Slobodan Kačar za MOZZART Sport: Šampioni se ne rađaju, šampioni se stvaraju!

U vreme kada boks u nekadašnjoj Jugi nije bio ništa manje popularan od fudbala ili košarke, Slobodan Kačar je bio jedan od heroja nacije. Važio je za istinskog princa ringa i taj epitet je zaslužio zbog "klejovskog", lepršavog stila borbe i viteškog odnosa prema protivnicima. Ljubitelji plemenite veštine posebno su ga voleli zbog toga što nikada nije zazirao od otvorene razmene udaraca.

Po završetku bogate amaterske karijere, čija kruna je bilo osvajanje zlatne medalje na OI u Moskvi 1980.godine, bronze na Svetskom prvenstvu u Beogradu 1978. i zlata na Mediteranskim igrama u Splitu godinu docnije, otisnuo se u profesionalne vode. Ubrzo je postao zvezda kampa legendarnog Anđela Dandija, pod čijim nadzorom je 1985. postao i profesionalni prvak sveta.

Pošto je okačio rukavice o klin, Slobodan je dve decenije živeo u Americi, gde je radio kao profesor fiskulture i trener u kampu slavnog Anđela, posle čega se vratio u domovinu. Sa nezaboravnim bokserskim asom, družili smo se u Novom Sadu i na početku razgovora smo ga upitali kakav je Anđelo Dandi bio privatno...
"Bio je jako, jako zanimljiv, galantan, šarmantan i vickast čovek. Ali, pre svega ostalog, bio je veliki autoritet."

Da li ste upoznali i Kasijusa Kleja?
"Naravno, zbog njega sam i postao bokser, da bih ga jednog dana i upoznao. Jednom sam bio u njegovoj vili na Beverli Hilsu na ručku. Klej je kao čovek pravi dobrica, vrlo je inteligentan i duhovit, samo ga ta Parkinsonova bolest poslednjih godina muči. Jedno je sigurno, uveren sam da niko i nikad neće imati takvu sportsku karijeru."

Priča se da je posed na kojem je živeo bio "kao na filmu"...
"Uh, možete misliti! Samo "bašta“ ima pet hektara i o njoj brigu vodi desetak ljudi, dok hranu priprema jedan kuvar pre podne, drugi popodne. Ništa čudno, pošto je on jedan od bogatijih sportista."

Šta mislite o bokserskom umeću njegove ćerke?
"Bila je dobar bokser i iskren da budem, da sam imao sina, sigurno bi bio bokser. Nema šanse da bi bio bilo šta drugo, jer bih i te kako znao da mu prenesem moje bogato iskustvo i znanje."

Da li ste upoznali i Gvozdenog Majka?
"Tajson je svojevremeno, kad sam branio titulu prvaka sveta, boksovao uvodni meč i uprkos tome, bio je prava zvezda večeri."

Je ’l se odmah videlo da će biti veliki bokser?
"Kako da ne, uostalom, tada je imao veću "gažu“ nego ja kao prvak sveta. Imao je odličan tim koji je radio za njega i odmah se videlo da će da bude šampion. Majk Tajson je stvarno bio fantastičan, ekstra brz, munjevito je mislio i bio eksplozivan. Posedovao je strahovitu snagu i sjajnu tehniku da tu snagu iskoristi uz pomoć adekvatne strategije. Rečju, imao je sve."

Jeste li se sreli kasnije s njim, dosta se pisalo o njegovom bankrotu?
"Imao sam priliku da jednom popričam s njim i baš sam ga pitao kakve to finansijske probleme ima. Odgovorio mi je da pre proglašenja bankrota, nije mogao da uđe ni u jedan restoran ili diskoteku, a da ga neko ne isprovocira i tako primora da ga nokautira. Bio je svestan da uvek odreaguje kako ne treba, ali jednostavno nije imao izbora u situacijama kad mu neko priđe i pljune u lice ili prospe čašu s pićem na njega."

Zar je moguće da ima takvih "junaka“?
"Postoje ljudi koji ne biraju sredstva kako bi došli do novca. Naime, smišljeno su provocirali Tajsona znajući da ima "kratak fitilj“ , on bi im polomio vilicu i oni bi posle dobijali odštetu od osiguranja. E, otkad je javno obelodanio da je ostao bez novca, svi su počeli da beže od njega i počeo je da živi kao sav normalan svet."

Rekoste malopre da bi vaš sin, da ste ga imali, garantovano bio dobar bokser. Je ’l postojala "opasnost“ da jedna od vaših kćerki uđe u ring?
"Ne, boks je ipak grub sport za devojke i Marinin izbor je bio tenis. Ima 21. godinu, trenutno je među prvih 500 na svetu i uz malo jaču logistiku, smatram da će za godinu – dve, da bude među prvih 100. Videćemo šta će biti dalje, uglavnom, poseduje dosta kvaliteta za igranje vrhunskog tenisa i na njoj je da ih uklopi na najbolji način. Niko nije rođen kao šampion, sve se svodi na naporan i istrajan rad."

Je l putujete često na turnire, sigurno imate velike izdatke?
"Moja kćerka voli tenis i uživa u njemu i ja sam tu da joj omogućim da ostvari svoj san. Na godišnjem nivou, putovanje na turnire nas košta minimum 50.000 dolara, a bilo bi i više kada bi s nama išao i trener. Moram da naglasim da taj novac ne ulažem da bi mi se on jednog dana vratio, nego jedino iz ljubavi prema mom detetu."

Verovatno ste sve vreme "u gardu“ dok ona igra neki važan meč?
"Uh, moglo bi se reći i Marina me stalno kritikuje što sam tako nervozan. E, tada se setim kako sam se isto tako i ja čudio mom treneru. Čovek sa strane uvek bolje uoči loše stvari. Teniski teren je kao ring, prepušten si sam sebi i svom umeću, samo što su rekviziti drugačiji."

A smeč dođe kao nokaut?
"Nekad možeš uspešno da smečuješ na desetine puta i da protivnik ipak ostane u igri. U tenisu je nokaut tek kad dobiješ poslednji set aha, ha."

Šta radi i kako se zove vaša starija kćerka?
"Milena ima 28 godina, živi u Njujorku i završila je istoriju umetnosti na prestižnom Kolumbija univerzitetu, gde je nastavila da radi."

U periodu od 2003. do 2007. bili ste predsednik BS Srbije. Zbog čega vašu misiju ozdravljenja srpskog boksa niste realizovali do kraja?
"Od prvog dana sam radio u smeru da naš boks podignemo na taj nivo koji bi nam obezbedio po dva – tri takmičara u svakom olimpijskom ciklusu, kao i za svetska i evropska prvenstva. Čovek sam koji je u sebe, odnosno u svoje znanje, investirao stotine hiljada, da ne kažem milione dolara! U mene je ulagalo i naše društvo i zato sam smatrao kao ljudsku i prirodnu obavezu da to ogromno znanje i iskustvo prenesem mladim bokserima."

Gde su iskrsli problemi?
"S bokserskim radnicima sam bio na istim talasnim dužinama, međutim, to isto ne bih mogao da kažem za saradnju sa ministarstvom i generalnim sekretarom Sportskog saveza Aleksandrom Šoštarom. Iz samo njemu znanih razloga napravio je vanrednu skupštinu BSS, da bi doveo na čelo saveza jednog konobara u liku Velizara Đerića. Ubrzo je račun saveza blokiran i definitivno je postalo jasno kako je Šoštar glavni krivac za propast srpskog boksa! U tome mu je, to moram da apostrofiram, zdušno pomogao i jedan sportski novinar koji godinama piše o boksu, a on će se sam prepoznati!"

Verovatno ste teško podneli taj poraz?
"Jesam i zato sam pravdu potražio na sudu i na kraju sam dobio presudu Vrhovnog suda u moju korist. Ispostavilo se da je to bila moja Pirova pobeda, pošto tadašnja ministarka Snežana Marković – Samardžić nije želela da tu presudu o mom povratku na mesto predsednika ispoštuje."

Osim mešanja politike u plemenitu veštinu, šta je još doprinelo posrtanju našeg nekada trofejnog sporta?
"Naši bokserski stručnjaci uopšte ne rade na svojoj edukaciji i praćenju modernih bokserskih trendova. Umesto toga, oni i dan-danas mladim bokserima pričaju ono što je njima nekada pričao legendarni Bruno Hrastinski. A, to je i u ono vreme bilo prevaziđeno. I stoga uopšte nije čudno što našeg boksa nigde nema na evropskoj mapi. A da su mi dozvolili, stvorio bih zdravu kuću boksa i neke nove šampione. Čak sam imao i urađen elaborat o reformi fizičke kulture u našem školstvu, ali su me glatko odbili."

Pređimo na vedrije teme. Družite li se sa braćom Tadijom i Svetom?
"Okupljamo se često na Veterniku gde nam živi otac Gojko. Ćale je zakoračio u devetu deceniju života, ali je u dobroj kondiciji."

A vi, da li se rekreirate?
"Praktikujem da trčim sa Marinom i pravim joj društvo, a odradim i neku vežbicu u sali gde ona obavlja kondicionu pripremu. Sportske aktivnosti mi i dan-danas pričinjavaju veliko zadovoljstvo."

Prepoznaju li vas Novosađani na ulici, šta vam obično kažu?
"Često mi prilaze i kažu da se, kad me ugledaju u trenu naježe kad se sete mojih mečeva, zbog kojih su ustajali u sitne noćne sate. Zanimljivo da me prepoznaju i mlađi ljudi, jer se moje borbe s vremena na vreme vrte po raznim televizijama."

Pratite li politička dešavanja u zemlji?
"Simpatizer sam Demokratske stranke koja na minulim izborima zbog velikog pritiska koji je vršen na predsednika, nije postigla očekivani rezultat. Dragan Đilas je veoma fin čovek koji je stipendirao nekoliko sjajnih sportista, između kojih Dudaša i Ivanu Španović, međutim, sticajem okolnosti, ljudi su stekli pogrešnu sliku o njemu."

U LISTU SPORT NEKAD SU BILE DVE STRANE O BOKSU

Imate li običaj da pogledate neke vaše velike mečeve?
"Jedan moj prijatelj iz Italije mi je pripremio na jednom mestu celokupnu karijeru, ali nikako da se organizujem i posetim ga kako bi mi uručio taj CD. A u štampanom izdanju postoji knjiga o meni koju je napisao legendarni Toma Hladni i zove se „Boks je moj život“! Nekada je, kad su bila srećna vremena i sjajni rezultati, Toma u Sportu objavljivao dve strane o boksu. A gde smo sad, nigde! E, a da su mi „stručnjaci“ dozvolili, stvorio bih zdravu kuću boksa i neke nove šampione. Uveren sam u to."

GOJKO ĆE IGRATI JOŠ BOLJI FUDBAL

Pratite li fudbal i karijeru vašeg sinovca Gojka?
"Fudbal obožavam podjednako kao boks. Kao dete sam po ceo dan trčao za loptom. Veliki sam navijač Crvene zvezde i prijatelj s Draganom Džajićem i Vladimirom Cvetkovićem. Isto tako, dobar sam drugar sa Draganom Kićanovićem. Što se tiče Gojka, presrećan sam što je postao tako dobar fudbaler. Samo da nije bilo povreda, sigurno bi imao do sada još uspešniju karijeru. Srećom, mlad je i ima vremena da pokaže kako može da igra na još većem nivou."