Veliki Lebovski na srpski način: Kuglanje ili “bowling”? Nije isto

“F*ck it, Dude. Let`s go bowling“.

Ne moramo nikome da prevodimo, 21. vek je, svi znamo engleski, a i ako neko ne zna verovatno je pogledao – ili bi bar morao da pogleda – kultno filmsko ostvarenje braće Koen “Veliki Lebovski“ u kome Džef Bridžis preživljava silne neke nesvakidašnje probleme sve vreme pokušavajući da se vrati svojoj svakidašnjoj opsesiji – kuglanju.

Pardon, “boulingu“. Jer kako nam objašnjava Marko Šorak, generalni sekretar Bowling saveza Srbije, reč je o dve prilično slične, a opet sasvim različite discipline. Kuglanje je tako više evropska varijanta ovog sporta ili za većinu razonode. I tu je Srbija velesila sa brojnim kontinentalnim i svetskim odličjima. U “bowlingu“ je baš pre koju nedelju, stigla tek prva medalja, sa Mediteranskog šampionata u Zaprešiću.
“Mi smo tamo išli da promovišemo naše igrače, da vidimo kako ta šira zajednica funkcioniše, nismo očekivali nikakav poseban plasman. A desilo se da je prvog dana takmičenja u singlu muškaraca Stevan Lekić osvojio bronzanu medalju. Ujedno prvu medalju u istoriji boulinga u Srbiji. Bili smo posle blizu da osvojimo još dve, ali nedostajalo je malo iskustva, malo pripreme, malo je bilo do glave... Svejedno smo prezadovoljni kako je sve to prošlo i to u konkurenciji 16 zemalja gde su bile i Francuska, Italija, Španija, Turska, Grčka, Hrvatska, Slovenija...“, kaže Šorak za Mozzart Sport.

E sad da se vratimo na ono što je i nas pomalo iznenadilo, jer znali smo da u kuglanju imamo “milion” medalja. Ali rekosmo već – bouling i kuglanje nisu isto.
“Bouling je ono što su recimo Beograđani igrali u kuglanama Žabac, Koloseum, to su otprilike ljudima neka mesta koja su najpoznatija. I južno od Beograda ga skoro pa nema. Kuglanje je najviše vezano za sportski centar Banjica, ima ga na Čairu, na Čika Dači… Drugačija je vrsta sporta. Bouling je, čini mi se, dosta praktičniji, pa i lakši”.

(©mix1/Guliver)

Konkretne razlike nisu uopšte male.
“U kuglanju nemaš rupe na kuglama. U boulingu imaš tri, dve ako bacaš dvoručno, bez palca. Kugle su veće po obimu, lakše su možda u smislu upotrebe. Staze su jednostavnije, pristupačnije da ljudi mogu da odigraju uz neko pivo, da se malo druže. E sad, pošto bowling ne može drugačije da se prevede nego kuglanje onda je to rešeno tako što se na međunarodnom nivou bowling zove ten-pin, a kuglanje nine-pin bowling. To je krucijalna razlika. A ni ti čunjevi nisu isti”.

Da pojasnimo, u kuglanju se baca, da opišemo to narodski, “medicinka”, bez rupa, i gađa se devet čunjeva. U boulingu je deset čunjeva, kugla je veća, sa rupama. Za profesionalce – ne jedna kugla.
“Imaš recimo plastičnu kuglu, koja ide pravo, služi za one “spare” situacije kad ti je ostao jedan ili dva čunja da pogodiš. Pa imaš i tri šeme koje se mažu po stazi, high, medium i low, pa moraš da imaš posebne kugle za svaku podlogu. Tako da ti, ako hoćeš da budeš konkurentan na nekom velikom takmičenju, moraš da imaš bar jedno šest kugli. A svaka bolja košta između 200 i 300 evra. I dobiješ je zapušenu, kao loptu, pa ideš kod drilera da je on buši po tvojim potrebama, po tvojoj šaci, namešta kontrategove kako ti odgovara. Ima ih trojica u Srbiji, mada se sada time bave dvojica aktivno. Pa kad tu dodaš cipele, pantalone, majicu koja se upaše, jer za bouling se kaže da je sport za džentlmene, torbu, to izađe na oko 2.000  do 3.000 evra”.

Za hobi varijantu, naravno, dovoljno je da se plati termin. Ali ne može svuda. Južno od Beograda – nigde. Tu je ovo evropsku kuglanje zastupljenije.
“Mi imamo prvu ligu, 11 klubova, najviše ih je iz Beograda, imamo ekipa iz Novog Sada, Sombora i Bačkeog Dušanovog. Pored toga kao centar već dugo postoji Subotica, a od pre nekoliko godina i Ruma, ali nemaju još ekipe voljne za taj profesionalni nivo, jer to zahteva i vreme za treninge”.

Zahteva, pomenusmo već, i finansije. I zato sada u Bouling savezu Srbije traže sponzore kako bi uspeli da na Svetski kup u Nemačkoj, pošalju ne samo četiri takmičara – za toliko su se već snašli – već i četiri takmičarke.
“To je crem de la crème i otprilike jednom u deset godina se održava u Evropi, jer inače je uglavnom u SAD ili na Daleko istoku, tamo je isto jako popularan sport. U Tokiju je recimo najveća bouling kuglana sa mislim 110 staza. U Las Vegas je jedna sa 100. E sad, ove godine je Svetski kup u Minhenu i to nam je prilika, jer je blizu i možemo kolima. Da je avionom, jedna ta lopta 14 ili 15, to ti je broj u kuglanama, one teže šest do sedam kilograma. Pa sad ti računaj na osam takmičara, svako po šest kugli, koliko bismo dali samo na prtljag, a i tamo moraš da spavaš i jedeš nekih skoro dve nedelje”.

Lukić i Šorak na pobedničkom postolju u Zaprešiću

Da se nešto zaradi, naravno, ne može. U kuglanju još i nekako, u Nemačkoj se od toga pristojno živi. Od boulinga se može u Americi: njihov PBA tur je nešto nalik NBA ligi i tamo najbolji mogu da uzmu između 200.000 i 400.000 dolara godišnje, ali od tog posla pristojno živi možda prvih 20 na listi. Može se i na Dalekom istoku, možda čak i u skandinavskim zemljama gde “ten-pina” ima još u školama. U Srbiji je to sport za zajednicu od nekih stotinka entuzijasta. Ljudi koji su došli na neko druženje ili tim-bilding, pa im se dopalo, a videli su da im ide.
“Stevan Lekić je recimo iz IT industrije, dvoručan igrač, u sportu je tri godine, član je Fortune As ekipe iz Novog Sada, baš prošle nedelje posle dvogodišnje dominacije predali krunu Partizanu u našoj ligi. To su trenutno dve najbolje ekipe kod nas. Za Partizan recimo igra Orfej Haliti, on je selektor na Svetskom kupu, inače sad naš najbolji igrač verovatno. Sad od 19. do 21. maja u Žapcu na Karaburmi brani titulu pojedinačnog šampiona. Posle idu dublovi, pa trojke… Imamo i Bowl Master Tour, individualne turnire po principu tura, kao u tenisu, imaš finalni Masters na kraju. Da se pohvalim da sam ove godine tu bio drugi, iza jednog momka koji nam dolazi stalno ovde iz Hrvatske, Roka Knezića, baš me je onako – odrao”, smeje se Šorak.

Nije ni toliko važno. Jer posle svi mogu zajedno da sednu na piće, eventualno puste neku scenu iz Velikog Lebovskog.
“Pa, pazi sad, možda ti je promaklo, ali sad je Ben Stiler izbacio dokumentarni film Born to Bowl u HBO produkciji, prati petoricu profesionalnih PBA igrača... Meni jeste The Dude bolja varijanta, ali i ovo je stvarno dobro odrađeno, da vidiš kako ti ljudi funkcionišu, kakvih sve stilova igre ima, šta sve moraju da rade, jer to su profesionalci i to im je posao“, završavamo priču sa Šorakom.

Pa, sledeći put kad se zadesite u Žapcu, Koloseumu, Novom Sadu, Subotici, Bačkom Dušanovu, Somboru ili Rumi, bacite pogled, možda tamo bude neki Lekić, Haliti, Šorak ili Knezić, tek da vidite šta sve zaista mogu. A, možda se i nasmejete, ako neko, kao što je Volter Sobčak uradio Smoukiju u Velikom Lebovskom, izbriše poene uz obrazloženje:
“This is not 'Nam. This is bowling. There are rules“.