuters)

Kako izgleda to mesto apsolutne radosti?

Dosta sam razmišljala o tome. Mislim da znam, zapravo.

Za mene je to savršen dan na planini, savršen dan na skijama.

Stalno zamišljam taj ideal. Razmišljam i sanjam o tome kako bi taj savršeni dan mogao da izgleda. I, veliko iznenađenje, to nije trka.

To je trening.

Samo ja, moj tim i planina. Radim ono što radim, da bih uživala, da bih osećala ponos.

To je trening i prelep dan, gde prođem mnogo krugova na stazi… Možda napravim neke greške, jer postoje mane i stvari na kojim atreba raditi, ali se sa svakim spuštanjem poboljšavam, postajem bolja. Imam čistije okrete i bivam malo brža.

I, sve vreme, mogu da kažem, bez ikakve sumnje, ono što zamišljam da radim u umu, to jasno i glasno dolazi do celog tela.

To se prevodi u ono što zapravo radim. Do perfekcije.

Ta jasnoća, veza uma i tela, prisutna je u najvećoj mogućoj meri. Jednostavno su potpuno sinhronizovani. Osećam to svakim vlaknom svoga bića. I sve što mogu da uradim jeste da se osmehnem sa zahvalnošću. Jer, konačno…

Opet se osećam kao ja.

***

(©Reuters)

I, jeste, opet je ona stara. Opet je olimpijska šampionka u slalomu. Poruka vrlo jasna i ponovljena nekoliko puta: „Pobedila sam“.

Ne samo na stazi, tamo je odavno to uradila. Pobedila je u važnijoj bici.

Inspiracija je mnogima.

GOAT.